Priča

Kako je jedna mala ljubavna priča želela da postane velika, ali je ipak ostala mala.
Jednog prolećnog dana misao je dodirnula muzika.
Muzika je bila tužna i rastužila misao.
Misao je bila vesela i raznežila muziku.
Od tog dana misao i muzika su postali nerazdvojni.
Sastajali su se svakoga dana na uobičajenom mestu,
a to je bila samoća.
Opijena od muzike misao se zaljubila. Muzici je bilo potrebno da je neko sluša i bivala je sve lepša.
Vreme je prolazilo.
Muzika je zahtevala neprekidnu pažnju. Misao je ponekad lebdela po nepreglednim prostranstvima ideja. Muzika je bila ljubomorna. Otišla je.
Misao se sabrala i više nije čula muziku.
Bila je tužna.
Muzika je čekala da je misao potraži i vrati.
Misao je čekala da je dirne muzika.
Vreme je prolazilo. Ništa se nije dešavalo.
Tako je jedna mala ljubavna priča koja je želela da postane velika, zauvek prestala.

Advertisements

Svetina

Ko stvara, izvrgnut je kritici, podsmehu, osporavanju, ignorisanju.
Najbezbednije je ne stvarati ništa, ne pokušavati ništa, biti po volji svetini i tako utopljen biti niko i ništa.
Ko iskorači na meti je.
Neosetljivost i surovost pomažu u opstanku, ali su kontradiktorni sa stvaralaštvom.
Stvaraoci su senzibilne duše.
Ne znam za neosetljivog stvaraoca. Za surovog stvaraoca. Možemo samo zamisliti koliko takve delikatne duše pate od poruge svetine.
Svako delo teži pokazivanju i u sebi nosi autorovu želju za priznanjem.
Nek jedan razume, dovoljno je.
Dvoje, već je radost.
Troje i više, znači na pravom si putu.
Ne odustaj delikatna dušo.
Stvaraj.
Voli.

D I M

Suvo lišće prekrilo je zemlju u staroj šumi.
Zamišljen, čovek sedi na klupi.
Da li nekoga čeka ili se samo seća?
Usamljen je, ili je potražio mir da sabere misli?
Zatvorenu knjigu, palu mu kraj nogu, ne primećuje.
Pali cigaretu i naslanja glavu na ruke.
Umoran je samo, ili tužan.
Možda oboje.
Trlja oči, valjda od dima, suze mu teku niz naborano lice. Neko gazi po lišću, čuje se šum.
Krcka granje.
Zalaja pas.
On ustade, uze knjigu i pođe.
Niko neće znati da je tu sedeo čovek, očiju suznih od dima. Zato vam pišem.

Déjà vu

Baka rumenih, okruglih obraza, sedi na klupi i pevuši.
Kosa joj je kratka, seda i ondulirana.
Deca se ljuljaju na ljuljaškama.
Čovek gura bebu u kolicima.
Odnekud se dokotrljala lopta.
U daljini vriska razigranih dečaka.
Sunce još uvek toplo greje.
Povetarac raznosi suvo lišće opalo od letnje vrućine koja prolazi.
Žena u crnini suznih očiju steže maramicu u ruci.
Iz pune bašte restorana, zaklonjene drvećem, na momente dolazi eho žagora i miris kafe.
“Mnogo sam se umorio.” reče dečak i sede na klupu kraj mene. Gledao me je radoznalo i izmamio osmeh, dok je telefon uporno zvonio.
Mladić i devojka zagrljeni, ljube se i smeju.
Mladost.
Kao da je bila juče dok sivilo života nije otelo godine koje pokadkad zazveče i izazivu sećanje.
Tvoje prodorne oči.
Sve što bih ti rekla, već znaš. Smešiš mi se milo dok te sanjam na javi.
Beli golub, gega se i zastaje mi kraj nogu. Kljucnuo je mrvu, bačenu ko zna kad. Život vodi svoju igru, dok škripa klackalice ne prekide tok misli. Kokice ispadaju iz pocepane kese ženi, koja uporno doziva svog psa. Golubovi hrle.

Sve je to već bilo, samo ja ne mogu da se setim kad i gde.