B R E N E R

Sastanak je bio zakazan u 11h. Bilo je 10h i 45 minuta, a on je vec sedeo za svojim radnim stolom i gledao u sat postavljen iznad vrata. Bio je rucni rad, kupljen u Svajcarskoj jedne zime pre desetak godina. Lepa uspomena. Misli su mu letele. Cenio je tacnost. Drzao se tradicionalnih principa postovanja domacina prema gostu i obrnuto. Vazio je za coveka koji drzi rec i ne daje lazna obecanja. 

Novo teget odelo na tanke pruge za nijansu svetlije, stajalo mu je kao saliveno. Kosulja boje svetlog neba i crvena kravata na tufne boje odela, uklapale su se fantasticno. Na cipele je mogao da se ogleda. Sve je to ukazivalo odgovornost i vaznost sastanka, a on je bio spreman, znao je kako ce da ga vodi. Sinoc je razradjivao teze i eventualna nezgodna pitanja. Podatke je imao memorisane u glavi. Ono prljavo je cuvao za kraj, ako sve krene u nezeljenom pravcu. Oprobane metode, koje je nerado koristio, samo u slucaju da sagovornik pokusa da prigrabi vise nego sto mu pripada. Granice su bile jasne. Posle je planiran rucak, tradicionalna kuhinja kraja iz koga je potekao. 

Pogledao je na sat, bilo je 11h i 10 minita. 

Na radnom stolu je drzao slike dece i otvoren sah. Zagledao se u figure. Beli je bio na potezu. Princip mu je bio da kasnjenje tolerise maksimalno do 15 minuta. Pomerio je belog lovca. 

11h i 30 minuta. 

U trenutku kada je odlucio da ustane, na vrata je banuo gost. Bez pardona je seo u fotelju i zapallo cigaretu. Na sebi je imao havajsku kosulju, bermude i papuce. Pritisnuo je dugme na stolu. Usla je sekretarica.

-Gospodine imate poziv na privatnoj liniji.

-Hvala. 

Brzo je ustao i bez reci napustio kancelariju.

Gost je sedeo, cutao i pusio.

-Necu se vracati, a gostu kad te pozove mozes reci da cu mu se javiti.  

U njemu je tinjala neka vatra.

-Mali plamen koji stalno gori i aktivira veliki plamen. – pomislio je.

Napolju je bilo prijatno. Telefon mu je zvonio. Rucak je bio spreman.

Nezne duse

„Ne mogu se sporazumeti oni koji govore istim jezikom. Sporazumeti se mogu samo oni koji dele ista osećanja.” Rumi

Nezna bica stalno preispituje sebe zbog tudjeg bezobrazluka. 

Sto se vise udubljuju, sve vise ulaze u lavirint iz koga nema izlaza, dolaze do apsurda, do sopstvenog ponistenja. 

Nema svrhe udubljivati se ni u porive zluradih, manijakalnih stvorenja. 

Nastavljas svojim putem. 

Guras svoju pricu. 

Pomognes kome mozes, i ne zaustavljas se preterano. 

Povrsnost je majka srece. 

Mislim na povrsnost u medjuljudskim odnosima, jer dubinsko povezivanje s nekim je retkost, kao kad bi nasao dijamant u rudniku uglja.

Nezna bica ocekuju neznost i paznju koju oni nesebicno poklanjaju i prosipaju oko sebe.

Ljubav, razumevanje, saosecanje…Svakojaka duhovna blaga koja nose u sebi rasipaju kao zvezdani prah i ostavljaju trag. Samo, takva bica su retka. 

Oni nose talente. 

Imaju dar za stvaranje. 

Pravdoljubivi su, raduju se s drugima. 

Placu s drugima. 

Zbog svoje prefinjenosti i tananosti duse, jako su ranjivi. 

Pojacanog senzibiliteta, dotice ih sve. 

Sazimaju se sa okolinom, upijaju , prelivaju. 

Boli ih. 

Ranjava ih. 

A zlo je zlo. 

Ljubomora, zloba i pakost, znaju te slabosti i ranjavaju sto vise mogu. 

Ne mogu da podnesu ta duhovna blaga koja ih peku kao zar. 

Gledaju kako ce da povrede, uvrede, ukaljaju, oblate, sapletu, potpletu, podbodu, rane, satru, ponize. 

Nezna bica, placu, pate, slabe. 

Mogu da se razbole i izgube zivot zbog bola koji im zadaju zli ljudi. 

Samo, oni su bozija stvorenja. 

Bog im je dao te talente i on ih cuva. 

Bdi nad njima i ne da da propadnu. 

Zbog odricanja i borbe, daje im moc da pobede zlo. 

Da uspeju. 

Da nadju svoj put i uberu plodove svoga rada i dobrote. 

Zato nezne duse, ne plasite se! Iako tanane, snagu vam daje Bozija sila. 

Srecno!

Sorbet, Espresso, Chardonnay

Sorbet od limuna u Gromu.

-Sve prodje, i dobro i zlo, samo je pitanje gde smo mi tad? Koliko nam je stalo i do jednog i do drugog? Da li je dobro zakasnilo, a prema zlu smo postali ravnodusni? Imamo li zelja? Tragamo li za necim?

-“To je zaista neobicno, ali stvari koje ste voleli i dani lepo provedeni obicno stanu u dve reci, i kao da nisu bas zanimljivi za slusanje, naprotiv, od stvari neugodnih, opasnih i cak jezivih, moze se napraviti dobra prica, i takva u kojoj se ima o cemu pripovedati.” – kaze Tolkin u Hobitu.

-Malter zla spaja neraskidivo. 

-Zasto dobro ne povezuje kao zlo? Zasto dobre vesti nailaze na ravnodusnost, a lose na radoznalost? 

-Dobre vesti izazivaju ljubomoru, a lose nasladu, u najboljem slucaju sazaljenje.

-Valjda je tako ustrojen covek. 

Espresso u Les Petits Carreaux.

-Uvek je vise pitanja nego odgovora.

-Vise zelja nego ispunjenja.

-“Ima jedna Geteova izreka koju gospodin Magi rado navodi. Cuvaj se onoga za cime zudis u mladosti, jer ces to dobiti u zrelim godinama.” – kaze Dzejms Dzojs u Uliksu. 

Kristalno nebo postaje sivo. Kap pada na ruku.

-Kupi baget kod Kajzera i pozuri kuci…

-Zasto je jasen drvo zivota? 

-Zato sto simbolise moc koja se dobija kroz odricanje i borbu. Puno je mudrosti i misterija. 

-Stap mudraca.

-Zelim kutiju od jasena, da me podseca na odricanje i borbu.

Chardonnay u Café de Flore

-Zasto se dobar covek blati?

-Zato sto nije apsolutno dobar. Ne bi mogao biti ukaljan da je savrsen. Trazi se slabost koja ga kalja, i zato je dobar. Sve sto je dobro, to je i ukaljano.

-Znaci zao covek ne moze da se ukalja?

-Ne. On se predstavlja kao dobar. Trazi se dobro koje ce ga tako prikazati jer nije apsolutno zao.

-Da li je moguce znati?

-Plati u kesu i ostavi baksis.

L E K T O R

On izgleda kao jarac. Samo sto mu kopita nisu izletela iz cipela. Brada mu se usiljila, a kosa podigla, kao da krije rogove. Pogled me nesvesno vuce ka mestu gde je rep, da nije mozda probio kroz pantalone. Nosi skupo odelo, vidi se novo, i prsten na palcu. 

Ona je okrugla i meka kao ovca. Tvrdim da ce posle izvesnog vremena s njim, postati koza. Usne su joj crvene. Nosi ruzu, kao narukvicu, iste boje. Mirise na sladak parfem. Otmeno drzi casu i pomalo srce zlatan sampanjac.

Ulazi zena bleda, kao da je zivot provela pod zemljom. Oci su joj tako buljave i strasne.

”Mozda je Golumova polusestra.” – rekoh sebi.

“Sta?” – pita me meka ovca dok je gledam s laznim cudjenjem.

“Molim?”

“Ucinilo mi se da si nesto rekao?”

“Ucinilo ti se.”

Jarac gleda ispod oka lukavo, dok se ovca smeje srecno. I zena Golum se smeje, vide joj se retki, siljati zubi. Treba se skloniti da ne zagrize. 

Ulazi bilder da meri temperaturu. Svi staju u red. Pruzaju cela. Zena Golum se gura, hoce da bude prva. Izmicem se, dajem im prednost i priliku…

Napustam mesto, da mogu i vreme, nije moje. 

Pojedi sladoled bice ti bolje. Bljutav ukus razbice secer. 

Stavi masku, kad nema guzve zbog kazne, a skini je kad sednes s ljudima dok jedes krem. 

Ne uzmici dok konobar kaslje, ima vizir. 

Obrisi ruke gelom kad zatvoris vrata.

Na ulici je magla, ili je pred ocima.

Kozne maske u izlozima, sa rupicama za vazduh, Hanibal Lektor stil.

Ne, nije erotski sop. Strogi je centar. Otmen kraj. 

“Problem naseg vremena je sto buducnost nije onakva kakva je nekad bila.” Pol Valeri

Buducnost. Ti i ja. Ja i ti.

“Ako hoces da me upoznas, moras da jedes samnom.” Dzejms Dzojs 

Z I V O T

Kako sam se uverila da je korona jedna velika obmana.

Korona me je zatekla u Parizu.

U subotu, pred samo zatvaranje u karantin, imala sam par poslova u gradu koje sam ceo dan zavrsavala. Koristila sam gradske autobuse, isla peske. Prodavnice su bile pune ljudi, kao i ulice, kafici, restorani… Sve je vrvelo i bilo potpuno normalno. U utorak se oglasio Makron i pocelo je ogranicavanje kretanja. Maski i ostalih pomocnih sredstava zastite, nije bilo da se kupi nigde.

Pomislila sam, ako je korona zaista tu, svi smo vec zarazeni. Ovoliki grad, toliko ljudi iz celog sveta, svuda guzve, disanje za vrat maltene, kako je moguce izbeci virus? Novine su postale nekrolozi. Samo su brojali mrtve i bili u sluzbi sirenja panike. Bilo je jasno da covek, ako zeli da sacuva razum mora da ostane miran. Prepustila sam se Bogu, pa kako bude. Smrti se ne plasim, samo sopstvene nepotrebnosti, beskorisnosti. Sve dok mogu da doprinesem na bilo koji nacin, bilo kome i bilo cemu, imam svrhu.

Zivot je tekao u izolaciji, najbolje sto se moglo.

Jednoga dana, osetila sam slabost i nesvesticu. U prethodnom periodu sam dosta radila, pa sam pomislila da me je stigao umor i stres, i da ce sve brzo proci. Kako nije prolazilo, sela sam u taksi i otisla u bolnicu u hitan prijem i opisala simptome. Pomislila sam, da li je pametno ici u bolnicu u vreme pandemije, kada moze bas tu da se zakaci korona, ali sta je tu je. Neka bude Bozija volja. U cekaonici je bilo oko dvadesetak ljudi. U roku od deset minuta su me primili, za sat vremena su sve zavrsili, a ostala sam jos nepuna tri sata da sacekam nalaze i izvestaje. To je bila pokazna vezba kako zdravstvo treba da funkcionise.

Kada sam opisala simptome, odmah su mi ugradili braunilu i prikljucili infuziju. Specijalista je izvrsio detaljan neuroloski i kardioloski pregled, izvadjena mi je krv u deset epruveta, odmah su me sproveli i uradili magnetnu rezonancu i skener pluca. Kad sam pitala, zasto skener pluca sa kontrastom, rekli su da je to procedura zbog korone. Svi su imali maske i zastitna odela. Bilo je kao u filmu. Svuda su bile izlepljene nalepnice kovid, opasnost, zracenje, mrtvacke glave, itd. Pomislih, pa odvde skeniraju sve koji dodju, a nisu vrsili nikakvu dezinfekciju, samo su zamenili papir na koji sam legla. Tako je bilo i kod magnetne. Rekoh sebi, ako se korona tako lako prenosi, kao sto kazu, ovde je verovatno bilo i zarazenih, gotova sam, uostalom nek bude sta hoce, sta sam sve izdrzala u zivotu, zahvalna sam Bogu sto sam i do sad ziva. Kada su snimanja zavrsena odveli su me i dalje prikljucenu na infuziju da sacekam rezultate.

Tacno posle cetiri sata bila sam kuci, sve je bilo u redu. Jednostavno, tako je naislo i proslo. Ta pokazna vezba i cela opservacija nije me kostala finansijski nista, jer je sve pokrilo socijalno. Bio je to test i pouka. Suocavanje. Mozda razotkrivanje, ili kako god sve nazvala, to je zivot.

Ostalo je da prodje bar mesec dana da vidim da li sam se mozda zarazila koronom u bolnici, ali srecom nisam. Zapravo ne znam, jer nisam nikad proverila.

K O R O N A

-Do danas je u Francuskoj umrlo 264, a u Italiji 475 tokom prethodna 24 casa.

-Ne treba paniciti, ostanite u okviru svojih domova.

-Zelim da se testiram.

-Ali nema dovoljno testova.

-Kako da prepoznam simptome, kada mogu biti toliko razliciti?

-Ukoliko osetite simptome, ponasajte se kao u slucaju obicnog gripa. Ako dodje do pogorsanja, pozovite Hitnu pomoc.

-Izbegavajte kontakte sa ljudima.

-Nema razloga da pravite zalihe.

-Kriza moze da portaje duze.

-Virusom je zarazeno vise od 212 000 ljudi sirom sveta. Umrlo je vise od 8700, a samo u Evropi je umrlo vise od 3800.

-Granice su zatvorene.

-Kretanje je ograniceno.

-Ne treba se plasiti.

-Nosite maske.

-Virusi su cestice, poznate kao aerosoli i mogu da prodru kroz tkanje maske. 

-Perite ruke.

-Virus se moze dobiti i preko ociju.

-Lideri sveta cesto u obracanju svojim nacijama koriste rec rat.

-Virus je nastao u Kini. Presao je sa slepog misa na coveka. Preko zmije?

-Da li su ga jeli?

-Mo Jen kaze da u Kini jedu sve. Roman Zabe je dosta slikovit.

-Roman Oči tame, američkog pisca Dina Kunca, objavljen 1981. godine, predvideo je koronavirus.

-U knjizi i u stvarnosti se poklapa to što Institut za virologiju grada Vuhana zaista postoji i nalazi se nekoliko kilometara izvan samog grada.

-Jos se dosta toga opisanog u knjizi poklapa.

-Sad mi nije jasno da li su Kinezi jeli slepe miseve ili su proizveli biolosko oruzje koje je zarazilo ceo svet?

-Ili je u pitanju zavera da se posle ove planetarne krize sprovede cipovanje ljudi?

-Ili je samo virus?

-Saznacemo vrlo brzo.

-Mere se poostravaju…

-Ne treba se plasiti.

-Novi podaci o preminulim…

-Ne treba se plasiti…

K L I N

Satri one sto vide, pa upravljaj slepcima.

Prodaj se, lakse je od barbe neizvesne.

Izdaj brata, dodvori se zulumcaru.

Cuti, sakri se, dok ti drug pada.

 

Rani ranjenog, tada ti je snaga veca.

Ne mesaj se, mogu da te osude.

Oljagaj, naplatices dobro.

Otmi, bices s najjacima.

 

Mrzi, imaces drugare i cilj jasan.

Zazmuri, bolje je da ne vidis.

Poturi, nece te dirati.

Rasturi, ides stepen vise.

 

Kusaj, saznaj, pa izdaj.

Potplati, pa zavrsi.

Ismej, nasladi se.

Iskoristi, pa baci.

 

Pomrsi, pa raspredaj.

Zavadi, pa zavladaj.

Potkopaj, pa tesi.

Zakaci se, pa crpi.

 

Budi djubre, bices covek!

P E S A K

-Sta ce se dogoditi ako komunizam dodje u Saudijsku Arabiju?

-Posle nekog vremena zavladace nestasica peska!

Ako jedan vic moze da opise sistem, da li naziv neke organizacije zaista opisuje njeno delovanje?

“Abraham Linkoln, koji je robovima dao slobodu, bio je republikanac, dok su Juznjaci koji su se zalagali za ropstvo bili demokrate. Takvih Juznjaka jos je bilo u partiji, najpre bi pomogli demokratskim predsednicima da pobede na izborima, a onda bi, kad ovi dodju na vlast, poceli da ih potkopavaju.” Pise Ken Folet u svom romanu Na rubu vecnosti, trecem delu trilogije Stolece, konkretno misleci na predsednika Dzona Kenedija koji se zalagao za rasnu jednakost i da se ona usvajanjem zakona o gradjanskim pravima i ozvanici. Kongresmeni su minirali zakon, tako sto su svoj rasizam prikrivali Huverovim tvrdnjama da je pokret za zastitu gradjanskih prava povezan sa komunistima.

“Historia est magistra vitae” Ciceron

“Koliko god ne volim da budem rob, toliko ne bih trebao voleti da budem gospodar. Ovo izrazava moju ideju demokratije.”Abraham Linkoln

Kako ove primere iz istorije mozemo videti kroz danasnju prizmu? Da li su nase demokrate zeljne da budu gospodari, ili se bore protiv ropstva sopstvenog naroda? Da li se dogovaraju, pa potkopavaju te dogovore zarad licnih interesa? Da li uopste postoji opste dobro kao primarni cilj ili je samo licna moc primarna? Zasto se iza imena Demokratska nalazi dogovor sa Socijalistima i stvaranje nove opcije koja vlada skoro deceniju. Koliko je sve to i jos toliko toga obesmislilo samo ime.

Koliko se povodimo za imenom i izgledom, zanemarujuci sadrzaj.

Nista nije onako kako izgleda, i da li je sve onako kako vidimo? 

V R A T A

Ispod vrata je kuljao duvanski dim. Hodnik je bio u magli. Cinilo se, kao da je puk vojske zapalio po dve cigarete odjednom.

-Sta je ovo, o zivote? – pokusavala je da zadrzi dah i sto plice dise.

Pokucala je, smisljajući izgovor. Posle par  minuta, vrata je odskrinuo covek srednjeg rasta s cigaretom u ruci, obavijen sivim oblakom smrada koji se probijao da osvoji zgradu.

-Izvolite? – trudio se da deluje ljubazno.

-Da nisu mozda ovo vasi kljucevi? Nasla sam ih ispred.

-Ne, ne. – pepeo mu je padao po dzemperu dok je krivio usta u osmeh i zatvarao vrata.

Ubrzala je korak i strcala niz stepenice.

-Dobro je, bar za sad nista ne gori. – pomislila je. 

-Prestani, prestani! – zapomagao je zenski glas dok su se culi tupi udarci pomesani sa lupanjem namestaja. Puklo je neko staklo i prosulo se uz strasan tresak. 

Ovoga puta nije stigla da smislja nikakav izgovor, iz sve snage je pokucala na vrata. Drhtala je od straha sta će biti kada se otvore, ali nije mogla drugacije. Zapomaganje se nastavilo i lom koji se mesao sa tupim udarcima. Sad je pesnicon lupala iz sve snage. Vrata su bila masivna, drvena. Odjednom je sve utihnulo. Dzelat je zastao, ali nije čula ni zrtvu. Pocela je da se znoji. 

-Nekad zrtva ne zeli da se spase… 

Sjurila se niz stepenice i naletela na komsiju sa punim rukama kutija vezanih trakama na kojima je pisalo Leonidas. Cvece mu je ispalo. Bio je to buket plavog zumbula. Imao je blag miris, za razliku od prolecnog, ali opet svez i poznat. 

-Oh, izvinite komsija, zurim, ceka me taksi. – zbrzila je dok mu je dodavala buket. 

-Da li biste mi otvorili vrata? – zamolio je dok je bradom pridrzavao kutije. 

-Naravno. I, pozdravite komsinicu iznad, nadam se da je dobro. 

Pozurila je ka izlazu. Hodnik je bio prostran, delila su ga dvokrilna staklena vrata u vitrazu. Mlada pankerka zelene kose upravo je ukucavala kod i ulazila. Vrata joj je zalupila pred nosem.

Dok je psovala, odnekud se stvorio neodoljivi komšija, roker. Mirisao je na pačuli i nosio kacigu pod miškom. Pozdravio je i pridrzao vrata.

-Stara garda, – uzdahnula je – vrsta koja izumire. 

Taksi je stigao.

Zavalila se u kozno sedište. Odjednom je osetila i olaksanje i umor. 

-Kakva ludnica. Izgleda da je bolje da nam se ne otvore sva vrata, na koja pokucamo.- pomislila je – Bog zna zasto…

NE

Ne zelim vise nista da zelim.

Razocarenje vreba

kao sekira nad vratom,

kao giljotina

spremna i ostra.

Ne, ne zelim vise nista da zelim.

Ne zelim vise nikog da volim.

Bol ceka i cuti

kao lopov u mraku,

kao suza klovna

iza maske smeha.

Ne, ne zelim vise nikog da volim.

Ne zelim vise nista da sanjam.

Obmana lebdi

kao balon od pene,

kao vlat maslacka

na sapi razigrane macke.

Ne, ne zelim vise nista da sanjam.

Ne zelim vise nista da stvaram.

Nemaju monetu

za naplatu srece

zbog nadahnuca,

vec samo bednu tarifu za  broj.

Ne, ne zelim vise nista da stvaram.

Postacu covek bez zelja i ljubavi,

snova i ideja,

otporan na zivot,

uklopljen u mase,

zavaracu trag…

Ne mozes me vise sresti.

Ne mozes me vise prepoznati.

Ja nisam isti.

Ja sam u masi,

siv.