Lep dan. Sunčan. Krenuh nekim poslom, sećam se da sam žurila, kad odjednom mi zasuziše oči, da li od sunca ili vetra, ne znam. Dok sam tražila maramicu u tašni, čujem da mi se neki glas obraća:
“Da li je sve u redu?”
Već sam izvadila maramicu i brišem oči, kad pitanje opet isto. Zatečena pažnjom i osećajnošću koja me je toliko ganula, te zamalo da oči nastave da suze, pogledam dečaka milog lica, kako me zabrinuto posmatra.
“Jeste, u redu je.”, kažem i nasmejem mu se što sam bolje umela da mu razbijem brigu.
“Kako se zoveš? Viđam te da se ovde igraš.”
Reče mi ime, taj dečak anđeo.
Nastavim ja svojim putem žurno, ali utisku nikako ne mogu da se otmem.
“Ima nade za nas. Nije sve propalo, nije sve trulo.”, pomislim u sebi ganuta tom dobrotom.
Šta bi da sam zaista plakala i da sam mu rekla da nije u redu?
Šta li bi mali junak učinio?
Uverena sam da bi imao lek.