Nije mogla da laže sebe i ovoga puta.
Uvek je vešto umela da se slaže. Da pobegne kad oseti da se tlo pod nogama ljulja.
Tako je prošli put pobegla kada je osetila opasnost da može da se zaljubi. Izmislila je hiljadu i jednu prepreku pored već postojećih i sve učinila toliko nemogućim da je pobegla. Ubedila je sebe da to nije za nju.
Svetlost dana se sve više povlačila pred tamom noći koju su kitila šarena svetla najlepšeg grada na svetu.
Odlučila je da par stanica ne ide peške, već autobusom. Brže će stići. Već je čekaju na večeru. Telefon je bio pun propuštenih poziva i poruka.
Treba da se javi…
Nemoguće je izdvojiti koji je muzej najlepši, ali ako bi baš morala to bi bio Musée d’Orsay. U njemu je sve opušteno i nekako na dohvat ruke.
Najveća umetnička dela neprocenjive vrednosti bila su oko vas, ležerno, bez ikakvih prepreka, zaštite, naizgled naravno. Osećaj da ih možete dodirnuti. Skulpture svuda okolo. Moglo je da se fotografiše do besvesti, niko vas ne bi popreko pogledao. Taj osećaj pristupačnosti činio je da poverujete da su sva ta uzvišena dela tu samo zbog vas.
Krišom je dodirnula jednu skulpturu i pod prstima joj je još uvek bila hladnoća mermera pomešana sa vrelinom umetničke lepote.
Nije mogla da se odvoji od Vinsentovih slika.
Slika para koji se odmara nakon posla u žitu, zaslepljivala je svojim sjajem kao sunce.
Sela je da na kratko predahne na klupi u holu.
Ostala je kao skamenjena.
Gospodin Mačo sa svojim čarobnim osmehom objašnjavao je nešto devojci pored sebe.

La méridienne ou La sieste, d’aprés Millet was painted from December 1889 – January 1890.

“Sudbina uvek čeka na uglu ulice. Kao kurva, prorok ili prodavac srećki: njene tri omiljene inkarnacije. Ipak ona ne dolazi kući po vas. Treba joj ići u susret.” Karlos Safon