D I L E M A

Sletanje je bilo pristojno.
Obuzimala je dobro poznata euforija. Neopisiva radost zbog susreta sa gradom koji je za nju najlepši na svetu. Krenula je polako ka izlazu.
“Prijatan boravak u Parizu.” Obratila se neznancu.
“Takođe. Zaboravili ste novine.”
Nije imala nikakve novine, koliko se seća, samo knjigu, ali on je bio ubedljiv.
“Da. Hvala!”
Jedva je čekala da sedne u autobus za grad. Misli su se mešale. Plima radosti je potpuno preplavila. Let je bio užasan, ali vredelo je. Uzela je novine, pokušavajući da se seti da li ih je kupila. Još joj se malo mutilo od konjaka. Ne, sigurna je da nije. Počela je da ih prelistava. Negde oko sredine bila je zakačena vizit karta. Nesvesno je uzela, i taman da je baci primeti na poleđini ispisanu poruku.
“U subotu u 18h, biću u kafeu COEUR, ako nemate ništa važnije, mogli smo popiti opet konjak.”
Zanimljivo…Ne, neće se upecati na taj mamac. Takvi nikad nisu sami. Nemoguće je da budu sami. Uvek je tu mlađa bar dvadeset godina kao trofej. Ili su tek dobili dete, dokazujući svoju muškost, jer imaju dobre gene, pa ih posle ista uvuče u nešto što su davno prošli i ne žele opet, ali su prinuđeni. Ili je to žena od karijere, koja nekako ide uz njih zbog prestiža, a pomalo ih zanemaruje jer nema vremena, pa im treba opuštanja.
Ne, nikako.
Pariz je blistao.
Ugledala je nasmejana lica najmilijih.

“Karta našeg života savijena je tako da na njoj ne vidimo ni jedan veliki put, ali kako se otvara, uvek se ukaže neki novi mali put.” Žan Kokto

Advertisements

2 thoughts on “D I L E M A

  1. Samo tjeraj lijepe misli da se ostvare; tako i ja, čak i kad me neočekivano i na sav blam zaboli glava, kad neću da pričam gdje sam bila i šta sam radila do sad i zašto sam zakasnila… more pitanja na jednu jedinu konstataciju da mi je bilo lijepo u društvu… sa divnim njim. Morali smo da ganjamo neka važnija posla, uz malu pomoć rodbine i prijatelja, a ja “zaboravila” na sve sem njegovog šarma nekakvog mačo-mena koji hvata zabludjele ovčice- djevojčice po bijelom svijetu nekakve ofucane radio-stanice u kojoj rade samo entuzijasti od sitne love… i kolača koje sam ostavila u autobusu što je klicao sit i razdragan preda mnom, maminim suzama koja ih je napravila a onda otjerala u tuđe šape od mene. Nadam se da je stao na nekoj razboritoj stanici, odvojio vrijeme da se nasladi tuđim uzaludnim trudom i nije zamjerio što smo ga, divnog njega, uz zamjensku bombonjericu s kapljicom alkohola zaboravljali narednih trideset ljeta bez pauze. I nismo uspjeli, zajedno, sve trčeći za autobusom koji se magli pod maminim kišobranom od domaćih kolača u zamandaljenoj torbi jednog zamandaljenog beogradskog autobusa na glavnom trgu. Cijela prepričavanja samo da kažem da sam se toliko zavolila, tek omilila kolačima, a mogla sam cijelo vrijeme samo da trčim za njim, kao za tim maglovitim autobusom… tek da vidim da li bi se nešto desilo. Pa, da, dobro inscenirana sudbina. I kašnjenja kiše koja nikad ne pada kad ja ostanem bez kišobrana, bez oblaka i, naravno, dobre odbrane… naših dana.

    “zviz na estradi kao autostradi”

    na “Iz Autobusa (ono što želiš, to ti se i ostvari…) Mile Mila Jovanovic; iz zeza ili bajkama

    “od izvora dva putića
    do izbora još dva”

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s