B L O C K

Ko ne vodi bar delić života na društvenim mrežama, kao i da ga nema.

Umrežavamo se međusobno, znani i neznani, rođaci, prijatelji…
Zezamo se, saznajemo, učimo. Poneko ima i šta da pokaže.
Neko pak vruće informacije, a neko sve samo pomno prati…
U tom povezivanju, često dođemo u situaciju da se susrećemo sa ljudima s kojima smo prijatelji, na primer na Fejsbuku, a ne pozdravljamo se na ulici kada se sretnemo, jer se ne poznajemo u realnom životu.
Neko tu barijeru lako premosti, pa se srdačno javi i upozna.
Neko za to nije sposoban, pa se pravi da ne vidi, i ne poznaje. U prevodu, glumi ludilo. Svako postupa onako kako zna i ume, i za šta je sposoban.

Ili imamo rođake s kojima smo celu deceniju na Fejsbuku, a nikad nikakvu interakciju nismo imali, dok bi se u realnom životu, ako bi se sreli verovatno javili jedni drugima. Takav postupak, da se oni ubiše lajkujući postove poznatih, dok svoje rođake ignorišu, nameće pitanje: zašto su uopšte umreženi? Ako za deset godina nije dat ni jedan lajk, komentar i slično, čemu uopšte povezanost na ovakav način?

Ovakvih primera ima more.
Navela sam ova dva jer su mi među prvima pali na pamet.
Šta treba činiti?

Biti površan, pa pustiti da ide sve kako ide?
Lajkujmo se i dalje na Fejsu, a na ulici se nećemo poznavati. Uostalom, internet i jeste neka druga stvarnost.

Ili, na Fejsu se ignorišemo iako smo rođaci, poznanici, kolege, jer glumimo nekog drugog, a u realnom životu ćemo se javiti, ako baš moramo, ili ako nam nešto treba.

Advertisements

SUPER LJIGA

Površni odnosi i ne primanje ničega k srcu.
Maksimalno podešen prag tolerancije.
Na jedno uvo čuješ na drugo ispustiš.
Slušaš, odobravaš, a uradiš po svom.
Ne konfrontiraš se u dijalogu i postupcima.
Balansiraš između za i protiv.
Od ljudi uzimaš samo ono korisno, a ostalo ignorišeš.
Sve obećavaš, a samo ispunjavaš ono što hoćeš.
Opravdavaš glasno, kritike zadržavaš za sebe.
Hvališ maksimalno, ne kudiš ni minimalno.
Uvek koketiraš, a nikad ne prelaziš granicu.
Smeješ se po potrebi.
Snuždiš se po potrebi.
Ogovaraš.
Ulizuješ se onima iznad, a one za koje smatraš da su ispod, ignorišeš.
Skromne i nepopularne rođake više ne poznaješ.
Bratimiš se sa poznatima.
Obavezno imaš najbolje prijatelje u svim strankama, za svaki slučaj.
Imaš muža i dečka. Imaš devojku i ženu.
Uvek si u najjačem klanu.
Šetaš bar dvadeset godina mlađeg partnera, da dokažeš da si alfa.
Pišeš kolumnu za tabloide.
Zovu te na radio, pa na televiziju.
Objaviš knjigu, sa dosta seksa i nasilja.
Konačno stiže poziv za rijaliti.
Uspeo si!
Ti si Super Ljiga!

A M O U R

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Borim se
svaki dan
sa sobom
sa tobom.

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Ne želim ništa da znam.
Ne želim ništa da mislim.
Ni o danas
ni o sutra
pobedila je ljubav
pobedio si ti.

Da li ću biti gubitnik
ne mogu da mislim
ne želim da znam.

Ljubav zna.

R E V E N G E

Koliko smo se puta pitali, osetivši na sopstvenoj koži, neko od nas više, neko manje, kako pojedini ljudi mogu da budu tolika đubreta?
Kako mogu da žive s tim kad ostanu sami sa sobom?
Vremenom sam shvatila da su oni duboko nesrećni, ljubomorni, i da samo nanoseći zlo drugima mogu da osete neku vrstu zadovoljstva.
Uz ovo pitanje i mnogih odgovora koji slede, nameće se dilema: da li zaboraviti ili pamtiti? Da li oprostiti ili se osvetiti?
Svako bira način i kompenzacije za nanešenu patnju, štetu i nepravdu koju je pretrpeo.
“Osveta je obrok koji se jede hladan.”, ali je ipak obrok, reći će neki od nas.
Ko se odluči za osvetu, opet se nameće pitanje da li se tako izjednačava sa dželatom? A možda ga privodi pameti da mu više nikada ne padne na pamet da čini slično.
Neko se pak odluči da oprosti i zaboravi.
Neko kaže, oprosti, ali nikad ne zaboravi.
Najgore prođu oni koje nanešena zla slome, nesposobni da se oporave do kraja života.

“Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao nikako ne shvatajući kako uopšte ljudi mogu da budu takva đubreta. I kad se nađeš na ivici rake, nećeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ljudi, a onda možeš da pljuneš i mirno siđeš u raku.”
Luj Ferdinand Selin, Putovanje nakraj noći

R I V A L I

Temperatura oko 30C, idealna za sunčanje.
Blag vetar ljuljao je talase. Lenjo su udarali u beton stvarajući prijatan šum. Posmatrala je goluba, kljucao je ostatke sendviča koji je upravo pojelo neko dete.
Vreo beton grejao je ispod peškira.
Pokušavala je da izdvoji neku zanimljivu misao iz Uelbekovog romana Platforma.
Bio je to miks pornografije i satirične kritike savremenog društva. Drugačiji odnosi između muškaraca i žena. Rivalstvo. Rat do istrebljenja. Ljubav koja je čini se nestala kao osećanje. Turizam u egzotične zemlje, gde su u cenu aranžmana uključene i seksualne usluge. Surovo.
Pitala se kad je to počelo da se dešava?
Da li sa emancipacijom žena? Možda su se od te pojave muškarci uplašili i više ih ne doživljavaju kao nežna, mila bića, već kao rivale koji ih ugrožavaju?
“Pretpostavljao sam da ste tu.” Prenuo je glas.
Sunce joj je direktno sijalo u lice. Nije mogla jasno da vidi ko je. Mladić od dvadesetak godina nosio je voće i sladoled.
“Pogrešili ste.”, rekla je.
“Ne, poslao me je da vam ovo donesem. Prijatno.” Brzo se udaljio, nije stigla da reaguje.
Deca su vrištala i igrala se u vodi pored. Pozvala ih je da se posluže.
Šteta što je sve radio na pogrešan način. Na momente je u njemu videla davno potisnutu ljudskost. Čistu dušu dečaka. Možda joj se samo učinilo. Imala je običaj da docrtava te osobine. Već sutradan, to je bio hladnokrvni bezdušnik.
Voda je bila divna. Osvežavajuća.
Zaplivala je ka drugoj obali.

“Ne verujem da se stvari mogu vratiti nazad, to ne. Ono što će se, verovatno, dalje dešavati jeste da će žene postajati sve sličnije muškarcima; one sada još uvek drže do zavođenja, dok se muškarcima jebe da zavode, oni hoće pre svega da tucaju.” Platforma, Mišel Uelbek

O Č I

“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma

“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.

S R C E

Zatvorila sam srce
ne osećam ništa
i mnogo je dobro.

Kad te sretnem
vidim samo senku.
Kad te čujem
to je samo glas.
Kad pomislim
to je samo varka.
Kada sanjam
to je samo noć.

Ne osećam ništa
i mnogo je dobro
samo
ne smejem se glasno.
Ne stižem da mislim
imam mnogo posla
da bi srce bilo
dobro zatvoreno.

 

HEART

I closed my heart
I feel no thing
that is so good.

When I meet you
it’s just a shadow.
When I hear you
it’s just a voice.
When I think of you
it’s just an illusion.
When I dream
it’s just a dark.

I feel nothing
and it feels so good
only
I don’t laugh aloud.
No time to think
too much work ahead
so my heart could be
well secured.

 

O G L E D A L O

U odnosu na druge mi odmeravamo sebe.
Neki to shvate bukvalno, pa u okviru jedne grupe imaju privid svoje moći i superiornosti, a van toga su obični, jedva prosečni. Nesvesni da sva sila i moć koja im je data, ima određen rok trajanja. Da sa njom treba rukovati pažljivo.
Moguće je da muti um, te se gubi osećaj za realnost, ne znam, ali tako kažu oni koji su je iskusili, pa izgubili.
Pravu sopstvenu vrednost u odnosu na druge nije lako odmeriti. Moguće je delimično kroz mnoge promene, i ljudi i okruženja, putovanja, razne poslove, snalaženjem u najneobičnijim situacijama, nekad teškim, neprijatnim, pa i lepim.
Koliko smo spremni da pomognemo kad je i nama pomoć potrebna?
Koliko smo sposobni da razumemao potrebe drugih kad nam je naizgled sve potaman? Koliko smo spremni da oprostimo, da zaboravimo uvrede i gonjenja?
Koliko je još toga potrebno da bi odmerili sebe?
Uvek treba misliti o sebi u odnosu na druge da smo manji.
Kad nas ponize, zapravo su nas uzvisili.
Kad mislimo da ćemo se poniziti, mi se baš tad uzvisujemo.
Kad nas uzvise, budimo na oprezu, uvek posle sledi pad.

“Ljudske grupe, ako ih čine i samo tri osobe, imaju tendenciju da se dele na suparničke podgrupe.” Platforma Mišel Uelbek

“U samoj toj izglednosti da će nam upravljati budale bilo je nečeg neodređeno neugodnog, ali na kraju krajeva, neće ni to biti prvi put.” Lanzarote Mišel Uelbek

O T I S A K

Desilo vam se sigurno da kada dođete na neko vama drago i važno mesto osetite odsustvo pojedinih ljudi. Prazninu koja ispunjava prostor ili se širi prostranstvom. Desi se i obrnuto, da osetite prisustvo nekoga ko je tu ostavio svoj pečat.
Te finese u bilo kom pravcu podsećaju nas na one koji su i na nama ostavili trag.
Može se desiti da su to ljudi iz nekog drugog vremena i prostora, koje smo upoznali preko literature, muzike, i slično, a čini nam se kao da će se svakog trena pojaviti, ili kao da su pre par minuta otišli, a to je bilo u nekom drugom veku ili pre više decenija.
Kako je to moguće objasniti?
Shvatam to kao snagu njihovog duha, koji je bezvremen. Kao emociju koja postoji u nama, i tada, na tom mestu, ona nekako izbije, davno pritajena i na izgled zaboravljena.

“Kažu da mesta života čuvaju neki lagani otisak osoba koje su ih nastanjivale. Otisak u vidu udubljenja ili ispupčenja. Za Ernesta i Ceciliju Bruder, rekao bih, u vidu udubljenja. Uvek sam osećao prazninu kad bih se našao na mestima gde su oni živeli.”
Dora Bruder, Patrik Modijano

R E T K I

“Večiti sanjari. Nezreli ljudi. Odrasla deca. Hipersenzitivni. Don Kihoti. Zaljubljivi. Plačljivi. Jaki. Žilavi. Izdržljivi. Trpeljivi. Inpulsivni. Ironični. Drski. Uporni. Nesalomivi. Krhki. Meki. Nežni. Tužni. Veseli.”
“Uvek su me te suprotnosti čudile. Nesalomivi, a krhki. Ili meki, a jaki.”
“Ili plačljivi, a veseli.”
“Ili nežni, a žilavi.”
“Nikad proračunati, uvek direktni.”
“Nikad kukavice, uvek Don Kihoti.”
“Preziru foliranje i prepotenciju.”
“Ne podnose snobove i klanove.”
“Trče pred rudu.
“Na svoju štetu.”
“Zbog ideala.”
“Budu budala.”
“Mogu ceo dan da žive od muzike i poezije.”
“Mogu ceo život da vole.”
“Mogu sve da daju, a opet da imaju.
“Mogu uvek da počnu iz početka.”
“Mogu da oproste bezbroj puta onome koga vole.”
“Umeju da pate.”
“Da plaču.”
“Da odu i nikad se ne vrate.”
“Kakvi su to ljudi?”
“Retki.”