Ona: “Mi ne možemo koristiti druge da bi postigli nešto za sebe.”

On: “Svako od nas na svoj način doživljava i shvata svet.”

Ona: “Čovek ne može da razume sam sebe, kako onda može da razume druge i svet?”

On: “Razume ga na svoj način pa tako i postupa, rekao sam ti.”

Ona: “Ipak to nije opravdanje. Valjda postoje neka pravila iznad shvatanja.”

Pokušala je da razume, ali joj nije polazilo za rukom.
Činilo se da što više razmišlja sve joj je nejasnije.
Shvatila je da ona nije odredila to da će ga zapaziti.
Desilo se bez njene volje.
Zašto je baš zapazila njega?
Zašto je baš zapazio nju?
Nije bilo logike.
Ništa se nije ni u šta uklapalo.
Osećala je da su ono što i jednom i drugom treba: čvrsto uporište odakle mogu pomeriti svet.