EGO-HRANA

“Da li treba uopšte pokazati ljubav muškarcu?”, pita me prijateljica pre neki dan. “Čini mi se sve što mu je više pokazujem i pružam, sve je oholiji. Umam utisak da mu služim kao hrana za ego koji se svakodnevno goji i jača dok sam ja sve slabija i sve se gore osećam.”
Ovo pitanje me je navelo na razmišljanje. Nisam znala šta da joj odgovorim, a ono što mi je prvo palo na pamet je da voli pogrešnog muškarca.
Ljubav treba pokazivati i pružati nesebično, ako je ima naravno, tako ja bar mislim.
Na dobro i lepo se čovek lako navikne, pa i da ga neko bezrezervno voli. Desi se da to uzme zdravo za gotovo i obezobrazi se prosto rečeno. Tek kad izgubi ono što je smataro da se podrazumeva shvati šta je imao.
Koliko nam se često dešavalo u životu da smo ljubav pokazivali i davali, pokušavali sve, ali povratne informacije nije bilo, ili je bila nedovoljna i retka. S druge strane, koliko nas je neko voleo, obasipao pažnjom, zvao, a nama je bilo svejedno dok to nije prestalo.
Da li smo se pitali: “Gde li je moja ego-hrana? Zašto me ne zove? Prosto fali.”
Svi smo mi verovatno bili nečija ego-hrana, a verovatno smo je i sami imali. Sve je to život.
Mnogi od nas znaju razne ljubavne taktike, kao u šahu. Od otvorenog pokazivanja emocija i njihovog ogoljavanja, do ekstremnih taktika napuštanja i ignorisanja, nadajući se da će osoba koja nam se sviđa potrčati za nama i pojačati iskazivanje emocija. Treba računati i sa tim da ignorisanje i napuštanje ne bude shvaćeno kao zavođenje, već kao odluka u svom bukvalnom smislu.

“Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje.” Paskal

“Postoji u čoveku neka tajna koja ga tera da čini ono što oseća, a ne ono što bi, po mišljenju drugih trebalo da radi.”

13403253_10206909347634438_9050816159322617256_o.jpg

C I LJ

Najveća zabluda je kada želje prezentujemo kao trenutnu pojavu.

Zrela ličnost zna da razdvoji želje od trenutnog realnog stanja i sposobna je da osmisli strategiju za ostvarenje cilja.

Na osnovu ličnih sposobnosti i okolnosti, strategija ostvarenja cilja treba da je pokrenuta motivacijom i istrajnošću.

Osnovno je ne obazirati se na podle i ljubomorne, zbog kompleksa koje nisu uspeli da prevaziđu energija im je destruktivna i koriste je za povređivanje i uništavanje.

Čovek oslobođen kompleksa, koji je prihvatio sebe, ne nosi u sebi ljubomoru i zlobu, već je sposoban da se raduje tuđem uspehu i da da podršku drugom ljudskom biću.

Novac, uspeh, moć, nisu dovoljni za umirenje destruktivne energije, naprotiv, ona dobija na snazi i bez kontrole, razara sve oko sebe.

Ako ste napravili mali iskorak i spremni ste za novi, najveća opasnost vam preti ne od sitnih duša, one sitno grizu, već od onih na izgled sitih i moćnih, jer zbog svoje zle prirode nisu sposobni da podnesu ničiji uspeh, ma koliko beznačajan bio. To je u njihovoj prirodi i nema veze sa njihovom moći. Smetaće im i na beskućniku nove cipele, jer žele da bude bedan i u blatu. Kada bi moglo, samo bi oni postojali, a drugima bi određivali sve na kapi.

Unutrašnji mir i odsustvo ljubomore, saosećajnost, ljubav i radost, odlike su dobrih duša. Sve su ređe, jer zlo lako uzima pod svoje, ali ih ima. Moguće ih je sresti i osetiti plimu čiste, plemenite energije.

A N Đ E O

Lep dan. Sunčan. Krenuh nekim poslom, sećam se da sam žurila, kad odjednom mi zasuziše oči, da li od sunca ili vetra, ne znam. Dok sam tražila maramicu u tašni, čujem da mi se neki glas obraća:
“Da li je sve u redu?”
Već sam izvadila maramicu i brišem oči, kad pitanje opet isto. Zatečena pažnjom i osećajnošću koja me je toliko ganula, te zamalo da oči nastave da suze, pogledam dečaka milog lica, kako me zabrinuto posmatra.
“Jeste, u redu je.”, kažem i nasmejem mu se što sam bolje umela da mu razbijem brigu.
“Kako se zoveš? Viđam te da se ovde igraš.”
Reče mi ime, taj dečak anđeo.
Nastavim ja svojim putem žurno, ali utisku nikako ne mogu da se otmem.
“Ima nade za nas. Nije sve propalo, nije sve trulo.”, pomislim u sebi ganuta tom dobrotom.
Šta bi da sam zaista plakala i da sam mu rekla da nije u redu?
Šta li bi mali junak učinio?
Uverena sam da bi imao lek.

K L U P K O

Niti ludila i dečije naivnosti
upletene su u šareno klupko
tvoje beskrajne zanimljivosti.
Pokušavam da razmrsim, da razumem,
ali se uvek zapetljam,
nemoćna da se raspetljam.
Taman pohvatam sve niti, ti dodaš novu.
Taman razmrsim, ti mi smrsiš konce.
Taman razmotam, ti opet sve upleteš.

Pred tobom sam kao bez kože.
Ako me obučeš u ljubav
i na trepavicama poneseš,
ništa me neće boleti.
Hrani me poezijom i poji muzikom.
I mnogo je važno da znaš:
mogu da udišem samo vazduh u kome ti boraviš,
a sunce me obasjava samo kad mi se nasmeješ.

“Vreme prolazi sporo kad nisi tu. Sutra je iduće godine.” Frédéric Beigbeder

S A M O

Dosada povlači dosadu.
Dosađujući se, dosadni ljudi gledaju dosadan program.
Zašto naspavani ljudi bolje funkcionišu?
Ko ne zna odgovor na ovo pitanje, možda bi bilo zanimljivije pitanje?
Kad mi nešto padne na pamet, pomislim, pa to već svi znaju. Onda slučajno naletim na pitanje na koje svi znaju odgovor o kome se obrazlaže na nacionalnoj televiziji. Ili televizija potcenjuje gledaoce, ili je inteligencija gledalaca precenjena?
Možda bi ovo pitanje bilo zanimljivije od funkcionisanja naspavanih ljudi?
Prezir povlači prezir.
“Lanac advertajzerskog prezira: reditelj prezire agenciju, agencija prezire naručioca, naručilac prezire publiku, publika prezire svog komšiju.” Frédéric Beigbeder
Surovost povlači surovost.
“Život preduzeća oponaša onu surovost koju poznajemo iz škole, samo brutalnije, jer nema nikoga da vas zaštiti. Neprihvatljive aluzije, nepravedne agresije, seksualni progon i ratovi za prevlast – sve je dozvoljeno, kao u vašim najgorim sećanjima na školsko dvorište.” Frédéric Beigbeder
Ljubav povlači ljubav.
“Ljubav se svodi na izmišljanje osobe koju volimo, više nego na upoznavanje te osobe. Svaka ljubav, u stvari sama sebe izmišlja. Ničeg umetničkijeg od ljubavi nema. To je fantazija pisca, muzičara, slikara, sineasta. I zbog toga umetnici verovatno i jesu najbolji ljubavnici.” Frédéric Beigbeder
Dobrota povlači dobrotu.
Sreća povlači sreću.
Poverenje povlači poverenje.
Samo je potrebno da neko prvi počne.

P I S M O

Bio je to potpuno običan dan. Poštansko sanduče puno reklamnih flajera i računa koje je trebalo platiti. Mehanički je sve pokupila i stavila u torbu. Kasnije će razvrstati i pola pobacati.
Nekada su u sandučićima bila pisma. Sa šarenim markicama iz inostranstva koje je skidala nadnoseći koverat nad posudu sa vrelom vodom. Para ih je odvajala neoštećene.
Sve više gazimo u sajber svet, nesvesni koliko lepih navika nestaje. Menjaju ih nove, čini se sve manje ljudske. Vremenom, pitala se, koliko će i u čoveku ostati ljudskog?
Počela je da razvrstava račune, da baca reklame, i u neverici potpuno zatečena spazi koverat pažljivo adresiran na njeno ime. Okrenula ga je. Nikakvu adresu nije imao pozadi. Uzela je nožić za otvaranje pisama u obliku krstaškog mača koji je kupila u Provinsu, misleći da ga nikada neće upotrebiti, ali došao je i taj trenutak…Pismo je bilo ispisano na dve strane, lepim, čitkim rukopisom malo nagnutim na desno.
Čitala je sa nevericom.
Srce je lupalo.
Oči su počele da magle.
Na kraju je potpisao sa početnim slovom nadimka koji mu je ona dala.
Zatečena.
Okrenula je stranu i počela iz početka. I opet, i opet…
E, da je stiglo pre nekoliko godina, šta bi sve proživeli. Koliko bi se navoleli. A sad, kada je sve prošlo, zatrpano zaboravom…kao ruka koja se pojavljuje na kraju filma Keri, kada su već svi u bioskopu ustali misleći da je kraj.
Zašto joj je na pamet pala ta scena?
Valjda što je kraj ljubavi malo nalik hororu. Ili nije?
Savila je pismo, vratila u koverat i odložila.
Sam gest je ganuo, ali stigao je kasno.
Kao kiša posle suše koja je spržila sve.

“Svi mi nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce.” Frédéric Beigbeder

“Nikad više nećeš dobijati listove papira prekrivene stidljivim krasnopisom, natopljene suzama i naparfemisane s ljubavlju, savijene sa emocijama, i adresom brižljivo prepisanom na koverat, sa malom porukom za poštara: Ne izgubi se na putu o poštaru, nosi ovu važnu posalnicu mome voljenom.” Frédéric Beigbeder

N E K A D

Pored prodavnice gde ste mogli da kupite sve što može da se napravi od ruže, nalazila se mala, starinska knjižara. Dobro snabdevena, nekome bi se učinila pretrpana, ali za nju je bila pravi raj.
Deo “Sve što vam je potrebno za pisanje pisama” bio joj je omiljen. Šareni papiri, koverti, pera, kutije, mastila… Čarobni svet koji je nestao, ali na ovom mestu on je iznova oživljavao u sećanju.
Dok je birala papire i koverte, setila se svih tih pisama primljenih i poslatih, crno belih fotografija sa posvetom, ubačenih između dva lista finog papira…

Napisaću ti pismo
na papiru kao od čipke
belom kao sneg.
Biće posut laticama ruža
sa jednom procvetalom u desnom uglu.
Namirisaću ga sa par kapi Fiđija
i na kraju kad potpišem
zalepiću usne
sa ružem boje maline
da ostane trag.
Mastilo će biti zeleno
kao trava kad se u proleće razbokori.
Trudiću se da mi rukopis bude lep.
Pisaću ti kakav je dan,
i šta je sve bilo.
Onu detelinu sa četiri lista
što sam ispresovala
zalepiću negde na sredini
kad spomenem
koliko sam bila srećna
dok si mi recitovao Jesenjina.
Ako mi suza slučajno krene
pustiću je da sklizne
razliće mastilo
i postaće svetlo zelena.
Pisaću ti o tome šta radim.
Opisaću ti san od sinoć
i koliko je stvaran bio
da sam te pozvala kad sam otvorila oči.
Završiću stihovima
ako bude sreće svojim
možda mi inspiracija navre
kao nekad kad sam ti pisala samo tako.
Čim ga predam
počeću da čekam odgovor.

75a8dc9833133b6199d54197e1fae622

Č U D O

Sa čuđenjem sam danas gledala reku kako se nad njom nadvijaju sivi oblaci, i kako se kroz njih, onako otežale od kiše, poneki zrak sunca probije i da joj srebrni sjaj.
Nekad joj površina bude glatka, i mirna kao razliveno ulje, a danas je kao čipka isprepletena sitnim nemirnim talasima srebrnkastih nijansi.
Nekad je plava kao more u podne, nekad nestvarno tirkizna. Kad je uznemirena, bude zeleno-smeđa, sva uzdrhtala, kao da se sprema za borbu.
Nekad ima boju zemlje, prljava je i umorna. Svaki dan je drugačija, a uvek ista.
Sa čuđenjem sam danas osetila kako je uz reku vazduh svež i miriše tako poznato i dobro. Malo dalje je već težak i zagušljiv. Kad vetar nanese sa reke svežinu, ona se pomeša sa onim teškim slojem i učini da bude podnošljiv.
Munje su bile tanke, sjane i brze, kao fleševi starinskih fotoaparata. Nije bilo grmljavine, što me je isto čudilo. Po koja kap je probijala. Sve je mnogo više delovalo preteće nego što sam osećala da će biti. Mogla sam svemu tome da se čudim, i bila sam srećna.
Svaki novi dan nosi u sebi čudo života sastavljeno iz mnogo malih običnih čuda. Kad se dese velika, to je onda raj. Svaki dan je preduslov za sreću.
Razmišljam prvi uslov sam ispunila, a kako drugi, da pred ludilom ne izgubim spokoj. Mogu ja to, ali ne baš uvek.
Biti ravnodušan na ludila oko sebe i ne dati svoj mir po cenu svega.
Kao reka, uvek ista, a svaki dan drugačija.

13323581_10206840493313123_7564171648335079379_o

“Biti pisac to nije posao, već potraga. Treba biti u stanju da ono što je normalno gledaš sa čuđenjem, a da pred ludilom ne izgubiš spokoj.”, kaže Frederik Begbede.

F L O R E N T I N O

Koliko li samo patimo za bivšima koji nas nikada neće voleti, a moguće ljubavi lebde svuda okolo. Dodiruju nas osmesima, pogledima, muzikom, poezijom. Možda cvetom, šalom, rekom…A mi?
Tu ljubavnu patnju koju skupljamo danima i nosimo kao teret koji nas pritiska, kada bi svi koji je imaju odložili na jedno mesto namenjeno za to, sigurno bi ono zauzelo dobar deo zemljine kugle. Mogli bi da ga nazovemo Teritorija Neuzvraćene Ljubavi. Tu bi ljubavi lebdele slobodno, oslobođene tela koje su mučile svojom silom.
Obično slepi kod očiju vidimo samo baš taj lik koji nas nikada neće voleti.
Koji će nas samo boleti. Pržiti željom. Razdirati tugom.
Zašto uporno želimo da budemo junak iz Markesovog romana Ljubav u doba kolere? Da volimo i patimo samo za jednom ljubavi?
Florentino koji čeka pedeset tri godine sedam meseci i jedanaest dana.
Da li mi to svesno želimo da budemo Florentino, ili nas snaga ljubavi prisiljava na to?
“Ljubavna fantazija više vredi od proživljene ljubavi. Toliko je uzbudljivo ne preći sa reči na dela.”, rekao je Endi Vorhol. Koliko je u pravu, mišljenja su sigurno podeljena.
Dok vreme neumoljivo prolazi, za čekanje ga nema mnogo. Pametni pronađu Teritoriju Neuzvraćene Ljubavi, oslobode se nedostajanja i svega što uz to ide i prihvate novu ljubav.
Nova ljubav, to je elektrošok.
Resetuje srce, mozak, telo.
Zaboravljamo šta je bilo.
Počinjemno ponovo da učimo.
Da se smejemo.
Da imamo poverenja.
Da je moguće…

S A M O

Ne moram ništa da znam
samo me zagrli
da osetim ceo svet
kako igra
i kako treperi
svaka čestica moga bića
i kako mi duša
postaje kosmos
lebdeći u nepregledne visine.

Samo me zagrli
da mi bude toplo zauvek
i kad je zima
onakva da puca drvo i kamen
i lede se prsti
da me obuzme milina
kao u raju
dok hor anđela peva.

Samo me zagrli
i ne moram ništa znati
odakle ideš
i gde se spremaš
tad budi moj
za sve trenutke
i pre
i posle što slede
što vredi
za sve druge…

 

SEULEMENT

Je ne veux rien savoir
Enlace moi seulement
Pour que je sente le monde entier
Faire jouer
Faire frémir
Chaque parcelle de mon corps
Faire que mon âme devienne cosmos
Flottant dans les hauteurs impénétrables.

Enlace moi seulement
Pour que j’ai toujours chaud
Lorsque le froid glacial
Fait éclater le bois et la pierre
Fait geler les doigts.
Que le plaisir m’envahisse
Comme au paradis
Lorsque le chœur des anges chantent.

Enlace moi seulement
Je ne veux rien savoir
D’où tu viens
Où tu vas
Et puis, appartiens-moi
Pour tous les instants
Ecoulés,
Et à venir
Qui ont de la valeur.
Pour tous les autres moments…