Ma važi!

Šta tebe briga da li neko ima nešto nekome da kaže i da li tog nekog baš briga za to što bi čuo?
Što guraš nos tamo gde mu nije mesto?
Nikad ne odbijaj onoga ko ima nešto da ti kaže iako ne deliš s njim nežna osećanja.
Saslušaj. Ispoštuj. Čovek si.
Pokušaj da razumeš. Da objasniš.
Mnogo je to manje napora od onog koji čeka drugu stranu.
Napor da prihvati da je nemoguće, i da zaboravi.
To je težak i bolan posao.
Zato pokaži malo ljudskosti.
Ne budi oholi, bezosećajni gad.
Stavi se u tu kožu. Pokušaj.
Sećam se da je imao potrebu stalno nešto da joj kaže.
Uvek kada bi se sastali, govorio joj je isto. Koliko mu je stalo.
Uvek mu je objašnjavala da je nemoguće, i bilo je lakše.
Bilo je ljudski.
I sad neko nalazi potrebu da trpa nos u to.
Nos u svoju supu, ne u tuđ tanjir!
Kroz vreme ljudski odnosi se ne menjaju.
I danas kao i pre stotinu godina, postoje te popularne abronoše koje postavljaju merila svim stvarima i imaju mnogo sledbenika.
Neki od tih sledbenika su tu zbog lične gluposti, neki zbog pomodarstva, neki iz radoznalosti.
Ta proceniteljka određuje šta je poželjno i prihvatljivo.
Ma važi!

Advertisements

D E L E T E

U imitaciji života
šapuće silikonskim usnama
licu bez duše
napamet naučene reči
ljubavne replike nekog filma.
Gleda je praznim očima
steže nabildovanim rukama
dok mu zvoni telefon.

Ukinite mi osećanja!

Skini masku.
Ukloni sve oslonce.
Pokaži golu kožu.
Na milost i nemilost.
Ogoli nerve.
Ne žali da izgubiš sve.
Ne beži.
Ne laži.
Predaj se.
Potpiši smrtnu presudu.
Voli.

Ukinite mi osećanja!

“Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju, to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama kukavicama!” – Fridrih Niče

D O K A Z

“Zašto kod nas nikad ništa ne može da bude normalno, pitam se i nemam odgovor.”
“Kad se krade na izborima, a što ne bi i sve ostalo?”
“Najzanimljivije od svega je da nemamo ni stida ni srama.”
“Sve je dobro dok ne dođu ljudi sa fantomkama.”
“Sva ta mućka, pljačka, to je nama skroz prihvatljivo i cilj je obično da se zataška.”
“Nekad ne vidim mogućnost menjaja svesti, karakternog uzrastanja.”
“Uzdizanja iznad muvanja, podmetanja, otimanja…”
“Da se međusobno uvažavanje podrazumeva.”
“Da se poštuju različitosti.”
“Zlo je stalno prisutno. Zašto tako nije i ljubav?”
“U sudaru sujeta nastrada ljubav.”
“To kad ne smeš a hoćeš, je isto kao kad ne znaš, a moraš.”
“Kao kad jagnje voli tigra.”
“Ili ptica mačku.”
“Budu dobar obrok.”
“Više smo zaljubljeni u želju nego u ono što želimo, kaže Jalom.”
“Volim kad svaki razgovor završimo dotičući se ljubavi.”
“Ona je život pa je to prirodno.”
“Љубав је прилично неуверљива. Можда она постоји у животу али није тако честа. Зато је треба и те како доказивати. Зло не треба доказивати.” Меша Селимовић

M O Ž D A

Dan za danom protiče.
Vreme nam izmiče.
Možda ništa ne činim.

Sve smo dalje.
Sve smo manje.
Možda malo toga mogu.

Zatvorim oči.
Lik ti ne vidim.
Možda neću.

Zaspim, ne sanjam.
Naše pesme ne slušam.
Možda ne smem.

Ne crtam ti više ime
u dnu lista dok neko priča.
Ne smišljam iznenađenja.
Možda hoću.

Ne idem na naša mesta.
Izbrisala sam broj.
Ne kuvam tvoje jelo.
Možda ne znam.

Sklonila sam knjige.
S drugima te ne poredim.
U masi mi se ne pričinjavaš.
Možda ništa ne vidim.

 

PEUT-ETRE

Les jours s’écoulent
Le temps s’échappe.
Peut-être que je n’accomplis rien.

Nous sommes si éloignés
Nous sommes si peu nombreux.
Peut-être que je suis capable d’en faire un peu.

Je ferme les paupières.
Je ne vois pas ton visage.
Peut-être que je ne veux pas.

Je m’endors, je ne rêve pas.
Je n’écoute plus nos chansons.
Peut-être que je n’ose pas.

Je n’écris plus ton nom.
Au bas de la page pendant le discours de quelqu’un.
Je n’imagine pas de surprises.
Peut-être que je le veux.

Je ne vais plus dans nos endroits.
J’en ai effacé le nombre.
Je ne cuisine plus tes plats.
Peut-être que je ne sais pas.

J’ai rangé les livres.
Je ne te compare pas aux autres.
Dans la foule, tu n’apparais pas.
Peut-être que je ne vois rien.

 

M I M I K R I J A

“Voditeljka u prepodnevnoj emisiji u crnoj večernjoj haljini sa čipkom i tilom.
Nije Nova godina, niti je neko preminio. Deluje kao da se nije ni skidala, već direktno iz noćnog izlaska došla na posao. Možda je to moderno, ne znam, ali nije primereno. Jaka šminka kao za maskembal. Sigurno postoji neko ko vodi računa o njihovom izgledu. Kakva se poruka šalje mladima i onima čiji ukus još nije formiran?”
“Da li i sadržaj emisije prati tu kičeraj pojavu?”
“Skoro.”
“Tu onda nema ništa čudno.”
“Gde god se okreneš nailaziš na čudno i nakaradno i ono postaje uobičajeno.”
“Dobro, bar se obraduješ kad naiđeš na nešto zanimljivo i pametno.”
“Obradujem se.”
“Tačno.”
“Moja kravica Gusti jogurt, pa valjda svaki treba da bude gust! Ne da bude surutka, već jogurt. Od kako znam za sebe i pijem jogurt, a pila sam ga iz staklenih flaša koje su se menjale, bio je gust. Lep i gust. Ne sećam se trenutka kada su počeli da nam prodaju vodeni jogurt, ili tačnije mlečnu surutku. Sad su kao izmislili Gusti jogurt. Preimenovali normalan za veću cenu.”
“Prave nas budalama i preko jogurta.”
“Prave.”
“Tačno.”
“Popije Panadol extra i tata može biti zabavan! Između glupih reklama teško je izabrati najgluplju.”
“Teško. Sve gluplja od gluplje.”
“A tek reklame za banke, treba da su zabranjene kao one za alkohol i cigarete.”
“Treba.”
“Kad se neko želi on se želi bez obzira na sve, tu filozofija i logika ne važe.”
“Ne važe.”
“Srce oseća, razum odlučuje.”
“Skroz tačno.”
“Ti sve povlađuješ.”
“Sve.”
“Postaneš uticajni tviteraš na osnovu stalnog ismevanja i omalovažavanja drugih. Kako to naši ljudi vole da čitaju, čudo jedno.”
“Vole.”
“Suprostavi se, nisi moj bot. Izrazi stav.”
“Vežbam mimikriju. Treba opstati.”
Prsnusmo u smeh!

S A R M A

Leto nam na čas došlo u goste, videlo političku scenu, pobeglo glavom bez obzira i poslalo zimu da ohladi usijane glave. Nije Srbija glasala ZA kupljene diplome, već PROTIV lažnih lidera i licemerstva opozicije.
Prestanite da vređate narod. On je kaznio ono što je odavno moralo da bude prošlost i zaborav, prinuđen da kazni i sebe. Proces se odvija.
Naprednjaci, Socijalisti i Radikali pobedili su u Srbiji 2016. godine. Nije mogao Vučić toliko da ukrade koliko ste vi imali malo. Pored Farme, Parova i ostalih rijalitija počinje nova sezona Skupštine.
Vređanje naroda zbog izbornog rezultata tragikomičnije je od scene iz Tri karte za Holivud, gde Lečić želi da menja narod.
Nije u pitanju medijski atak. Već realan raspad DS-a. Niste sankcionisali anomalije. Velika sujeta. Nesloga. Da sam na Vučićevom mestu nikog ne bih uzela u vladu.
Posle ove prirodne lustracije čeka nas apsolutizam. Kasnije sledi revolucija.
Već vidim preletanje i utapanje u jednu stranku. Sledeća faza.
Kad se iznedri zdrava opozicija doći će do promena.
Kažnjena je lažna elita, lažni intelektualci, lažni lideri, lažne ideje, lažna politika. Na republičkom nivou sujetna opozicija je pojela svoju pobedu.
Umesto da su oformili intelektualni front, iznedrili nove ideje na pravednim osnovama, da se mladi ugledaju, narod poveruje, elita se prodala.
Krivim isključivo kvazi elitu koja je dozvolila, zbog svog snobizma i bezobrazluka, da narod ponovo Šešelju da šansu.
Olja ispituje, Teofil objašnjava i tako trideset godina. Alo?! I ne znate zašto Vučić ima preko 50%. Zato ima!
Gospodo pamet niste posisali neko mora da vam kaže. Zato nam se ovo dešava. Da li ste toliko u svojoj umišljenosti poludeli.
Teofile, normalno je da jedna stranka osvoji preko 50% sa intelektualcima koji drobe decenijama isto, i uvek su isti, a deca nam odoše u svet.
Naravno Lečiću da si stara iskopina iz prošlosti. I ne samo ti velika većina. Nezdravo ne može da opstane. Mora da propadne. Sledi apsolutizam, pa revolucija. Silujete narod da mora da misli da samo vi nešto znate i da nam sve tumačite. Niko ništa više ne zna. Niko se ne rađa više pametan.
“Državni posao mi nije smešan. Teofil i ostali mi nisu model pameti. Ne možete mi nametnuti nikad vaše nakaradne forme. Vučić je apsolutista.”
Apsolutizam koji nam bude sledio, biće nezdrav i težak.
Dokaz koliko je narodu dosta beskorisnih i beskarakternih lidera je i “Samo jako – Beli” pod sloganom SPN – Sarmu probo nisi, sa liderom kome su dali izmišljeno ime Ljubiša Preletačević, a onda napravili neverovatan uspeh na izborima u Mladenovcu, sa 13 osvojenih mandata, odnosno koliko DS, SPS i LDP imaju zajedno u ovom gradu. Postoje samo 38 dana.
Možda bi Borislav “pobedio” da nije postao Borko.

Sreća je da na lokalnom nivou još postoje ljudi kojima narod može da veruje.

 

 

B O L

“Ubica je bol.”
“O kakva zabluda!
Niste osetili prazninu duše.
Pustinju osećanaja.
Kad ste mrtvi, a živite.
Niste osetili zaborav radosti.
Kad se oko vas smeju, a vi se čudite, čemu?
Kad ne osećate ništa.
Kad ste ubijeni.
Voleti znači živeti.
Ako dođe bol živite,
jer osećate.”
Nastao je tajac…
Izrečeno je stajalo u vazduhu,
moglo je da se dodirne.
“Ja nemam svoje. Oteću tuđe. Prisvojiću! Osvojiću!”
“Ono što ti ne pripada, nikada ne možeš prisvojiti.”
“Ako otmem, nije ni bilo nečije.”
“Ne otimaj, ne traži, pronalazi!”

 

LA DOULEUR

« Un tueur cause la douleur. »
« Oh, quel mirage !
Vous n’avez pas senti le vide de votre âme.
Le désert des émotions.
Quand vous êtes mort de l’intérieur alors que vous vivez.
Vous n’avez pas senti ce qu’est la joie oubliée.
Quand on rit autour de vous et vous, vous êtes étonné, mais de quoi ?
Quand vous ne ressentez rien.
Quand vous êtes mort.
Aimer signifie vivre.
Si la douleur fait son apparition, vous vivez,
Car vous ressentez. »
Le silence s’installa…
Les mots prononcés flottaient dans l’air,
On pouvait les palper.
« Je n’ai rien à moi. Je volerais à autrui. je prendrais! Je conquerrais ! »
« Ce qui ne t’appartient pas, jamais tu ne pourras le prendre. »
« Si je l’arrache, c’est qu’il n’était à personne. »
« Ne vole pas, ne cherche pas à le faire, découvre ! »

 

Z A M I S L I

“Zašto ja uvek moram da popuštam zbog tvoje tvrdoglavosti? Mislim da te više volim.”
“Kako to može da se izmeri?”
“Pa tako. Ja uvek popuštam tvojim hirovima. Zamisli odlučim da više neću.”
“Šta bi bilo?”
“Jednom ću odlučiti da vidim.”
“Ne želim da idem na šumsku žurku. Ostajem kući, da čitam i gledam film.”, reče bezobrazno Mrav.
“Znaš koliko želim da odem. Biće svi, a moćićemo da plešemo do jutra.”, reče kroz suze Veverica.
Nije se obazirao.
Izgleda da je došao taj trenutak.
Više neće da mu poušta.
Otićiće sama i plesaće do jutra.
Neće mu spremiti čaj od žira, ni poslužiti slatko od šumskih jagoda.
Neće se uopšte vratiti.
Odluka je pala.
Dani su prolazili. Od Mrava ni glasa.
“Uopšte me ne voli.”, pomisli Veverica.
Prošlo je proleće, leto i jesen. Pao je i prvi sneg…
Veverica je već isplakala sve suze i shvatila da je Mrav nije nikada ni voleo.
Jednog jutra neko pokuca na vrata.
Bio je to Mrav. Izgledao je užasno utučen.
“Nisam više mogao da čekam da se vratiš sa šumske žurke.”

Inspirisano pričama Tona Telehena

 

IMAGINE

«Pourquoi je dois toujours céder à cause de ton entêtement, Je pense que je t’aime le plus. »
« Comment peux-tu le mesurer ? »
« Ben comme ça. Je cède toujours à tes fantaisies. Imagine que je ne le veuille plus. »
« Qu’est ce qui se passerait ? »
« Un jour, je déciderai de le faire juste pour voir. »
« J’ai pas envie d’aller à la fête de la forêt. Je reste à la maison pour lire et regarder un film » dit méchamment la Fourmi.
« Tu sais à quel point j’ai envie d’y aller. Tout le monde sera là-bas et nous pourrons danser jusqu’au petit matin. » Dit à travers les larmes l’Ecureuil.
La Fourmi n’y prêta pas attention.
Il semblait qu’était venu le moment de ne plus lui céder.
Il irait seul et danserait jusqu’au matin.
Il ne lui préparera pas de thé au gland ni de confiture de fraises des bois.
Il ne rentrerait pas.
La décision était tombée.
Les jours passèrent. Pas de nouvelles de la Fourmi.
« Elle ne m’aime pas », pensa l’Ecureuil.
Le printemps passa, l’été, l’automne. Les premières neiges tombèrent…
L’Ecureuil avait épuisé toutes ses larmes et compris que la Fourmi ne l’avait jamais aimé.
Un matin, quelqu’un frappa à la porte.
C’était la Fourmi. Elle avait l’air pitoyable et abattue.
« Je ne pouvais plus attendre que tu reviennes de la fête de la forêt. »

Inspiré des histoires de Ton Telehen

 

L E S I

Podignemo standarde. Tražimo previše.
Onda druga strana odluči da ode.
Nespremni, odričemo se prvobitnih zahteva.
Spuštamo kriterijume. Spremni smo na kompromise.
Činimo velike ustupke samo da ne dođe do razlaza.
Zašto?
Kako tad sve može, a u početku nije moglo?
Zašto mora da bude kraj da bi popustili?
Ovakav model je prisutan u mnogim odnosima, ne samo u ljubavnim.
Vlasnik ste kreditne kartice. Plaćate skupo održavanje i visoku kamatu.
Odlučite da je ugasite, i šta se desi?
Zovu vas da je koristite bez plaćanja održavanja trajno i bez kamate bar šest meseci.
Ili, jedan od partnera pije, vara i neodgovoran je. Drugi odluči da ode.
Prvi odmah prestaje da vara, pije i postaje odgovoran.
Zašto omah nije moglo?
Znači može.
Mora da se zateže da bi se popustilo.
Da se ode da bi se došlo.
Nekada jedna strana svesno kalkuliše.
Zateže, ali zbog loše procene ne naiđe na željeni odgovor.
Niko nije pošao za njom.
Niko ne moli i ništa ne nudi.
Šta onda?
Može da se vrati kući, kao Lesi, ako su još vrata otvorena.

 

LASSIE

On cible un haut niveau de vie. On demande beaucoup trop.
Puis votre moitié décide de partir.
Non préparé, on se prive du nécessaire.
On baisse les critères. On est prêt aux compromis.
On fait d’énormes concessions seulement pour ne pas en venir à la rupture.
Pourquoi ?
Pourquoi tout est possible maintenant alors qu’au départ ce n’était pas le cas ?
Pourquoi en arriver à la fin pour faire des concessions ?
Ce modèle est présent dans beaucoup de relations pas seulement amoureuses.
Vous êtes le propriétaire de la carte de crédit. Vous payez cher son abonnement avec des intérêts élevés.
Vous décidez de la résilier et que se passe-t-il ?
On vous appelle pour l’utiliser sans frais et sans intérêts au moins six mois.

Ou l’un des partenaires boit, vous trompe est irresponsable. Et c’est l’autre qui décide de partir.
Alors il stoppe immédiatement de boire, de vous tromper et devient responsable.
Pourquoi ce n’était pas possible dès le départ ?
Donc, tout est possible.
Il faut serrer la vis pour lâcher la bride par la suite.
De partir pour revenir.
Quelques fois l’une des parties agit intentionnellement.
Elle serre la vis, mais à cause d’une mauvaise estimation n’a pas la réponse qu’elle voulait.
Personne n’est allé à sa poursuite.
Personne ne supplie ni offre quelque chose en retour.
Alors quoi ?
Elle peut revenir à la maison, comme Lassie, si la porte est toujours ouverte !

 

 

Poseta muzeju

U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera,
hodnikom Neiskrenih želja,
stepenicama Bezvoljnih žudnji,
i upašćete u klopku Kajanja,
i tu moći ćete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma..Ali iznad sale Izgubljenih dobročinstava,
vezanih očiju akrobata Ljubav
igraće na žici ukočen od sreće jedva nazrene,
od sreće nikad ne zaboravljane..I muzika njegovog cirkusa
okretaće svoju izlizanu ploču,
islabljenu ali oduševljenu,
i ploča će se okretati
kao mesec krvavi i ožalošćeni,
očarani, oživljeni, nasmijani, obasjani,
zadivljeni, i zadivljujući..I biće to muzika naroda ptica
muzika ptica naroda..
Posetioci slušajte tu muziku i dobro je čujte
i ne da samo obraćate pažnju na tu muziku
na taj šum, već predajte joj se sasvim.

Ona će vam se spokojno isplatiti jednog lijepog dana
ili nekog drugog dana ta muzika naroda ptica ljubavi.

Jacques Prévert

 

La visite au musée

 

Au musée de cire du
Souvenir
vous prenez la galerie des projets avortés
le couloir des velléités
l’escalier des faux désirs
et vous tombez dans la trappe des regrets

vous pouvez graver sur les mura
avec le petit couteau-souvenir acheté à l’entrée
les graffiti du malentendu
Mais
au-dessus de la salle des
Bienfaits
Perdus
les yeux bandés
le funambule
Amour
danse sur la corde raide du bonheur à peine entrevu
du bonheur jamais oublié
Et la musique de son cirque
tourne son disque rayé usé exténué mais ravi
et le disque tourne comme une lune sanglante et
endeuillée radieuse vivante souriante ensoleillée
merveilleuse et émerveillée
Musique du peuple des oiseaux
musique des oiseaux du peuple
Visiteurs
n’écoutez pas cette musique sans l’entendre
ne prêtez pas seulement l’oreille à cette musique
à ce bruit
donnez-la-lui
Elle vous la rendra au centuple
un beau jour
ou un autre jour
la musique du peuple des oiseaux de l’amour

Jacques Prévert