Sretala ju je često

Sretala ju je često, ponekad i svakodnevno. Činilo se da se nikada nije okupala, možda i jeste, kada je bila mala…Kako li je tada izgledala? Da li je imala roditelje, braću, sestre? Od kada je beskućnica i zašto je to postala? Uvek bi neko od ovih pitanja proletelo kroz njene misli. Bilo joj je na neki način žao nje..Gde spava? Kako izdrži zimu bez čarapa, a ponekad i bosa..? Delovala je zdravo.

Mnogo puta je zaticala kako slatko žvaće polubuđavi hleb tek izvađen iz kontejnera, zaneta istraživanjem njegovog sadržaja. Tada nije primećivala nikoga i ništa oko sebe.

Drugi put opet, nosila je na leđima ogroman džak prepunjen svim i svačim, naravno opet sadržajem kontejnera, njenog rudnika zlata. Nekada joj je lice bilo tako crno, kosa, ruke, nokti, kao da se provlačila kroz odžak. Dešavalo se da žuri negde nekim važnim poslom, naravno sa prepunim džakom.

Gurala je i mala kolica, opet do vrha naslagana samo njoj znanim sitnicama. Njoj je trebalo ono što su drugi bacali..

Jednom ju je srela ošišanu skroz do glave. Pomislila je, da je to sigurno zbog vaški. Tada je primetila na njoj i neke kraste po licu i rukama i baš je izgledala gore nego obično.

Nedeljom ujutru kada je išla na Liturgiju, sretala ju je kako sedi na trotoaru i prosi. Imala je običaj da kaže: „Daj pet dinara. Daj deset dinara.“

 

Inspirisano stvarnim ličnostima i događajima, nastaviće se…

 

JE LA CROISAIT SOUVENT

Je la croisais souvent, voire tous les jours. Il me semblait qu’elle ne s’était jamais lavée, peut-être quand elle était enfant… A quoi ressemblait-elle à cette époque ? Avait-elle des parents, des frères, des sœurs ? Depuis quand etait-elle SDF et pourquoi ? Parfois, chacune de ces questions me traversait l’esprit. J’avais pitié de cette femme… Où dormait-elle ? Comment pouvait-elle supporter l’hiver sans chaussettes, voire pieds nus? Pourtant, elle me semblait en bonne santé.

Je la rencontrais souvent, qui mastiquait avec appetit du pain moisi sorti des poubelles, emportée par son exploration de leurs contenus. Dans ces moments-là, elle ne prêtait aucune attention à ce qui l’entourait.

Une autre fois, elle portait sur ses épaules un énorme sac de jute rempli de bric-à-brac, récupéré dans les poubelles, sa Mine aux trésors. Quelquefois son visage, ses cheveux, ses mains, ses ongles étaient tellement noirs qu’on aurait cru qu’elle s’était gllissée dans une cheminée. Elle filait d’un pas pressant vers des affaires importantes, avec son sac rempli de bazar.

Elle poussait aussi un caddie, débordant de choses qui lui semblaient importantes. Elle avait besoin de ce que les autres jetaient…

Un jour je l’ai rencontré la tête totalement rasée. Je me suis dit : « c’est à cause des pous ». Mais je me suis aperçue qu’elle avait des croûtes sur le visage et les mains. Son état ne s’améliorait pas.

Lorsque j’allais à la messe le dimanche, je la croisais assise sur le trottoir qui mendiait. Elle avait l’habitude de dire : « Donne moi 5 dinars, donne moi 10 dinars. »

Inspiré de faits et personnages réels, à suivre…

Advertisements

N A D I M A K

Kada se pojavio film Titanik 1997. godine, na svim radio stanicama su se vrtele pesme Selin Dion. Često smo je gledali i na televiziji. Njeno izvođenje, nikoga nije ostavljalo ravnodušnim, pa ni mog sina koji je tada imao četiri godine. Jednom prilikom, ne sećam se baš tačno kojom, spremala sam se za neki događaj i pred polazak sam pitala decu kako izgledam, da li mogu da krenem.

-Možeš. Lepa si kao Selin.

-Možeš Šela.

Selin sigurno nije lepa, ali je u očima moga sina zbog lepote svoga glasa bila lepotica. Slatko sam se nasmejala. Tada sam dobila drugi deo nadimka.

-A što Šela? – kroz smeh sam pitala ćerku.

-Mama, Mamiša, Mamišela, pa skraćeno Šela.

I tako ja dobih nadimak Šela-Selin koji se piše ShelaSelin.

Godine su prošle, nadimak je ostao.

Nekad nešto zaboravim pa se drugi deo pretvori u  Senil, ali brzo pređe u Selin, dok je prvi deo čvrst kao stena.

 

LE SURNOM

Lorsque le film Titanic est sorti en 1997, on entendait en boucle sur toutes les radios, les chansons de Céline Dion. Elle passait également souvent à la télévision. Elle ne laissait personne indifférent, pas même mon fils qui à l’époque avait 4 ans. Un jour, je ne me souviens plus pour quelle occasion, je me préparais à sortir et j’ai demandé à mes enfants si j’avais belle allure et si je pouvais partir ainsi.

  • Tu peux, Tu est belle comme Céline.

  • Tu peux Sheila.

Céline, n’est pas forcément une belle femme, mais aux yeux de mon fils, à cause de sa belle voix, elle était une beauté. J’ai pouffé de rire. Et ce jour-là j’ai reçu un autre surnom.

  • Et pourquoi Sheila ? demandai-je à ma fille, en riant.

  • Mama, Mamicha, Mamisheila, ben raccourci à Sheila !

Et c’est ainsi que je reçu le surnom de Sheila-Céline que j’écris ShelaSelin.

Les années ont passées, et le double-surnom est rest !

Quand j’oublie quelque chose, la deuxième partie du surnom se change en Cénil (Sénile), mais revient rapidement à Céline, tandis la première partie du surnom est solide comme le roc.

 

 

M L E K A R I C A

 

Roman Devojka sa bisernom minđušom Trejsi Ševalije, koji je napisala 1999. godine, podstakao me je da razmišljam o slikaru Johanesu Janu Vermeru i o njegovim delima. Knjiga je na mene ostavila snažan utisak, a 2003. godine po romanu je snimljen i film koji je nominovan za Oskara.

Vermerove slike su me očarale.

Prvi susret sa njima uživo bio je u Luvru, i to ushićenje teško može da se objasni rečima. Tada sam poželela da odem u Amsterdam i vidim Mlekaricu, jednu od mojih omiljenih Vermerovih slika.

Jednog dana, na poklon mi je stigla minijatura Mlekarice pravo iz Amsterdama, sa porukom da me još uvek nestrpljivo čeka. Zaplakala sam od sreće.

Ubrzo posle toga sam sasvim slučajno otkrila pesmu o Mlekarici, i tek je to bilo ushićenje.

Sve su to znaci koje tumačim tako da ćemo se Mlekarica i ja uskoro sresti.

Duhovna blaga se ni sa čim ne mogu meriti.

VERMER

Sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju
u naslikanoj tišini i usredsređenosti
iz dana u dan sipa
mleko iz bokala u činiju,
Svet ne zaslužuje
smak sveta.

Vislava Šimborska (1923-2012)

 

A kusur?

– Tepih servis?

– Da. Izvolite!

– Imam jedan tepih za pranje.

– U redu. Dolazimo.

– Kada će biti opran?

– Za dva do tri dana.

Desetog dana pozvah servis.

– Da li je opran moj tepih?

– Kad ste ga dali na pranje?

– Pre deset dana.

– Da li ste sigurni da ste ga dali u naš servis?

Stanka..brojim do deset.

– Pored toga što ste tako ekspeditivni, vi ste i vickasti.

– A da! Donećemo tepih.

– Prezadovoljna sam vašom uslugom. I brzinom i kvalitetom. Doviđenja prijatno.

– A kusur? Mislim da platite?

– A da! Umalo da zaboravim.

– Kad bude trebalo, pozovite.

– Naravno, Limburga meseca.

 

V R E D N O S T I

 

Istočna medicina tvrdi da da bi bio zdrav čovek s vremena na vreme mora bolovati. Shodno tome mora on s vremena na vreme biti lud da bi dublje mislio i slep da bi dalje video. Da li to, međutim, znači da od vremena do vremena mora biti mrtav da bi uistini živeo?
Borislav Pekić

Da bi čovek potpuno shvatio vrednost onoga što smatra da mu s pravom pripada, izgleda da je potrebno da to izgubi. Samo, vratiti to nešto obično je nemoguće ili veoma teško, pa je upravo to razlog potpunog razumevanja vrednosti onoga što je izgubljeno.

Zašto čovek mora da izgubi da bi shvatio? Valjda je to zato što je u suštini nezahvalno i oholo biće, pa ga gubitak uči skromnosti ako je dovoljno jak, ili padajući u očajanje on gubi i ono što mu je ostalo.

Zato oni koji su ozdravili cene zdravlje. Oni koji su se ponovo zaljubili cene ljubav. Oni koji su bili blizu smrti shvataju pravu vrednost života.

Možda ipak ne treba da izgubimo da bi shvatili.

Možda je potrebno samo da dublje mislimo i budemo po malo ludi.

P E S M A

Pesma za plakanje je samo ona koju ma kada da čujete plačete.

Da bi se uverili potpuno u njenu čarobnu moć nad vama, možete da izvršite svakojake provere. Pokušajte u različito doba dana ili noći, u raznim raspoloženjima i prilikama. Ukoliko se uvek pojave suze, to je ta, vaša pesma za plakanje. Ako je pustite posle dužeg vremena i opet krenu suze, greške nema. Sigurno je ona.

Kada se desi da tako više ne deluje na vas, moguće je da se pojavi neka druga.

Veliki je dar imati je.

Možda je još niste otkrili, ili vam je još nije neko poklonio.

Verujte, ona postoji samo za vas.

C I M E T i K O K O S

200g kokosa

250g putera

250g šećera

2 jajeta i 500g brašna.

Sve zamesiti i praviti keks.

Još topao posuti prah šećerom i cimetom.

 

Da li ste jeli kokos keks posut cimetom ili keks od cimeta sa kokosom? Možda se čini da to ne ide i da će jedno pokvariti aromu drugog. Da će se belina kokosa izgubiti dodatkom cimeta i da će se aromatičnost cimeta ublažiti aromom kokosa. Nepisano pravilo, cimet i kokos se ne mešaju.

Samo, pravila se krše. Probajte.

 

CANNELLE ET NOIX DE COCO

200 g de noix de coco rapée
250 g de beurre
250 g de sucre
2 œufs
500 g de farine

Malaxer le tout de façon homogène et fabriquer des biscuits.

Saupoudrez-les de sucre glace et de cannelle alors qu’ils sont encore chauds.

Avez-vous manger des biscuits à la noix de coco saupoudrés de cannelle ou des biscuits à la cannelle saupoudrés de coco ? Peut-être que l’association des deux peut gacher le goût de l’un ou de l’autre. Que la blancheur de la noix de coco disparaitra avec l’ajout de cannelle et que l’arôme de celle-ci atténuera celle de la noix de coco. La règle sous-entendue, cannelle et coco ne se mélangent pas.

Seulement, les règles sont faites pour être transgressées. Goûtez !

 

T A J L U K S U Z

Stan se zaprljao. Trebao bi da se očisti.

I tako se ja odlučim na taj luksuz, da pozovem nekog ko se bavi tim poslom.

Moj izbor padne na jednu personu, koja se unazad više godina bavi time.

Došla je u dogovoreno vreme. Samo što je počela, sela je malo da odmori i zapalila cigaretu. Rado sam nam skuvala kafu i pripremila doručak. Usput smo proćaskale o vremenu, skupoći i ona je nastavila.

Dok sam pripremala ručak, ona opet sede, zapali cigaretu.. Vidim umorna je, sažalih se, umornija od mene…Neće stići kako vreme prolazi da uradi ni deo, pa odlučih da se i ja aktivno uključim.

U tome dođe vreme ručka. Pojele smo ga u slast i popile kafu. Ona nastavi malo, pa opet cigareta i sve tako do večeri. Ponestade ih joj, i ja dadoh kutiju mojih.

Završila je nekako, reče koliko sam dužna i ode.

Bi mi žao te umorne, iscrpljene žene.

Nisam stigla ni da razmislim koliko sam se i ja taj dan umorila, a htela sam da priuštim “taj luksuz”.

Sedoh da malo dođem do daha i primetih da je moja kutija u obliku srca otvorena..Ustadoh kao oparena! Prstenja nije bilo…

Napisano po istinitom događaju.

 

CE LUXE

L’appartement était poussiéreux. Il fallait faire un peut de ménage.

Et voilà, je me permis ce luxe, d’appeler une femme de ménage. Mon choix se porta sur une personne qui faisait ce métier depuis des années.

Elle arriva à l’heure convenue ensemble. Elle venait à peine de commencer, qu’elle fit une pause pour se reposer et alluma une cigarette. Je préparai le café et le petit-déjeuner avec joie. On discuta du temps, du coût de la vie, et elle reprit sa tâche.

Pendant que je cuisinais, elle s’assit de nouveau, et alluma encore une cigarette… Je voyais qu’elle était fatiguée, bien plus que moi… Elle n’arrivera pas à faire ni la moitié de ce qui était prévu et je décidai de l’aider activement.

Puis arriva le moment du déjeuner. On mangea ensemble, on but un café. Elle poursuivit un peu, et à nouveau une cigarette et ainsi de suite jusqu’au soir. Elle était à court de cigarettes et je lui donnai mon paquet.

Elle finit tant bien que mal et me dit combien je lui devais.

J’avais pitié de cette femme usée.

Je n’avais même pas songé à quel point moi aussi j’était fatiguée ce jour-là, mais je voulais m’offrir « ce luxe ».

Je m’assis pour reprendre mon souffle et remarquai que ma boite à bijoux en forme de cœur était ouverte. Je me levai comme si on m’avait brulée au fer blanc ! ! il n’y avait plus de bagues…

Inspiré de faits réels.

 

R E C I

Želim da znam šta ćeš reći. Imam tremu.

Užasnu tremu od tvog suda. Čekam masakr.

Reči su ti žileti. Ispljuni ih oholo. Hajde, izdržaću. Mogu ja to.

Raspori. Nek poteče krv.

Rastrgni.

Raskomadaj. Neka boli.

Neka lipte slomljene želje, nade i sanjanja. Želim da znam. Moram da znam kako si presudio.

Hoću li leteti ili seći džunglu.

Reci mi.

 

DIS MOI

J’aimerais savoir ce que tu vas dire. Je frémis.

Ton jugement terrible me fais frémir. J’attends le massacre.

Tes mots sont des lames. Crache les dédaigneusement. Allez, je tiendrais le coup. Je peux Moi.

Blesse. Que le sang coule.

Lacère.

Déchiquète, que cela fasse mal.

Que les désirs brisés, les espoirs et les rêves se répandent. J’aimerais savoir. Je dois savoir quelle était ta sentence.

Vais-je voler ou traverser la jungle ?

Dis-moi.

 

 

M O N T M A R T R E

Na Monmartru,

gde život ključa,

gde sloboda može da se omiriše,

ljubav ima svoju posebnu euforiju.

Vino niste ni probali, a već ste opijeni.

Jelo niste ni okusili, a već ste siti.

Na tom čarobnom mestu,

gde je vazduh svež,

gde u kafeu kafa ima najjači ukus,

muzika na ulici ima najlepši zvuk.

Tu na Monmartru,

tu

ostala bih zauvek.

 

MONTMARTRE

At Montmartre,

Where life is bouncing,

Where you can smell the freedom,

Love has a special euphory.

You haven’t savored the vine, and you are already drunk.

You haven’t tasted a meal, and you are already full.

On that magical place,

Where the air is always fresh,

Where the coffee has a strongest taste,

And the street music the most seducing sound.

There at Montmartre,

there

I would stay forever.

 

A Montmartre,

Où la vie bouillonne,

Où la liberté est palpable,

L’amour a sa propre euphorie.

Vous n’avez pas gouté le vin et vous êtes déjà enivré.

Vous n’avez pas gouté la nourriture et vous êtes déjà repu.

Dans cet endroit magique,

Où le vent est frais,

Où le café a une saveur corsée,

Où les rues sont remplies des plus belles musiques.

Ici, à Montmartre,

Ici,

J’y resterais bien pour toujours.