M U V A

Dan je bio lep, kao stvoren za ispunjenje zelja.

“Sta zelite da budete?”, pitao je Bog. “Muve ili pcele?”

“Pcele!”, povikase sve u glas, osim jedne skromne duse. 

“Ti cutis, nemas zelju?”, upita Bog.

“Neka bude volja tvoja Boze.”, rece dusa.

“Dobro, ti onda budi muva.”, rece Bog.

Poletese duse u lep dan. Sunce je sijalo, bilo je toplo. 

One sto su htele da budu pcele gordise se kako ce praviti med, zujati od cveta na cvet, grejati se na suncu, peckati po nekog, mozda cak i zivot neciji drzati u rukama, ako je alergican. 

Tako su radosno zujale, da nisu primetile muvu kako tuzno prednjim nogama trlja oci i razmislja: “Stvarati nista dobro ne znam. Jedino ako negde upadnem, mozda mi bude dobro. Dosadna sam, glupa, pljujem, kvarim, mozda me neko i sljepne, pa sam gotova, ali sta cu, to je Bozija volja. To sam, sto sam.”

Bog podize prst, dunu vetar, snazna oluja sve obuze, poletese i muve i pcele. 

Pcele nanese vetar na neke fekalije, zalepise krila i tu ostase. 

Muvu baci na jedno bure meda, koje su upravo ljudi napunili. Tu i osta. 

Sladila se ceo zivot ni kriva ni duzna, jer je takva bila Bozija volja.

Zauvek srecni

Oni su srecno ozenjeni zenama koje ne vole,

One su srecno udate za muzeve koji su im dosadili. 

Oni su srecni. 

Misle na one sa kojima nisu,

Zele one sa kojima ne smeju biti,

Oni su srecni.

Sanjaju one koje vole,

Pevaju onima koje zele,

Pisu o onima koje nece sresti, 

Oni su srecni.

Srecno ozenjeni 

pricaju o zenama koje ne vole, 

koliko ih vole, 

zenama koje ih razumeju.

Srecno udate 

pricaju o dosadnim muzevima, 

koliko su zanimljivi,

muskarcima koji ih razumeju.

Oni su srecni.

Oni se ne usudjuju da budu nesrecni, zbog srece,

One se ne usudjuju da budu voljene, jer su vec nevoljene.

Oni zele da ostanu 

Zauvek 

Srecni.