Jedina svetlost su zvezde. Krupne i sitne posute po nebu kao svetlucavi prah. Noć je letnja, topla, nema daška vetra. Čuju se samo zrikavci. Miriše trava i reka. U mreži je udobno, blago se ljulja. Ne vidim mesec, ali ostajem tako, ne tržeći ga.
Ako bi trenutak mogao da se zaustavi, nekako spakuje i pušta po potrebi, to bi bio i jedan ovakav, savršen.
Kakva je bila Vinsentova Zvezdana noć? Junska 1889. godine, blještava, u pokretu…prepuna boja. Puna nade…
Želja da je vidim odjednom me obuze potpuno. Ugradila se samovoljno u ovaj savršen trenutak. Preplela se sa Vinsentovom plavom i žutom i svetlucavim prahom neba ove noći.
Želja je spojila nespojivo.
V I NJ E T E 
Винсентова ноћ је била јако СВЕТЛА. Неприродно светла… Спрам тмине у душе.
Остало је већ познато.
ПС Дон Меклин је отпевао вероватно једну од најлепших балада у поп музици,посвећену Винсенту, управо на ову тему:
Поздрављам!
LikeLiked by 2 people
Vinsent, nesrećni genije…
Upravo mi je ovo jedna od najdražih pesama. Razmišljala sam dugo da li da je ubacim u blog, ali sam ipak odlučila da ostanem dosledna koncepciji: slika i tekst. Hvala neizmerno što je u komentaru, jer je sad blog kompletan.
LikeLiked by 1 person
Lep post!
LikeLiked by 1 person
Odlican !
LikeLiked by 1 person