B O J E

Svaka boja je priča i svaka priča je boja.

Koliko svetlosti u sebi nosiš toliko nijansi možeš da imaš.
To je kao kad se neko pojavi u prostoriji i zasija. Niko konkretno ne vidi tu svetlost, ali je ona opet vidljiva i obasjava sve oko sebe.
I tamo gde se ne može dokazati postojanje talasne dužine, nastaju boje.

Za mene su boje osećanja.
Getea je zanimalo ono što je dodirnuto u duši kada oko primi svetlost.

Ja volim tvoje boje. One su tople i uvek mi izazivaju radost.
Prelivaju se u tonovima smeđe, oranž i žute.
Greju me.

Tvoje su sve nijanse plave. Kada si srećan sijaju srebrno i zlatno.

Na trenutak su ćutali.
Sunce je zalazilo i prelivalo reku svim nijansama vatre.
Bilo je hipnotišuće.

 

COULEURS

Chaque couleur est une histoire et chaque histoire est une couleur.

La lumière que tu portes en toi a autant de nuances.
De la même manière, lorsqu’une personne apparaît dans une pièce, elle rayonne. Personne ne voit réellement cette lumière, mais elle est perceptible et éclaire tout autour d’elle.
Les couleurs se révèlent à l’endroit même où les longueurs d’onde n’existent pas.

Pour moi, les couleurs sont des sentiments.
Goethe était intéressé par ce qui touchait à l’âme quand l’œil percevait la lumière.

Moi, j’aime tes couleurs. Elles sont chaudes et provoque toujours en moi la joie.
Elles m’inondent de tonnes de blond, orange, jaune.
Elles me réchauffent.

Tes nuances sont bleues. Quand tu es heureux, elles sont irisées d’argent et d’or.

Ils se taisaient un instant.
Le soleil se couchait et emplissait la rivière de toutes les tonalités des flammes.
Quel envoûtement.

Advertisements

One thought on “B O J E

  1. Volim sve nijanse ružičaste koja se preljeva u ljubičastu i nijansu tamnije plavo; to me podsjeća na izlazak kao i na zalazak sunca… razljeveno a gustiš od žute i narandžaste se ne primjećuje, to jeste neobičnost moga oka koje je daltonista za bilo koju drugu boju koja mu se izmiče iz ove svojevrsne duge- od korica do korica novijeg izdanja knjige koju sam davno već pročitala, pomenula pa mi se ne isplati da joj i dalje “zarezujem ime” do boje platna po kojem se šara. Njena šara je neobavezno poglavlje sa one druge strane, do kojeg sam evo ponovo poslije dvadeset godina stigla i ono mi je zato najdraže. Inače, sa ove strane sam, po Apolineru: putovala daleko i voljela svoj dom… u stvari baš i ne, jer ljubičasto je boja lunatika; i treba tako, po njemu… dok se ja prisjećam, potpuno s one strane ispreturanih poglavlja ali sa naznakama kuda i gdje treba ići, a gdje ne; jer Žak Vaše je u svom pismu Andre Bretonu naglasio da “ništa ne ubija čovjeka, kao obaveza da predstavlja svoju zemlju”… i ja se slažem sa ovim umetnutim stranicama koje predočavaju sva nova poglavlja: skakućem po njoj kao po iscrtanim bijelim školicama koje glavni lik, pomalo lud a pri sebi, posmatra u odrazima svoje stare i nove ljubavi koje se, mada različitih a isprepletanih ličnosti, uvijek iznova rađaju i gube; izlazak i zalazak u ljubičastom je svojevrsno ludilo bez pomoći drugih boja. Ali i bijela izlomljena pruga je boja ludila, takođe; dok kockice i kamenčići skaču po pločniku kao zvijezde u rešetkama koje niko ne sačuva… u bolesti i ludilu, na nama je da biramo boje ili bol. Bilo jednom jedno vrijeme, a možda i dva puta u istom kontekstu: šare boje oko, ipak je obrnuto i izvan i mimo oka, da poludiš… preporučujem. A odluke su … Žak- Vaše. Moj Kortasare…

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s