D U H

Unutrasnja lepota, lepota duse, harizma, snaga duha, koju neko nosi, ne mora direktno biti povezana sa fizickom lepotom. 

Cesto cujemo kad kazu: “Sta vidis u njemu ili u njoj?” 

“Vidim ono sto drugi ne vide.” 

Vreme cini svoje i telo stari, ako nema unutrasnjeg blaga, sta nam ostaje?

Kad pricamo o unutrasnjoj lepoti, Hans Kastorp je nosio u dzepu na srcu, uramljen snimak pluca Klavdije Šoša. Pitamo se zasto nije nosio njenu sliku, vec snimak njenih bolesnih pluca? 

Bio je zaljubljen u njen duh. Voleo ju je onakvu kakva jeste.

Da li je danas takva ljubav moguca ili je rezervisana samo za klasicne romane iz davnih vremena? U vremenu nadzora, drustvenih mreza, botoksa i silikona, nametanja modela vecne mladosti i diskriminacije starosti i bolesti. U vremenu laznih odnosa.

Mnogi ce reci, nije moguca, eventualno da je retkost, kao primeri nekih vrsta zivog sveta pred izumiranjem. 

“Ne ulepšavaj svoje telo već svoje srce i dušu. Jer spoljašnjost je ono u šta gledaju stvorenja, a unutrašnjost ono u šta gleda Stvoritelj.” Rumi

Sustina je uvek ispod. Treba samo malo da se zagrebe.

Koliko nas je sposobno da pronikne u sustinu? Da li se ta sposobnost jednostavno ima ili se moze steci kroz iskustvo? 

“Obojica su imala nesto sto poseduju malobrojni: sposobnost da proniknu u stvari, da otkriju tajnu sustinu skrivenu ispod pojavnog oblika.” Huan Gomes Hurado (misli na Sekspira i Servantesa)

M U V A

Dan je bio lep, kao stvoren za ispunjenje zelja.

“Sta zelite da budete?”, pitao je Bog. “Muve ili pcele?”

“Pcele!”, povikase sve u glas, osim jedne skromne duse. 

“Ti cutis, nemas zelju?”, upita Bog.

“Neka bude volja tvoja Boze.”, rece dusa.

“Dobro, ti onda budi muva.”, rece Bog.

Poletese duse u lep dan. Sunce je sijalo, bilo je toplo. 

One sto su htele da budu pcele gordise se kako ce praviti med, zujati od cveta na cvet, grejati se na suncu, peckati po nekog, mozda cak i zivot neciji drzati u rukama, ako je alergican. 

Tako su radosno zujale, da nisu primetile muvu kako tuzno prednjim nogama trlja oci i razmislja: “Stvarati nista dobro ne znam. Jedino ako negde upadnem, mozda mi bude dobro. Dosadna sam, glupa, pljujem, kvarim, mozda me neko i sljepne, pa sam gotova, ali sta cu, to je Bozija volja. To sam, sto sam.”

Bog podize prst, dunu vetar, snazna oluja sve obuze, poletese i muve i pcele. 

Pcele nanese vetar na neke fekalije, zalepise krila i tu ostase. 

Muvu baci na jedno bure meda, koje su upravo ljudi napunili. Tu i osta. 

Sladila se ceo zivot ni kriva ni duzna, jer je takva bila Bozija volja.

Zauvek srecni

Oni su srecno ozenjeni zenama koje ne vole,

One su srecno udate za muzeve koji su im dosadili. 

Oni su srecni. 

Misle na one sa kojima nisu,

Zele one sa kojima ne smeju biti,

Oni su srecni.

Sanjaju one koje vole,

Pevaju onima koje zele,

Pisu o onima koje nece sresti, 

Oni su srecni.

Srecno ozenjeni 

pricaju o zenama koje ne vole, 

koliko ih vole, 

zenama koje ih razumeju.

Srecno udate 

pricaju o dosadnim muzevima, 

koliko su zanimljivi,

muskarcima koji ih razumeju.

Oni su srecni.

Oni se ne usudjuju da budu nesrecni, zbog srece,

One se ne usudjuju da budu voljene, jer su vec nevoljene.

Oni zele da ostanu 

Zauvek 

Srecni.