De poulet

Novembarsko subotnje jutro, hladno, malo posle sedam. Žurim praznom ulicom usnulog Pariza. Podižem šal, vetar je leden i reže. Miriše mi topla kafa, pržena jaja i tost sa puterom, dok se želudac grči, prazan. Nisam stigla da doručkujem. Grupa ima sastanak u 8h. Moram stići na vreme. Susrećem po koju prodavačica ljubavi, vedre, razdrljene, bez znakova umora, kao da nisu radile celu noć. U autobusu je toplo, ne sedam da ne zaspim. Stižem na vreme. Još par njih ulazi. Profesor štampa materijal, neko postavlja tanjire. Šta li je danas, pitam se, da nisam nešto zaboravila? Iznose suši, mnogo tacni sa sušijem i štapiće. Žuti, roze i šareni rižoto, kolače.
Još mi mirišu jaja na oko, sa žumancem koje podrhtava.
Ne, ja sad to ne mogu.
Moraš, kaže savest, nećeš valjda međunarodni incident.
Obilno mi stavlja žuti rižoto sa nečim što liči na meso. Dodaje sa strane roze. Jedva uspevam da izbegnem suši.
– Sa čim je riža? – pitam
– De poulet.
Počnem obazrivo. Ima dosta karija i ljute paprike. Hajde da ublažim ‘pouletom’ , ali pod jezikom osećam sitne koščice. Kakvo crno poulet, kažem u sebi, dok ih vadim diskretno u tanjir sa strane. Možda je neki golubčić, tešim se. Nemam pojma šta jedem. Prelazim na roze, boja je lepa, miriše na ružu i slatko je. Malo mi je lakše. Dobro je da uteha dolazi na kraju. Već zaboravljam na reš tost, dok podrigujem kari. Vraćam neotpakovane štapiće.
Brzo je sve nestalo, kao da i nije bilo. Na stolu su samo knjige.
Razmišljam o koščicama, papričicama i ruži.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s