Ljubav po Mo Jenu

Kineski pisac Mo Jen dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2012. godine, ovako opisuje ljubav u svom romanu Priče o crvenom sirku, po kojem je snimljem film koji je na filmskom festivalu u Berlinu 1988. godine dobio nagradu “Zlatni medved”.

Šta je ljubav? Na to pitanje svako ima svoj odgovor. Ta đavolja rabota do smrti je mučila mnoge junake i lepe, sposobne žene.
Prvi sastojak ljubavi jeste ostrašćenost.
Ona se sastoji od patnje od koje ti se srce para, pa ti iz njega curi smolasta tečnost, a krv, kao cena te ljubavne patnje, ističe ti iz želuca, protiče kroz creva i izlazi iz tela kao fekalija nalik katranu.
Drugi sastojak jeste surovost.
Sastoji se od nemilosrdne kritike, kad ljubavnici jedva čekaju da živog oderu onog drugog, kako fizički tako i psihički, kako duhovno tako i materijalno. Oni žude da jedno drugom iščupaju krvne sudove, mišiće, celu utrobu i crno ili crveno srce, pa da ta ista srca pobacaju kako bi se onda, u letu, ona sudarila i razbila u paramparčad.
Treći sastojak ljubavi jeste hladnoća.
Sastoji se od ćutanja koje traje dugo vremena. Hladna osećanja, naime pretvore ljubavnike u ledenice – isprva na ledenom vetru, pa u snegu, zatim u zaleđenoj reci i na kraju se stave u frižider, proizvod savremene civilizacije, u deo gde se zamrzavaju meso i riba. Stoga su lica pravih ljubavnika prekrivena injem, temperatura njihovih tela iznosi 25 stepeni, i umeju samo da mumlaju jer su izgubili moć govora. Dakle, nije da neće da pričaju, nego više ne umeju, mada ljudi misle da se pretvaraju da su mutavi.
Stoga ostrašćena, surova i hladna ljubav = krvarenje iz želuca + odrana koža + lažna mutavost. I tako u nedogled.
Ljubav se odvija tako što se krv pretvara u fekaliju boje katrana, iskazuje se tako što dvoje osakaćenih ljudi leži zajedno u krevetu, a njen završetak predstavljaju dve ledenice od ljudi sa širom otvorenim očima, punim prezira.

P E S M A

Podigao si zidove.
Srušila sam ih željom.
Izgradio si veće i jače
od gvožđa i kamena.
Srušila sam ih nadom.
Ogradio si se vodom.
Vodu sam zapalila.
Čelični bedem vinuo u nebo.
Smrvila sam ga strašću.

Sazidao si kulu.
Ogradio je šumom.
Pustio zveri.
Pretvorila sam se u pticu.
Preletela šumu.
Pesmom ukrotila zveri.
I dirnula tvoje srce.

 

CHANT

Tu as monté des murs
Je les ai détruits avec mes désirs.
Tu en as monté des plus hauts et plus inébranlables.
De fers et de pierres,
Je les ai détruits avec mes espoirs.
Tu as creusé des douves remplies d’eau.
J’ai enflammé cette eau.
Les remparts montés en flèches dans le ciel
Je les ai réduits en cendre par la passion.

Tu as construit une tour.
Tu l’as entourée de forêt.
Tu as lâché les monstres.
Je me suis transformée en oiseau.
J’ai survolé la forêt.
D’un chant, apprivoisé les monstres,
Et touché ton cœur.

T A Č N O

Ja tebi, ti meni.
Ti meni, ja tebi.
Ja ću tebi, ako ćeš ti meni.
Ti ćeš meni, ako ću ja tebi.
Izmerim, pa dam.
Premeriš, pa daš.
Da bude tačno.
Paziš da bude tačno.
Pazim da bude tačno.
Da ne pretekne.
Da ti ne prelijem.
Da mi ne preliješ.
Kad ti meni ne,
i ja tebi ne.
Koliko ti meni ne,
toliko ja tebi ne.
Samo da bude tačno!
Nemoj slučajno da daješ,
a da ti ne daju.
Strogo meri.
Strogo seci.
Trguj!

Dajem jer hoću.
Kome hoću i koliko hoću.
Ne zato jer mi je dao.
Ne zato jer merim.
Već što hoću.
Što mislim da treba.
Sviđa mi se tako.
Ne trgujem sa davanjem.
Ne trgujem sa voljenjem.
Ne trgujem sa htenjem.
Nemam vagu za htenje i trebanje,
a ni meru za davanje i voljenje.

E, sad vi izmerite, pa recite!

N A D A

Vlažan i topao pesak.
Bosa stopala ostavljaju trag.
Talasi igraju s penom razuzdano.
Okean šumi, silan i hladan, nerazumljivo.
Dina, za dinom.
Pogled ne nazire kraj.
Van vremenski, sunce sve boji zlatnom.
Pokušavaš da uhvatiš vetar.
Leptir ti sleće na dlan.
Bulke, iznikle iz peska tvrdoglavo.
Krvavo crvenom, opiru se zlatnoj.
Trčiš iz sve snage.
Zlatna se povlači.
Krvava lopta zaranja.
Gasi dan.
Rađa setu.
Trčiš jače.
Zvezde ti pokazuju put.
Jedna pada.
Ispunjava ti želju.
Talasi radosno poigravaju.
Preliva ih srebrni prah.
Nadire plima.
Napaja te nadom.

 

ESPOIR

Le sable humide et chaud.
Les pieds nus laissent leurs traces.
Les vagues indomptables jouent avec l’écume
L’océan murmure, puissant et froid, des mots insondables.
La dune et encore la dune.
Le regard à perte de vue.
Hors du temps, le soleil pare tout d’or.
Tu tentes d’attraper le vent.
Le papillon se pose sur ta paume.
Les coquelicots s’épanouissent avec entêtement hors du sable.
Rouge sang, elles résistent à l’or.
Tu cours de toutes tes forces.
L’or se retire
Le disque rougeoyant se voile.
Il éteint le jour.
Il éveille les souvenirs.
Tu cours plus vite.
Les étoiles te montrent le chemin.
Une tombe.
Et exauce ton vœu.
Les vagues jouent joyeusement.
La poussière d’argent les recouvre.
La marée monte.
Et te nourrit d’espoir.

 

L O T O S

Tokom dugog istorijskog perioda u Kini su mala ženska stopala posmatrana kao još jedan polni organ. Izazivala su požudu i estetsko zadovoljstvo.
Ružna devojka ukoliko je imala mala stopala, nije trebala da brine da se neće udati.
Opet, ako bi imala velika stopala, mogla je da bude lepotica, njena udaja bi bila neizvesna.
Njihova izuzetna važnost, ženama je određivala sudbinu, pa je to shvatano veoma ozbiljno.

Mala stopala i lepo lice bili su pojam lepote.

Devojčicama su oko pete godine života počinjali da ih vezuju i svakog dana sve čvršće stežu zavojima. Platno dugačko oko tri metra obavijano je oko celog stopala, osim palca, sve dok se kosti ne izlome i prsti ne saviju nadole.
Ideal lepote bila su stopala u obliku lotosa, dužine od jednog pedlja.

S L U Č A J N O S T

Bila je elegantna i veoma zgodna. Možda tu oko trideset pet po njenoj proceni, najviše.
Od milionskog grada baš danas, baš sad, da bude u Orsaju. Nečuveno!
Što se tiče pretpostavke da takav tip muškarca uvek šeta trofej, bilo je suvišno komentarisati.
“Kakva slučajnost!”
“Ne znam šta da mislim?”
“Ne brini, ovoga puta te nisam pratio.”
Pocrvenela je i htela da pukne zbog toga.
Devojka je stajala malo dalje posmatrajući slike.
“Imaš dobro društvo.”
“Da.” Nasmejao se zagonetno.
“Ovo je Kler. Moja prijateljica.”
Srdačno joj je pružio ruku i obratio se na tečnom francuskom.
“Bože, što mi ovo radiš?” Pomislila je.
“Treba da krenemo.” Uhvatila je Kler za ruku.
Devojka je pogledala ka nama nezainteresovano.
On je bez reči u znak pozdrava klimnuo glavom i pridružio se devojci. Zagrlio ju je oko struka i nastavio da gleda sliku. Delovalo je kao da je to učinio namerno. Da joj napakosti.
Šta ona ima s tim?
Uostalom, znala je taj scenario unapred. I ko joj je on uopšte?!
Upoznala ga je u avionu, a viđa ga svaki dan i kad hoće i kad neće.
Strašno!

Kaže Mo Jen u romanu Priče o crvenom sirku, da su dvoje kojima je suđeno da budu zajedno već vezani nevidljivim koncem.

Musée d’Orsay

Nije mogla da laže sebe i ovoga puta.
Uvek je vešto umela da se slaže. Da pobegne kad oseti da se tlo pod nogama ljulja.
Tako je prošli put pobegla kada je osetila opasnost da može da se zaljubi. Izmislila je hiljadu i jednu prepreku pored već postojećih i sve učinila toliko nemogućim da je pobegla. Ubedila je sebe da to nije za nju.
Svetlost dana se sve više povlačila pred tamom noći koju su kitila šarena svetla najlepšeg grada na svetu.
Odlučila je da par stanica ne ide peške, već autobusom. Brže će stići. Već je čekaju na večeru. Telefon je bio pun propuštenih poziva i poruka.
Treba da se javi…
Nemoguće je izdvojiti koji je muzej najlepši, ali ako bi baš morala to bi bio Musée d’Orsay. U njemu je sve opušteno i nekako na dohvat ruke.
Najveća umetnička dela neprocenjive vrednosti bila su oko vas, ležerno, bez ikakvih prepreka, zaštite, naizgled naravno. Osećaj da ih možete dodirnuti. Skulpture svuda okolo. Moglo je da se fotografiše do besvesti, niko vas ne bi popreko pogledao. Taj osećaj pristupačnosti činio je da poverujete da su sva ta uzvišena dela tu samo zbog vas.
Krišom je dodirnula jednu skulpturu i pod prstima joj je još uvek bila hladnoća mermera pomešana sa vrelinom umetničke lepote.
Nije mogla da se odvoji od Vinsentovih slika.
Slika para koji se odmara nakon posla u žitu, zaslepljivala je svojim sjajem kao sunce.
Sela je da na kratko predahne na klupi u holu.
Ostala je kao skamenjena.
Gospodin Mačo sa svojim čarobnim osmehom objašnjavao je nešto devojci pored sebe.

Paris - Musée d'Orsay: Van Gogh's La méridienne ou La sieste, d'aprés Millet

La méridienne ou La sieste, d’aprés Millet was painted from December 1889 – January 1890.

“Sudbina uvek čeka na uglu ulice. Kao kurva, prorok ili prodavac srećki: njene tri omiljene inkarnacije. Ipak ona ne dolazi kući po vas. Treba joj ići u susret.” Karlos Safon

Sacré-Cœur

Uspon nije osećala. Malo napornija šetnja ka Sacré-Cœur u ovom trenutku je bila prava stvar zbog blage nervoze koju sebi nije htela da prizna. Ko je on da joj poljulja raspoloženje i to još u Parizu?! Kakava guska! Kasni i još hoće i sutra. Kad je bila mlada nije čekala uopšte. Ni pet minuta. Trebala je da posluša sebe, a ne Kler, koja je tako naivna. Ma rekla je da se neće kajati, i o tome neće misliti, tačka!
Popela se. Fascinantna lepota.
Magnetizam mesta bio je neverovatan. Nije mogla da odvoji oči od te beline. Tog bisera.
Polako je osećala nalet blaženstva. Želju da zauvek ostane tu, da zauvek upija tu lepotu.
Grad, kao na dlanu. Turista i nije bilo kako zna da bude. Valjda što je kraj dana. Odlazili su na druga mesta.  Sela je na klupu da se odmori. Začula se harmonika…
Neka nepoznata, dirljiva šansona. Muškarac je pevao osećajno hrapavim glasom.
Pomislila je na gospodina Mačo. Nevoljno će samo sebi priznati da je zaista zgodan, i veoma prijatan. Ima neodoljiv osmeh. Oči izražajne, zelene. Kosa mu je bila proseda, svetlo smeđa. Procenila je da ima oko pedeset. Možda više, možda manje. U dobroj je formi. Vidi se da brine o svom izgledu. Ipak, to je završena priča…
“Zamislila si se. Ne bih da smetam, ali prošetao sam i video te kako sediš, pa…da ti se javim dok ne odeš na sastanak.”
On je pratio…U šta se samo uvalila.
“Baš krećem, već kasnim. Zaista mi je žao.”
Ustala je kao oparena sa klupe i krenula niz stepenjice.
Nije znala šta da misli. Ko je on? Ne, nije ovo za nju.
Kao da joj je pročitao misli rekao je:
“Molim te nemoj da misliš da sam neki manijak, samo sam želeo da ispravim nesporazum i da ti kažem da nisam namerno zakasnio.”
Zastala je. Trebala je da odluči.
Da rizikuje ili da igra na sigurno?
Da ima dvadeset…ali sa svojih pedeset bilo bi “rizično” rizikovati.
“Verujem ti. Takav je život. U svakom slučaju hvala što si mi ublažio strah od letenja. Sad zaista moram da krenem, već me čekaju.”
Požurila je. Mrak se spuštao.
Nije imala hrabrosti.
Nije imala proklete hrabrosti i ovoga puta!

C O U R A G E

Bilo je tačno 18h kada je ušla na vrata kafea COEUR na Montmartru.
U kafeu je bilo živo. Dopao joj se sto do prozora, bio je slobodan.
Njega nije uočila. Možda se i ne pojavi.
Dala je sebi reč da se neće kajati što je odlučila da dođe, ma koliko se to kosilo sa njenim principima. Svako pravilo ima izuzetak, pa i zgodan muškarac može da bude sam. Možda nije manijak, diler, prevarant, psihopata…Možda.
Kako živeti ako sve gledamo kroz negativnu prizmu? Valjda bezbedno i dosadno.
Malo avanture u ovom predivnom gradu, kome može da škodi? Uostalom, za sve je kriva gospođa Kler koja je naterala da dođe. Kada joj je ispričala kakav je bio let i kako je u strahu opijena konjakom stezala ruku zgodnom neznancu koji joj je zakazao sastanak, smatrala je da to može da bude simpatično poznanstvo. Kada je pitala, šta ako je oženjen, i ko zna ko, ona je glatko odgovorila: “Nikad nećeš saznati ako ne odeš.”
I tako, evo je tačno na vreme, a njega nema.
Prošlo je već pola sata. Ljudi su ulazili, izlazili. Naručila je drugu kafu pomirena sa činjenicom da se neće pojaviti.
Bilo joj je svejedno. Možda malo krivo…
Kafe je bio divan. Bilo je prijatno. Montmartr živ kao i uvek. Nije ništa izgubila sem što je odložila obilazak jedne galerije za sutra. Kafa joj je prijala. Uzela je telefon da se javi da je sve ok i da se gospodin Mačo nije pojavio. Malo će se prošetati do Sacré-Cœur da uživa u njenoj belini i predivnom pogledu.
Dok je izlazila on se stvori ispred nje. Vidi se da je žurio.
“Izvini što kasnim. Mislio sam da si otišla. Desilo se nešto nepredviđeno. Hoćeš da odemo na drugo mesto?”
“Žao mi je, ali imam dogovoren sastanak.”
“Hajde sutra.”
“Svaki sat u Parizu mi je isplaniran, i uvek ih je malo. Žao mi je…Ti si tvoj sat imao.”
Požurila je ka Sacré-Cœur.
Bila je ravnodušna.
Možda surova.

D I L E M A

Sletanje je bilo pristojno.
Obuzimala je dobro poznata euforija. Neopisiva radost zbog susreta sa gradom koji je za nju najlepši na svetu. Krenula je polako ka izlazu.
“Prijatan boravak u Parizu.” Obratila se neznancu.
“Takođe. Zaboravili ste novine.”
Nije imala nikakve novine, koliko se seća, samo knjigu, ali on je bio ubedljiv.
“Da. Hvala!”
Jedva je čekala da sedne u autobus za grad. Misli su se mešale. Plima radosti je potpuno preplavila. Let je bio užasan, ali vredelo je. Uzela je novine, pokušavajući da se seti da li ih je kupila. Još joj se malo mutilo od konjaka. Ne, sigurna je da nije. Počela je da ih prelistava. Negde oko sredine bila je zakačena vizit karta. Nesvesno je uzela, i taman da je baci primeti na poleđini ispisanu poruku.
“U subotu u 18h, biću u kafeu COEUR, ako nemate ništa važnije, mogli smo popiti opet konjak.”
Zanimljivo…Ne, neće se upecati na taj mamac. Takvi nikad nisu sami. Nemoguće je da budu sami. Uvek je tu mlađa bar dvadeset godina kao trofej. Ili su tek dobili dete, dokazujući svoju muškost, jer imaju dobre gene, pa ih posle ista uvuče u nešto što su davno prošli i ne žele opet, ali su prinuđeni. Ili je to žena od karijere, koja nekako ide uz njih zbog prestiža, a pomalo ih zanemaruje jer nema vremena, pa im treba opuštanja.
Ne, nikako.
Pariz je blistao.
Ugledala je nasmejana lica najmilijih.

“Karta našeg života savijena je tako da na njoj ne vidimo ni jedan veliki put, ali kako se otvara, uvek se ukaže neki novi mali put.” Žan Kokto