K L A N

Agresija u aktivnom i pasivnom obliku preuzima kontrolu nad ljudima.
Aktivan oblik, na koji sve manje reagujemo i onaj podmukao, pasivan koji nas je skoro sve prožeo.
Ignorisanje i bojkot kao prastara metoda agresije, usavršena do perfekcije u današnjem modernom društvu poremećene Srbije.
Kad kažem poremećene, mislim da se sve tradicionalno skoro izgubilo i da su nas preplavili novi nakaradni, modeli ponašanja, koji se usvajaju kao normalni, dok sve tradicionalno postaje ili je već postalo glupo, ili se za to više ne zna.
Ono posebno tragično, što će se jako loše odraziti uopšte na živalj ove naše jadne Srbije su iskvareni mladi ljudi, ogrezli u poroke, a treba da imaju svoju decu, dočekaju starost i da gaje unuke. Često se zapitam kad se susretnem sa pokvarenošću mladih: “Šta će to biti sa pedeset, šezdeset? Monstrum? Šta će to naučiti svoje dete, unuče? Ili šta ga uči? Ne smem ni da mislim.”
Urušeno školstvo, urušena crkva, uništena vojska. Nepravda, kriminal na svakom koraku i mestu. Nepostojanje ustaljenih masovnih navika za čitanjem, učenjem, sportom. Ništa organizovano, sve samoinicijativno. Sportiste jedino vidim kao neke uzore i bljesnu tu matematičari, fizičari, govornici…, ali se o tome ne govori niti to više koga zanima.
Gušenjem individualnosti a sa njom i kreativnosti mi formiramo mlada stada, klanove, grupe bezličnih kreatura, sa vođama monstruoznog i psihopatskog profila koji sebe projektuju na grupu. U takvoj klanovitoj i poremećenoj Srbiji nema mesta za kreativnog individualca koji radi opstanka i dokazivanja sebe, može jedino da ode van zemlje, ili da proceni u koji klan da uđe. Ulaskom u klan, on mora da se odrekne dela sebe i da prihvati agresiju kao model ponašanja.

Advertisements

H L E B

Sreća se sastoji i od sitnih, svakodnevnih životnih radosti.
Što ih više pronađemo to nam je život sadržajniji i lepši.
One kao kamenčići mozaika popunjavaju sliku našeg života na kojoj su krupne euforične radosti poput skeleta našeg duhovnog bića.
Jedna od tih sitnih, svakodnevnih životnih radosti je i sveže umešen domaći hleb.
Ne mogu vam opisati radost koju sam osetila kada sam umesila svoj prvi hleb.
Svaki put i dan danas ta radost je prisutna i iznova se rađa kao bljesak, iskra svetlosti na šarenoj slici života.
Trenutak kada zamiriše kuhinja na sveže pečen, reš, rumen hleb.
Korica koja krcka, puši se, dok nestrpljivo čekamo da se ohladi a preko mažemo puter koji se topi. Može tu da se doda i domaći džem od jagoda koji klizi i curi niz usne.
Ko je ovladao tehnikom mešenja hleba, zna o čemu govorim, a ko nije toplo mu preporučujem da pokuša.
Možda uveća broj svojih šarenih kamenčića radosti za mozaik lične sreće.

A M O U R

Ljubav je ključna i neiscrpna tema od kako je čovek počeo da zapisuje svoja zapažanja i osećanja. Kroz vreme je različito doživljavana i opisivana. U svim krajevima sveta, od Dalekog istoka preko cele zemaljske kugle, pa u krug, ljubav govori univerzalnim jezikom.
Kako o njoj govori Frederik Begbede savremeni francuski pisac, često izaziva smeh. Navodi nas da se zamislimo, pa i da se pronađemo u nekim primerima.

“Putem knjige možemo da se obratimo onima sa kojima nismo u stanju da razgovaramo.”, kaže Begbede. “Posao pisca sastoji se u tome da približi stvari koje na prvi pogled ne stoje ni u kakvoj vezi jedna s drugom.”

Mislim da nema čoveka koji ne voli da čita o ljubavi. Čak i oni koji je nikada nisu doživeli i osetili, a smatram da su retki, vole da nešto saznaju, otkriju. Ljubav spaja nespojivo, čini nezamislivo, nestvarna je, romantična, bolna. Neko veruje da su oni koji vole mazohisti. Drugi kažu da opasna i da od nje treba bežati glavom bez obzira, neki joj se predaju ne razmišljajući.
Evo par rečenica Frederika Begbedea o ljubavi.

“Ljubav mora biti strastvena, neuslovljena, stapajuća i ljubomorna makar kratko trajala.”

“Ljubav ima prioritet nad svim drugim stvarima u životu.”

“Ako želite da privučete nečiju pažnju treba da ga ostavite.”(za ovaj savet, baš nisam sigurna da je pametan)

“Ljubav je unapred izgubljena bitka.”

Begbedeov “Recept da ti bude bolje” u romanu Ljubav traje tri godine:

13308563_10206793566739988_220975175893697986_o

S R E Ć A

“Ali ova sreća, ova nova divlja, pomamna sreća bila je veća od svega što je mogao i da zamisli. Bila je toliko apsolutna, toliko kolosalna, toliko izvan ovoga sveta da ga je opila bezmalo kao delirijum.”

Ovako je opisao sreću Džoni, glavni junak romana Džoni je krenuo u rat, Daltona Tramboa.
Verujem da svakog od nas ove rečenice mogu navesti na razmišljanje.
Da li smo nekada ovako bili srećni? U kojim trenucima? Koliko puta?
Takvi momenti sigurno se pamte do kraja života jer su retki.
Džoni, koji je preživeo strahote Prvog svetskog rata, i pored svega doživljava ovaj nesvakidašnji nalet sreće.
Pitam se zašto ljudi koji imaju svih pet čula, zdravo telo, nikada nisu osetili nalet snažne sreće, ili nikad nisu bili srećni? Ili su bili, možda, nekad, malo, kratko…
Šta nam je potrebno za sreću? Sreća, šta je to?
“Nije sve tako sivo, kad imaš s nekim otić na pivo.”
Srećan onaj ko je voljen. Ko čini druge srećnim i voli.

“Doista je srećan onaj ko je vedar, a da nije ni mlad, ni lep, ni bogat, ni cenjen.” Artur Šopenhauer

Urtica dioica

“Kako se zlo prima, to je čudo jedno.”
“Pogledaj korov. Buja, širi se, ništa mu ne treba, a biljku dok odgajiš znoj da proliješ. Neguj, štiti, okopavaj…Čuvaj od grada, mraza, od suše. I rod neizvestan.”
“Kod korova nema dileme, biće ga.”
“A ničemu ne služi, samo šteti.”
“Rastužuje me sve to.”
“Ostani divlja i opstaćeš.”
“Kao kopriva.”
“Biram kupinu, šipak i sremuš.”
“Kopriva, ne može joj niko ništa. Treba joj znati prići. Peče, a zdrava. Gvozdena.”
“Znaš da je samonikla, i da su je još stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili za lečenje.”
“Dobro se uvek koristi.”
“Nije lako biti dete zarobljeno u telu odrasle osobe koja pati od amnezije, kaže Frederik Begbede u svom romanu Francuski roman.”
“Presladak je, taj Begbede. Podstakao me je da ponovo pogledam Zelig. Sviđa mi se ono kad kaže: A da bih bio dopadljiv, odbacio sam kičmu, hteo bih da se utopim u okolinu kao Zelig, čovek kameleon.
“Od korova, preko koprive do Zeliga.”
“Do Begbedea.”

K A O

“Oni što su posle bitke generali, a pre i u toku nisu odavde, nek mi se ne obraćaju. Delovati, pa i biti poražen, ali sa prikrivenim kukavičlukom soliti o porazu na kraju…”
“Ili prisvajati pobedu bez učešća u njoj.”
“Većina bi pre da soli nego da učestvuje.”
“Hoće pobedu bez bitke.”
“Diplomu bez učenja.”
“Uspeh bez truda.”
“Ljubav bez žrtve.”
“Iskustvo bez godina.”
“Veru bez iskušenja.”
“Pa kad može bogatstvo bez rada, funkcija bez diplome, vlast bez pameti i popularnost bez morala.”
“Seks bez ljubavi.”
“Osuda bez krivice.”
“Krivica bez kazne.”
“I lezbejke u Politikinom zabavniku.”
“Šta?”
“Nežna lezbijska scena u najnovijem stripu „Poseta Veneciji“, u „Politikinom zabavniku“ od 20. maja ove godine na strani 19.”
“Kuda ide ovaj svet?”
“Gledam život kao šarenu livadu punu poljskog cveća, bumbara, pčela, leptira, ptica, mirisa, boja..”
“Kao Vinsentovu sliku. Kao kaleidoskop…”

COMME

« Ceux qui deviennent des généraux après la bataille, qui avant et pendant n’étaient pas d’ici, qu’ils ne m’adressent pas la parole. Agir et être vaincu puis avec une lâcheté déguisée cracher sur la défaite en dernier lieu… »
« Ou s’approprier la victoire sans y avoir participé. »
« La majorité préfèrera donner son avis que de participer. »
« Elle veut la victoire sans combat. »
« Le diplôme sans les études. »
« Le succès sans efforts. »
« L’amour sans victime. »
« L’expérience sans les années. »
« La foi sans la tentation. »
« Puisque la richesse est possible sans travail, des fonctions sans diplômes, le pouvoir sans l’intelligence et la popularité sans moralité. »
« Le sexe sans amour. »
« La condamnation sans coupable. »
« Le coupable sans condamnation. »
« Et des lesbiennes dans « Politkin Zabavnik »
« Quoi ? »
« Une scène lesbienne sensuelle dans la toute dernière BD « voyage à Venise », dans le « Politikin Zabavnik » du 20 mai dernier, page 19. »
« Mais où va ce monde ? »
« Je vois la vie comme une prairie bucolique pleine de fleurs des champs, de bourdons, d’abeilles, de papillons, d’oiseaux, de senteurs, de couleurs. »
«Comme le tableau de Vincent. Comme un kaléidoscope… »

 

A T T E N T E

Sigurno ste, ma koliko da verujem da niko od nas ne voli da čeka, bili u prilici da jednostavno morate, makar to bilo u redu u Pošti, banci, ili supermarketu.
Čekanje kao čekanje samo po sebi deluje kao gubljenje vremena, ako u međuvremenu ne radimo ništa drugo osim što čekamo.
Ako čekamo u redu možemo da razmišljamo o mnogo čemu. Možemo da dobijemo ideju za priču, napišemo pesmu. Možemo da analiziramo modele obuće ljudi koji pored nas čekaju. Da li je nova, stara, čista, prljava, moderna, demode, skupa, jeftina…
Svakome od nas čekanje pada na različite načine.
Neko ne može uopšte da čeka.
Odmah se uznervozi i negoduje, dok neko ne zna drugačije da živi osim da čeka.
Da čeka sve od reda. Bolja vremena, da čeka veče, pa jutro, da čeka leto, zimu, da čeka da stane kiša, da bude svežije, da bude toplije, da čeka da mu sudbina zakuca na vrata i donese ljubav, bolji posao, kartu za put oko sveta, reši probleme. Jednostavno neki ljudi su pravi profesionalci u čekanju.
Čekaj me, samo me čekaj dugo.
Možda nekoga i vredi čekati jer je sve drugo smešno u poređenju sa onim ko se čeka. Ili šta se čeka.
Važno je samo da uvek imamo na umu dok čekamo da ne gubimo vreme.

 

ATTENTE

Vous vous êtes surement retrouver à attendre même si vous n’aimez pas cela ; attendre car il le fallait, soit à la poste, à la banque, au supermarché.
L’attente, en elle-même est une perte de temps, si pendant ce temps-là on ne fait rien d’autre qu’attendre.
Si on fait la queue, on peut réfléchir. On peut avoir une idée pour une histoire, écrire un poème. On peut détailler la tenue des personnes qui attendent avec nous. Est-elle neuve, usée, propre, sale, moderne, démodée, chère, bon marchée…
Pour chacun d’entre nous, l’attente se fait de différente façon.
Les uns ne peuvent absolument pas attendre.
Ils s’énervent et protestent, alors que d’autres ne savent vivre que dans l’attente. Attendre dans le rang. Des temps meilleurs, attendre le soir, puis le jour, attendre l’été, l’hiver, attendre que la pluie cesse, qu’i fasse plus frais, qu’il fasse plus chaud, attendre que le destin frappe à la porte apportant l’amour, un meilleur travail, un billet pour voyager autour du monde, résolvant les problèmes. Certaines personnes sont tout simplement des professionnelles de l’attente.
Attends-moi, mais attends-moi longtemps.
Peut-être que cela vaut le coup d’attendre quelqu’un car tout le reste est comique comparé à celui qu’on attend ou la chose qu’on espère.
Il faut juste toujours avoir à l’esprit que lorsqu’on attend, on ne perd pas notre temps.

L A Ž

Zašto lažemo?
Ima bezbroj razloga. Opravdanih i neopravdanih.
U svetu laži, u kome smo njima okruženi svuda i na svakom mestu, izrečena istina zvuči kao najveća laž.
Gnusna laž, kao najveća istina.
Sitne laži kao hrana onima koji žive lažno, i onima koji se hrane tuđim lažima jer nemaju svoje istine.
Laži kao odbrana od radoznalosti i zlih namera ljudi spremnih na najužasnije laži.
Laži kao zaštita od ispovedanja svuda i na svakom mestu onima koji su odrasli bez saznanja šta je domaće vaspitanje i šta je kulturno pitati, a šta nije.
Odbrana od onih koji bez informacije dan ne smatraju uspelim jer ne znaju šta bi sa sobom, pa moraju o drugima.
Laži za one koji lažu.
Laži za one koji ne mogu da podnesu istinu.
Laži, da ne izgubite prijatelje, rođake, kolege.
Laži, da vas ne mrzi šef. Laži, da se dopadnete devojci, mladiću.
Laži da bi ste uspeli.
Laži da nadmudrite one koji smišljaju zlo i od toga žive.
Laži…laži…laži.
Laži u novinama. Laži na televiziji.
Lažu banke, lažu političari, lažu, svi lažu…
Providne i neprovidne laži.
Istinite laži.

Laži.

Ć A S K A NJ E

“Ima onih koji guraju nos tamo gde mu nije mesto, pa će kad se najmanje budu nadali naleteti i ostati bez njega.”
“Kako će bez nosa posle njuškati po tuđim životima?”
“Neće jedno vreme, dok im se nos ne oporavi. Malo će se smiriti, pa će opet da ostanu bez njega i sve tako. Od svoje prirode čovek može da se udalji, ali da pobegne, teško.”
“Ne znam kad se namnožilo toliko kreatura koje u javnost iznose ko im je kad i kako izjavljivao ljubav i kad su, koliko i kako imali seks.”
“Te kreature misle da time ponižavaju i ismevaju osobu o kojoj govore, a da neko pokuša da im objasni da time pokazuju sebe u svom pojavnom obliku degenerika.”
“Kako vidim džentlemeni i dame su istrebljeni. O tome ljudi sa dostojanstvom ne govore.”
“Ljudi kao nesavršena bića u potrazi za savršenstvom među sobom nailaze na sve ono najgore u savršenom obliku.”
“Može da se desi da naiđu i na savršenstvo koliko to može da ima čovek.”
“Retko…”
“Prođe i Noć muzeja.”
“Noć muzeja je tu da oni koji nikad ne idu u muzeje bar tad odu. Da vide da ne boli i ne ostavlja nikakve trajne traume. Da je lepo, i da mogu uvek da idu.”
“Tako nekako. Dobro je da postoji.”
“Iz Francuske je potekla ideja da se u subotu koja je najbliža 18.maju kao Međunarodnom danu muzeja organizuje jedinstvena Evropska Noć muzeja.”
“Prva Noć muzeja je održana u Berlinu 1997. godine.”
“Svi ti gradovi i njihovi muzeji puni blaga.

U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
i tu
moći ćete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma.

Poseta muzeju, Žak Prever

L A N U I T

Luna sjajna ovu noć obasja i dade joj veličanstven ton.
Ako me se setiš, a ti me potraži u
Noći muzeja, gde se narod tiska i
Umetnost traži. Čekaću te kraj žita od zlata, bademovih grana u raskošnom cvetu
I zvezdanog neba. Kad ugledam svetlost milog lica tvog
Tada čućeš da ne kažem ništa, sve nežne reči iz srca mog.

27VANGOGHJP2-superJumboStarry Night Over the Rhone by Vincent van Gogh

LA NUIT

Lune brillante, illuminant cette nuit, lui donnant une nuance magnifique.
Au souvenir de moi, cherche-moi lors de la
Nuit des musées, où le monde se presse et va en quête d’
Une œuvre. Je t’attendrai au bord du champ de blé d’or, sous les branches de l’amandier en fleurs.
Infini étoilé. Quand j’aperçois ton visage clair et aimé,
Tu sauras à cet instant que je tais tous les mots doux de mon cœur.