Z A K L O N

“Nije mi jasno kad vidim zrele ljude a u njihovo ime govore žene, muževi, roditelji. Šta ste vi? Da li ste možda osobe sa posebnim potrebama?”

Posmatrati čoveka od trideset-četrdeset godina, kad kažem čoveka nije važan pol, kako ga zastupa majka ili otac. Muž ili žena. U njegovo ime govori. Uzima ulogu drvenog advokata, to je tako jadno, tužno i smešno. A on zdrav, prav. Nije retardiran, ne fali mu na izgled ništa. Krije se iza ramena drugog. Ko se u toj priči oseća gore? Onaj koji zastupa, svestan slabosti i nesposobnosti onoga koga zastupa, ili onaj koji se krije?

Oslonac i podrška je važna, naravno. Svi za njom težimo, ali prvo treba da naučimo da budemo sebi oslonac. Da se oslanjamo na sopstvene snage. Da savladamo strah od borbe, sukobljavanja, krčenja puta… Ako je taj oslonac ojačan nekim to je divno. Ako imamo podršku, to je blago.

Kad sam trebala nešto da uradim a nije bilo prijatno pitala bih majku: “Kako ću?” Ona je uvek odgovarala: “Lepo. Sama. Sama si se i rodila.”
Tada mi je to bilo tako surovo.
Kasnije sam shvatila da sve korisno nije lepo. I sve potrebno slatko. Što pre shvatimo bolje.
Neko se rodi sa tim, neko nauči, neko do kraja života traži i nalazi u drugome zaklon od života i nije ga sramota.

Advertisements

2 thoughts on “Z A K L O N

  1. Nije me sramota, sama sam se rodila, sama ću i da umrem. Uz put sam izgubila sve koji su mi ikad nešto značili, i malo više od toga, ne osjećam ih kao da su dio mene, jedne cjeline o kojoj moramo podjednako, uporedo ili zajedno brinuti, a da se niko ne namršti osjećajući se uskraćenim ( ne pružaš dovoljno) ili oštečenim (pružaš malo a očekuješ previše). Većina pogubljenih i zaboravljenih nisu dio moje kosti (kao što je ova pričancija), mesa(kao što ga nema niti jedna moja izmaštana provenijencija) i ne potiče od istog, moje krvi. Tu i tamo poneko, ali brata po istoj krvnoj grupi ne smatram izgubljenim, ni po nejavljanju, ali mu isto tako zarezujem: čuvala sam ga , pa zašto ne bi i on sada kad takođe ne može mene da podnese više od jednog malog “krpelja” koji se lijepi uz sve i svašta. U principu, nismo isto društvo… a i sistemi nam se ne lome na isti način, kao kolač na dvoje: podjednako, on od mene, ja prema sebi. Uzimam da su to različita rješenja, a mogućnosti neiskorišćene (kao što i treba, u koristi nije snaga) i beskonačne (tu je samo moć). Ima imena mog, ali nema više nas, u redu, jednog pored drugog, ali tako je izlišno i neodrživo, tako ćemo se- dokrajčiti. Jer, zaklon je iza nebrige.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s