L U D O S T

Ludost je ono što nas čini srećnim.

Koliko nam hrabrosti treba za ludost?

Ljudi su mahom nesrećni, nesposobni da se odvaže.

Žive u laži, ubeđujući sebe da je kasno, ili rano. Ili tek treba da dođe pravo vreme.

Prikazuju se srećnim, lepim, a zapravo su tužni, ružni i kukavice.

Malo je onih koji se osmele i sprovedu svoje ludosti u delo.

Samo slobodni ljudi mogu da ih ostvare, jer su hrabrost koja im je za to potrebna već zadobili i platili kroz slobodu koju su ostvarili. Skupo…

Žive svoje ludosti, slobodni su i srećni, a kao takvi su zaista i lepi.

FOLLY LIFE

Foolishness is what makes us happy.
How much courage do we need for it?
People are mostly unhappy, incapable to bound.
Living in a lie, convincing themselves that it’s too late or even too early. Maybe the right times are still to come.
Presenting themselves happy, beautiful, while the reality is sad, ugly and coward.
Few dared and performed their madness into acts.
Only the free men could achieve this, because the courage they needed for it, they already gained and paid through the freedom they’ve won. And the freedom, they paid it costly.
They live their folly lives, freely and happily, and as such are thus – magnificent.

K O L I K O

Da li bestidnošću umirujemo nečistu savest?
Ili rušimo kočnice koje nam ne dozvoljavaju da budemo ono što smo zaista?
Da li mrzeći nekoga ili nešto vremenom, preispitujući se, dolazimo do zaključka, da li je naša mržnja bila opravdana i uopšte potrebna?
Koliko smo samo emocija utrošili na mržnju koja je naškodila prvo nama?
Koliko čovek uopšte razmišlja o negativnim emocijama, ili kao noj zabija glavu u pesak?
Zašto se mahom bavimo nečijim manama, umesto isticanjem nečijih vrlina?
Kod onih koje mrzimo, selektivnim uočavanjem isključivo mana, mi namerno negiramo vrline, kojih možda imaju mnogo više.
Kod onih koje želimo da uzdignemo, obično uočavamo samo vrline, ne baveći se manama, kojih možda mogu imati mnogo više.
Sve to stvara lažnu sliku i mi kao slušalac ili posmatrač nikada ne možemo znati dok se lično ne uverimo, što je često nemoguće, pa većina prihvata zdravo za gotovo prezentovanu istinu o nekome.
Koliko se trudimo da budemo realni?
Koliko se borimo za to da budemo realni u nerealnom svetu oko nas?

66

NE VOLIM te zato jer te volim
i od ljubavi do nevoljenja stižem
i do čekanja kada te ne čekam,
srce mi prolazi od zime do plamena.

Volim te jedino zato jer te volim,
mrzim te beskrajno i mrzeći te molim
i mjera moje ljubavi skitničke
jeste da te ne vidim i volim kao slepac.

Možda će izjesti januarsko svjetlo,
surova mu zraka, cijelo moje srce
i ukrasti mi ključ spokojstva.

U ovoj priči umirem samo ja
i umrijet ću od ljubavi jer te volim,
jer te ljubim, ljubavi, krvlju i vatrom.

Pablo Neruda

Kada sam kupila 100 soneta o ljubavi davnih osamdesetih, prvi koji sam pročitala bio je 66. Godina kada sam se rodila. Nekako sam želela da taj sonet bude moj. Vremenom sam se više puta vraćala toj knjizi, i uvek je 66 bio baš taj, moj sonet.
Koji je vaš?

SONNET 66

Je t’aime parce que je t’aime et voilà tout
et de t’aimer j’en arrive à ne pas t’aimer
et de t’attendre alors je ne t’attends plus
mon cœur peut en passer du froid à la brûlure.

Je ne t’aime que parce que c’est toi que j’aime,
et je te hais sans fin, te hais et te supplie,
et la mesure de mon amour voyageur
est de ne pas te voir, de t’aimer en aveugle.

Et si, lumière de janvier, tu consumais
ton rayon cruel, et mon cœur tout entier,
me dérobant la clef de la tranquillité?

En cette histoire je n’arrive qu’à mourir
et si je meurs d’amour, c’est parce que je t’aime,
parce que d’amour, je t’aime, et à feu et à sang.

Pablo Neruda

Quand j’ai acheté dans les années 80, le livre la centaine d’amour, le tout premier poème que j’ai lu était le sonnet 66, année de ma naissance. D’une certaine façon, je voulais que ce sonnet soit le mien. Avec le temps, j’ai relu souvent ce livre de poèmes, et à chaque fois le sonnet 66 me marquait, c’était bien lui, mon sonnet.

Lequel est le vôtre ?

N O G A

Kako čovek može da razume druge, kad sam sebe često ne razume. Zaviriti u sebe i biti realan bez opravdavanja, bez samozavaravanja, zvuči kao podvig vredan divljenja. Provetravati glavu i puštati svet u glavu, kako kaže Tomas Bernhard, vid je mentalne higijene.

“Čovek mora da provetrava glavu, a to znači da uvek iznova mora, i to svakodnevno, da pušta svet u glavu.” Brisanje, Tomas Bernhard

Skloni smo osudi, donošenju površnih zaključaka, priči radi priče, često svesni koliko to može da naškodi. Umišljenost kod nekih premašuje granice opravdanog, a zlo u njima je posebno osetljivo kada vidi da neko pokušava da se uzdigne malo iznad zemlje.
Da pruža ruke ka zvezdama. Odmah spremni, poturaju nogu, ruše, spletkare, nanose štetu. Što se više takvih uzbuni znajte da ste na pravom putu.

“Kada ljudi međusobno razgovaraju, oni uvek kleveću jedni druge. Umetnost razgovora je umetnost klevetanja.” kaže Bernhard.

Ako ne znaš da pružiš ruku, o zli čoveče, ne podmeći nogu!

Samo napred, još sigurnije i odlučnije, mali čoveče!

LE CROCHE-PIED

Comment l’individu peut comprendre les autres, alors qu’il ne se comprend pas lui-même. Se sonder et être sincère sans justification, sans se méprendre, résonne comme un effort méritant l’émerveillement.

Laisser entrer l’air frais dans sa tête et laisser le monde dans sa tête comme le dit Thomas Bernhard, la vue est une hygiène mentale.

« L’homme doit laisser entrer l’air frais dans sa tête, c’est-à-dire qu’il doit sans cesse, à savoir chaque jour, laisser entre le monde dans sa tête. ». Thomas Bernhard

Nous sommes enclins au jugement, apportant des conclusions hâtives, histoire de dire, et nous sommes souvent conscients de la manière dont cela est nuisible. L’orgueil chez certains dépasse toutes les frontières acceptables et la méchanceté en eux est titillée lorsqu’ils voient un individu essayant de s’élever au-dessus du sol. De tendre la main vers les étoiles. Ils sont prêts à le faire trébucher, ils détruisent, font des croche-pieds, ruinent. Sachez que plus vous les alarmez, plus vous êtes sur la bonne voie.

« Lorsque les personnes parlent les uns des autres, elles calomnient toujours quelqu’un. L’art du discours est l’art de la calomnie. » Dit Bernhard.

Si tu ne sais pas tendre la main, Ô homme méchant, ne fait pas de croche-pied !

En avant, encore plus sûr et volontaire, Petit homme !

 

T R A P

How one can understand the others, when one doesn’t understand himself often. Have a look into yourself and be realistic without justifications, without self-deception. It sounds like a feat worth of admiration. Ventilate your head and let the world into your head, according to Thomas Bernhard, it is the version of mental hygiene.

“One must ventilate the head, and that means again and again, on a daily basis, to let the world in one’s head” – Extinction, Thomas Bernhard.

We tend to condemn people, to make superficial conclusions, engage into pointless discussions, often aware how much it can harm. Conceit in some exceeds reasonable limits and a dark side becomes particularly sensitive at the moment they notice someone’s intent to rise a bit above the ground. To reach out their arms toward the stars. Immediately ready, they set a trap, trying to crash, by gossiping and causing damage. The more people like those emerges, you know you are on the right track.

“When people talk to each other, they always slander each other. The art of conversation is the art of slandering.” says Bernhard.

If you cannot offer your hand, oh you evil man, do not set a trap!

Go ahead, the more convinced and even more decisive, oh you little man!

S A N

Ne oklevaj, ne moraš se pripremati.

Nek ti kosa bude raštrkana i prsti od boje.
Nek ti pogled bude zanet i osmeh setan.
Moje te oči uvek isto vide.

Samo dođi, požuri, znaš da čekati ne znam.
Ponesi mi želje što kod tebe čuvam
i misli mi vrati dok se ne probudim.

Ne oklevaj, ne moraš se pripremati.

Kao kad stvaraš,
kao kad muzu vidiš,
takvu strast ću ti dati.

Put ću zamesti,
smetove naneti,
oluje dozvati.

Ne oklevaj, ne moraš se pripremati.

D R E A M

Do not hesitate, you don’t have to be prepared.

Let your hair sparse and fingers full of color.
Let your glace to be carried away and melancholy in the smile.
My eyes are always seeing you the same.

Just come, hurry, you know I have no skills for waiting.
Bring all the wishes I’m keeping for you
and get back all my thoughts until I wake up.

Do not hesitate, you don’t have to be prepared.

Like when you create,
inspired by the muse,
that kind of passion I will gift you.

I will wipe out the roads,
spread the snowdrifts
and summon the storm.

Do not hesitate, you don’t have to be prepared

 

R E V E

N’hésite pas, tu n’as pas besoin de te préparer.

Que tes cheveux soient ébouriffés et tes doigts plein de couleurs.
Que ton regard soit expert et ton sourire mélancolique.
Tu es toujours le même à mes yeux.

Seulement viens, dépêche-toi, tu sais que je ne suis pas capable d’attendre.
Apporte-moi les désirs que je garde en toi
Et rend-moi mes pensées à mon réveil.

N’hésite pas, tu n’as pas besoin de te préparer.

Comme lorsque tu crées
Comme lorsque tu vois la Muse,
Je te donnerai une telle ferveur.

Je bâtirai des routes,
Je soulèverai des monceaux de neige,
J’invoquerai les tempêtes.

N’hésite pas, tu n’as pas besoin de te préparer.

P A T R O N E

Ako tvrdoglavost pobedi ljubav, onda to ona i nije bila, pomislila je tvrdoglavo rešena da mu se više nikad ne javi. On neće, to je znala. Više ga je volela, bar je mislila tako, jer kako bi se moglo inače utvrditi koliko ko voli.

Kad bi izumeli ljubavni holter, pa da bude precizno, ovako kako da zna. Eto, ona ga voli toliko, ali mu neće priznati po cenu života. I kako on može da zna? Koliko li je ljubavi tako nestalo, a možda su mogle da se razviju i postanu prave.

Ipak je odlučila. Napisaće mu pismo. Tvrdoglavila se nepun sat. Toliko o karakteru koji joj je postao prema njemu mekan kao puding. Ne e-mail, pismo pravo pravcijato, i to perom na mirišljavom papiru. Totalno hipsterski, sa pesmom. Ne, bolje da celo pismo bude pesma.  Ako to ne pomogne, e onda ništa.

Uzela je pero, i onda shvatila da je na patrone. Samo da li ih uopšte više proizvode? Potražiće po knjižarama sutra. Ukoliko ih ne nađe, onda će prekosutra kupiti pero. Tražiće Pelikan i teget mastilo. Ako ne nađe, nakosutra će pokušati da… A do tad, možda će se desiti čudo.

I N K

If stubbornness wins over love, than it won’t be really love – she was thinking inside, convinced not to call him ever again. He won’t call, so far she knew. She loved him more, or at least she believed it was the case. Otherwise, how you could ever measure the love?

If you could only invent a love Holter*and measure precisely… but like this, who would know?! There, she loves him so much but she won’t admit it no matter what. And then how he could ever know? How many love stories have been lost that way and they could have become the great loves.

Yet, she has decided. She will write him a letter. She was making up her mind for almost an hour. There, it is clear now that her character toward him became soft as a pudding. And hey, she won’t send him an email, but the real old-fashioned letter, written with a pen on the perfumed paper. It will be so hipster, hah, even with the song. No, no, it will be even better if the whole letter is a song. If that doesn’t help, nothing will.

She took a pen and only then realized she doesn’t have ink capsules. Wait, are they even still producing them today? She will ask in the stores tomorrow. If she doesn’t find ink capsules, than she will buy a new pen. She will ask for “Pelikan” and dark blue ink. And if she doesn’t find, after tomorrow she will try to… And until then, well, a miracle might happen.

E N C R E

Si l’obstination triomphe de l’amour, alors cela n’est pas de l’amour. Pensa-t-elle avec entêtement, décidée à ne plus lui parler. Lui ne le fera pas, et elle le savait. Elle l’aimait davantage, c’’est ce qu’elle pensait, sinon comment prouver qui aime le plus l’autre ?

Si seulement on pouvait inventer un Holter de l’amour précis. Comment savoir maintenant ? Voilà, elle l’aimait tellement, mais ne lui avouera jamais, c’était une question de vie ou de mort. Et comment le saurait-il ? Combien d’histoires d’amour finissaient ainsi alors qu’elles auraient pu vraiment s’épanouir.

Elle avait malgré tout décidé de lui écrire une lettre. Cette idée la tarauda u peu moins d’une heure. Elle s’était ramollie comme un pudding à son égard. Pas un email, une lettre, une vraie, écrite à la plume sur du papier parfumé. Totalement démodée avec un poème. Non, toute une lettre en poème. Si cela n’aide pas, alors rien ne le fera.

Elle prit sa plume, et constata qu’elle n’avait plus d’encre. Est-ce qu’on la fabriquait toujours ? Demain, elle ira en chercher dans une quelconque librairie. Sinon, elle achètera un nouveau stylo plume. Elle prendra un Pelikan avec des cartouches bleues. Si elle ne trouve pas, elle essaiera le surlendemain de… Et d’ici-là, un miracle aura peut-être eu lieu.

ANTIREKLAMA

Kupim dva para debljih hulahopki i dobijem dva kupona za dva parčeta pizze. Na kuponu piše da se može iskoristiti u roku od mesec dana. Zaboravila sam skroz na to. S vremena na vreme tašnu ispraznim, i to onda kad više ne mogu da se snađem od nebitnih sitnica koje često pobacam. U toku tog uspostavljanja reda u tašni, ispadoše neki papirići i taman da ih bacim, setim se, pa to su pizze.

Pozovem drugaricu, rekoh: “Kad možeš, častim pizzu?” Spremimo se i odemo u navedenu pizzeriju. Izvadim ja kupone, a ljubazna devojka kaže: “Ne možete ih iskoristiti u ovom objektu, već u drugom.” Rekoh, “Nigde to nije naglašeno.” Kaže, “Žao nam je ali takve su instrukcije.” “Dobro, dajte nam dva parčeta pizze.” Tu se mi poslužimo, proćaskamo i dogovorimo da sutra odemo u taj drugi objekat.

Sledeće veče stignemo na odredište, izvadim ja kupone, rekoh: “Dajte nam dva parčeta pizze.” Kaže mi ljubazna devojka: “Ne može, kuponi ne važe.” “Kako?”, pitam, “Piše lepo na njima da važe mesec dana, a to nije isteklo.” “Izvinite molim vas, ali ja moram da pitam.”

“Mislila sam da ovi kuponi treba da reklamiraju vašu pizzeriju, a ne da budu antireklama.”

Već mi polako želja za pizzom opada, kad glas sa druge strane slušalice odobri kupone. I tako, pokušaj reklame postade antireklama. Prijatno!

G R O Z N I C A

“Ako mene čekaš, uzalud je.” Napisala je na cedulji i ostavila je na stolu dok je prolazila kroz gužvu u kafeu Fièvre. Kad završi razgovor telefonom, primetiće i valjda će mu biti konačno jasno. Zašto nekada ljudima nije jasno? Ne mogu da prihvate istinu. Ljubavna opsesija je groznica koja trese poput malarične. U bunilu se čoveku mešaju signali, pa one koji odbijaju tumači kao neke kojima opravdava i hrani svoju ljubav i opsesiju. To jednostavno mora da se preleži. Samo nikad ne može da bude siguran kada će se simptomi groznice vratiti. Uzalud je objašnjavati bilo šta. Bežala je. Nekako se uvek stvarao tu negde slučajno, a ona je bežala namerno. Dešavalo se da dobije pismo i da ga nepročitano, pocepano vrati sa porukom: “Ti si opsednut sa mnom. Nikada se neće ništa ostvariti.” Imala je utisak da je još više voli. Čudo. Šta je to? Nije mogla da razume. Često ga je zaticala kako stoji ispred kuće u senci, i po kiši, i gleda u njen prozor. Izlazila bi tada i govorila mu: “Odlazi! Mrzim te!” Odlazio bi bez reči. Sutra ga je videla dok se vraćala iz pozorišta, kako kao slučajno gleda u izlog prodavnice. “Ovaj čovek je lud.” Govorila je sebi u bradu. “Nema samopoštovanja ni trunke. On je krpa.” Osećala je prezir pomešan sa sažaljenjem. Jednom, u gužvi posle koncerta, saplela se, ali pad je sprečio on. U trenutku se zgranuto otrgla iz tih ruku, i viknula pred svima: “Ti si lud! Odlazi!” Spustio je tužno glavu i otišao. Ljudi su se okretali. Mogla bi nabrajati do sutra.

A onda se i njoj desio On. Počela je da ga sanja. Da mu piše.  Da ga zove. Dok se osvestila, shvatila je da je trese groznica… malarična.

F E V E R

“If you are waiting for me, it’s useless.” She wrote it on the piece of paper and left on his table as she was passing through the crowd of the cafe Fièvre. At the time he’s done with his phone call, he will notice I guess and it will be finally clear. Why people don’t understand? They can not accept the truth. Love obsession is a fever that shakes like malaria. A man mixes signals in delirium, and those that are actually meant to refuse interprets as an acceptance while he feeds his love obsession. It is simply something one needs to recover from. Only, one can never be sure if the symptoms of the fever can return. She realized that it’s useless to explain him anything. She was running away. He would always appear somewhere close to her by chance, and she would deliberately move away. It even happened couple of times after she receives a letter from him, to turn it back, torn up, unread, with a message: “You’re obsessed with me. Nothing will ever happen!”. And she had an impression after, that he loves her even more. Mystery. Why was that? She could not understand it. Sometimes she would found him standing in front of her home, near the trees in shadows, at the rain, looking at her window. She would go out yelling: “Go away! I hate you!” He would leave without a word. A day after she would run into him on her way from theatre. He would pretend to look at the windows of the city stores. “This man is crazy”, she was talking to herself. “He doesn’t have even a bit of self-respect. He’s worse than a wiping rag.” She felt despise mixed with pity. Once, in the crowd after the concert, she tripped, but he prevented the fall. Astonished at the moment, she broke away from his hands, and screamed in front of everyone: “You’re crazy! Go away!” He bended sadly and walked away. People were looking. Stories like this repeated.

And then it happened. She saw HIM. She began to dream. To write him. To call. By the time she realized, a fever has already started… malarian one.

F I E V R E

« Si tu m’attends, c’est en vain ». Elle l’avait écrit sur un bout de papier, l’avait laissé sur la table puis avait traversé la foule du café Fièvre. Lorsqu’il finira sa conversation au téléphone, il le remarquera et il comprendra enfin.

Pourquoi, certaines personnes ne comprennent pas ? Ne voient pas la vérité. L’obsession amoureuse est une fièvre qui fait trembler comme la malaria. Les signaux se mélangent dans le délire de l’homme, les négatifs se traduisent comme une preuve nourrissant son amour et son obsession. Il faut absolument en guérir. Mais il ne peut jamais être sur du moment où les symptômes reviendront. Il est inutile d’expliquer indéfiniment quoique ce soit.

Elle fuyait. Parfois, il apparaissait là par hasard, et elle le fuyait délibérément. Elle recevait des lettres qu’elle renvoyait déchirées avec ces mots : « je t’obsède. Rien ne se réalisera ». Elle avait l’impression qu’il l’en aimait davantage. Etrange. Que se passait-il ? Elle n’arrivait pas à comprendre. Elle le surprenait qui l’attendait dans l’ombre devant la maison, sous la pluie, regardant sa fenêtre. Alors, elle sortait et lui disait : « va-t-en, je te déteste ! ». Il partait sans un mot.

Le jour suivant, elle le rencontrait en revenant du théâtre, qui faisait semblant de regarder une vitrine d’un magasin. « Cet homme est fou ». se disait-elle. « Il n’a pas une once de fierté. C’est une loque. » Elle ressentait du mépris mêlé à de la pitié.

Un jour, dans la foule, après un concert, elle avait trébuché, il l’avait retenu dans sa chute. Elle s’était brusquement dégagée de ses bras et avait crié devant tout le monde : « Tu es fou, va-t-en ». Il avait baissé tristement la tête et était parti. Les gens se retournaient. Elle aurait pu tous les compter jusqu’au lendemain.

Puis, soudain, cela eut lieu, Lui. Elle commença à rêver de lui, à lui écrire. Au moment où elle revint à elle, elle comprit que la fièvre la faisait trembler… comme la malaria.

D A N I

Da li o ružnim događajima treba pisati ili ih zaboravljati?

Kao idealista u duši uvežbala sam se da ih zaboravljam. Kroz moj specijalan filter života, odvajam dobre i srećne događaje, a ružne koji ostaju sakupim pa zaboravim. Tako mi život i svet izgledaju skoro savršeni.

Kad kažem da se ne sećam nečeg lošeg, zaista se posle izvesnog vremena ne sećam. Čemu čuvati gorčinu? Kome?

“Pamtim samo srećne dane.”

Sećam se kako ti je kosa padala na čelo

i kako si jedan pramen stalno sklanjao.

Kako si se smejao

i nešto govorio

a ja ništa nisam čula.

Samo sam gledala u tvoje oči.

A uopšte se ne sećam zašto se to završilo.

Zaboravila sam.

D A Y S

Should we write about unpleasant moments of our lives or simply forget about them?

As an idealist soul I’ve managed to learn to forget them. Using the special filter of life, I separate good and cheerful memories aside, and the bad ones that left, I try to collect and forget. So my life and the world seem almost perfect.

When I’m saying that I don’t remember something bad, actually, after a while, I do forget it. Why should be keeping all the bitterness? For who?

“I only remember the happy days.”

I remember how your hair was falling on your forehead

and one strand that you were always moving away.

How you were laughing

and telling me something

that I didn’t hear.

I was just looking to your eyes.

And I don’t remember why it ended.

I forgot.

T R E Š NJ E

 

Ležim u mreži i posmatram nebo kroz krošnju, dok mi zrele, kao krv crvene trešnje vise iznad glave. Podižem ruku i sa mlade grane koja se od težine plodova spustila nadamnom, uzimam dve spojene peteljkom i divim se toj besprekornoj jedrini. Kao dete sam ih stavljala na uši i zamišljala da su od dragog kamenja, a ja da sam šumska vila.

Ako ima raja ovo je jedan njegov deo. Čujem detlića kako buši rupu neumoran ne obazirući se na mene. Stopljeni s prirodom podrazumevamo prisustvo jedno drugog. Život ume da da nestvarne momente mira i potpune sreće. Kratki su, ali ih pamtimo ceo život. Mogu da osetim tu slast i jedrinu života dok mu detlić daje takt. Malo se izvijam i berem vezu od desetak na čvrtoj peteljci.

Ovaj proživljen trenutak, i još neke čarobne u sebi nosi, već klasik Amelie.