Kako sam se zaljubila u priče Tona Telehena na prvo čitanje, ne mogu vam najjasnije objasniti samo znam da se to desilo. I ne samo da sam se u njih zaljubila, nego sam počela i sama da smišljam slične.

Na koju životinju me najviše podsećaju ljudi oko mene po svojim osobinama i ponašanju, postalo mi je nova igra i neiscrpna inspiracija. Neke sam odmah prepoznala, za neke je trebalo nešto vremena, jer nisam mogla odmah da se odlučim. Malo po malo, bila sam okružena lisicama, lasicama, hijenama, kojotima, lešinarima, vukovima. Bilo je i nojeva, krtica, pacova, svraka, zmija, medveda, tvorova…po koji pas, sova, orao, lav…Tigar kao tigar, poseban, retko se sreće, kao i Pile.

Gledati svet iz tog ugla i ne priznavati razliku između dece i odraslih, bilo je lako, smešno, tužno, a često i teško. U tom periodu sam želela da budem soko.

Da sam soko
letela bih ja visoko.
Ne zbog gordosti
ne zbog sjaja
već zbog neba
i videla ono što mi treba.

 

 

“Nedostajati je ono sto osecas kada neceg nema.” Ton Telehen