Koliko li samo patimo za bivšima koji nas nikada neće voleti, a moguće ljubavi lebde svuda okolo. Dodiruju nas osmesima, pogledima, muzikom, poezijom. Možda cvetom, šalom, rekom…A mi?
Tu ljubavnu patnju koju skupljamo danima i nosimo kao teret koji nas pritiska, kada bi svi koji je imaju odložili na jedno mesto namenjeno za to, sigurno bi ono zauzelo dobar deo zemljine kugle. Mogli bi da ga nazovemo Teritorija Neuzvraćene Ljubavi. Tu bi ljubavi lebdele slobodno, oslobođene tela koje su mučile svojom silom.
Obično slepi kod očiju vidimo samo baš taj lik koji nas nikada neće voleti.
Koji će nas samo boleti. Pržiti željom. Razdirati tugom.
Zašto uporno želimo da budemo junak iz Markesovog romana Ljubav u doba kolere? Da volimo i patimo samo za jednom ljubavi?
Florentino koji čeka pedeset tri godine sedam meseci i jedanaest dana.
Da li mi to svesno želimo da budemo Florentino, ili nas snaga ljubavi prisiljava na to?
“Ljubavna fantazija više vredi od proživljene ljubavi. Toliko je uzbudljivo ne preći sa reči na dela.”, rekao je Endi Vorhol. Koliko je u pravu, mišljenja su sigurno podeljena.
Dok vreme neumoljivo prolazi, za čekanje ga nema mnogo. Pametni pronađu Teritoriju Neuzvraćene Ljubavi, oslobode se nedostajanja i svega što uz to ide i prihvate novu ljubav.
Nova ljubav, to je elektrošok.
Resetuje srce, mozak, telo.
Zaboravljamo šta je bilo.
Počinjemno ponovo da učimo.
Da se smejemo.
Da imamo poverenja.
Da je moguće…