KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

Advertisements

S L A T K O

Ranije generacije se sigurno sećaju ljubavnih romana u nedeljnim ženskim časopisima, ili izdanja Ljubavni Vikend Roman. Svi su mahom imali sličan početak i zaplet, i isti kraj. Kraj je bio happy end, jer je to suština takvih romana. Počinjali su tako, što je ona izmučena životnim burama srela njega, pametnog i bogatog. On se zaljubljuje u nju, voli je i štiti do kraja života. Ili ona je otišla u svet i u svom stanu sa pogledom na Sacré-Cœur mašta o ljubavi i uspehu, sreće njega, fatalnog umetnika, rađa se strasna ljubav na prvi pogled i traje do kraja života. Tako bi moglo do unedogled. Sve nam se to čini smešno, previše slatko i nemoguće. Smišljeno da utoli žensku želju za idealnom ljubavi, partnerom koji ispunjava snove i prihvata nas onakve kakve zaista jesmo. Da li je baš tako? Da li smo pomislili da je možda neki od tih romana pisan po već proživljenoj priči, sličnog zapleta, i da je kraj nekad zaista srećan. Ne bih verovala, iako stara izreka kaže, “život piše romane”, da ne prisustvujem dešavanju jedne takve. Kakav će biti kraj, to još ne znam, ali uvod i zaplet deluju nestvarno.

Zvezdani prah

Leti, leti, ptico moja
U oblake
U neba plav
Kuće su tvoje
Visina sjaj.
I sve si dalje
Ja oči sklapam
Da tvoje što duže
U mojima budu.
U blatu, u prašini
Duša mi sanja
Usana tvojih
Nežni trag.
Na dnu sam
Slomljenih krila
Srce mi peče ljubavi znak
Jer samo ti
Meni si drag.
Leti, leti, ptico moja
I sve si dalje,
U neba vis
Bledi, nestaje lika ti sen
Ostaje zanavek
Zvezdani prah.

Priča

Kako je jedna mala ljubavna priča želela da postane velika, ali je ipak ostala mala.
Jednog prolećnog dana misao je dodirnula muzika.
Muzika je bila tužna i rastužila misao.
Misao je bila vesela i raznežila muziku.
Od tog dana misao i muzika su postali nerazdvojni.
Sastajali su se svakoga dana na uobičajenom mestu,
a to je bila samoća.
Opijena od muzike misao se zaljubila. Muzici je bilo potrebno da je neko sluša i bivala je sve lepša.
Vreme je prolazilo.
Muzika je zahtevala neprekidnu pažnju. Misao je ponekad lebdela po nepreglednim prostranstvima ideja. Muzika je bila ljubomorna. Otišla je.
Misao se sabrala i više nije čula muziku.
Bila je tužna.
Muzika je čekala da je misao potraži i vrati.
Misao je čekala da je dirne muzika.
Vreme je prolazilo. Ništa se nije dešavalo.
Tako je jedna mala ljubavna priča koja je želela da postane velika, zauvek prestala.

Svetina

Ko stvara, izvrgnut je kritici, podsmehu, osporavanju, ignorisanju.
Najbezbednije je ne stvarati ništa, ne pokušavati ništa, biti po volji svetini i tako utopljen biti niko i ništa.
Ko iskorači na meti je.
Neosetljivost i surovost pomažu u opstanku, ali su kontradiktorni sa stvaralaštvom.
Stvaraoci su senzibilne duše.
Ne znam za neosetljivog stvaraoca. Za surovog stvaraoca. Možemo samo zamisliti koliko takve delikatne duše pate od poruge svetine.
Svako delo teži pokazivanju i u sebi nosi autorovu želju za priznanjem.
Nek jedan razume, dovoljno je.
Dvoje, već je radost.
Troje i više, znači na pravom si putu.
Ne odustaj delikatna dušo.
Stvaraj.
Voli.

D I M

Suvo lišće prekrilo je zemlju u staroj šumi.
Zamišljen, čovek sedi na klupi.
Da li nekoga čeka ili se samo seća?
Usamljen je, ili je potražio mir da sabere misli?
Zatvorenu knjigu, palu mu kraj nogu, ne primećuje.
Pali cigaretu i naslanja glavu na ruke.
Umoran je samo, ili tužan.
Možda oboje.
Trlja oči, valjda od dima, suze mu teku niz naborano lice. Neko gazi po lišću, čuje se šum.
Krcka granje.
Zalaja pas.
On ustade, uze knjigu i pođe.
Niko neće znati da je tu sedeo čovek, očiju suznih od dima. Zato vam pišem.

Déjà vu

Baka rumenih, okruglih obraza, sedi na klupi i pevuši.
Kosa joj je kratka, seda i ondulirana.
Deca se ljuljaju na ljuljaškama.
Čovek gura bebu u kolicima.
Odnekud se dokotrljala lopta.
U daljini vriska razigranih dečaka.
Sunce još uvek toplo greje.
Povetarac raznosi suvo lišće opalo od letnje vrućine koja prolazi.
Žena u crnini suznih očiju steže maramicu u ruci.
Iz pune bašte restorana, zaklonjene drvećem, na momente dolazi eho žagora i miris kafe.
“Mnogo sam se umorio.” reče dečak i sede na klupu kraj mene. Gledao me je radoznalo i izmamio osmeh, dok je telefon uporno zvonio.
Mladić i devojka zagrljeni, ljube se i smeju.
Mladost.
Kao da je bila juče dok sivilo života nije otelo godine koje pokadkad zazveče i izazivu sećanje.
Tvoje prodorne oči.
Sve što bih ti rekla, već znaš. Smešiš mi se milo dok te sanjam na javi.
Beli golub, gega se i zastaje mi kraj nogu. Kljucnuo je mrvu, bačenu ko zna kad. Život vodi svoju igru, dok škripa klackalice ne prekide tok misli. Kokice ispadaju iz pocepane kese ženi, koja uporno doziva svog psa. Golubovi hrle.

Sve je to već bilo, samo ja ne mogu da se setim kad i gde.

Ludnica

Jedna pojava zasenjuje drugu.
Pojavi li se nova, zaboravlja se stara.
Pamćenje traje koliko život leptira.
Juče je fontanu zasenila premijerka.
Premijerku afera “tajkun i novine”.
Ubistvo u Centru za socijalni rad, drugo za redom.
Radi po diktatu. Propis, pravda i savest ne stanuju ovde.
Ne hapse se kriminalci.
Milicija i kad uhapsi, sud pusti.
Nasilnici sprovode ozakonjeno nasilje.
Selektivno kažnjavanje po meri interesa.
Krađa na računima za struju.
Otpuštanje nezaštićenih.
Postavljanje podobnih.
Starlete ambasadori.
Građenje negativne atmosfere u društvu.
Negativna selekcija.
Korumpirane sudije.
Sektaši advokati.
Samovolja moćnika.
Čoporativno nasilje, hijenskog tipa.
Moto: “razapni slabog, skloni se jakom”
Lažne diplome i nepotrebne prave.
Otmi, zgazi i naudi model.
“U sekti sam, tim se dičim” život.
Droga, orgije i satanizam.
Nasilje u porodici, nasilje na utakmici, nasilje na ulici, nasilje u ludnici.
Nerazjašnjene okolnosti i ostale smrti.
Ostaje nada: “sve može kako hoće, ali ne dokle hoće.”

Poetry

Previše je bio zgodan. Stalno okružen ženama lako je gestikulirao, dok su se one kikotale i gutale ga zažarenim očima. Nepodnošljivo. Svaki dan je prolazila pored knjižare i nailazila na isti prizor. Priroda je baš bila izdašna u njegovom slučaju. Nije mu bilo dosta što piše, već je otvorio i sopstvenu knjižaru. Uvek u isto vreme organizovao je susrete, a publuke nikad nije falilo. Nepodnošljivo. Zašto joj je sve to iritantno nije mogla da prizna ni sebi, jer bi tada i ona bila u ekipi obožavateljki. Trudila se da ga ignoriše, ali bilo je teže nego što je mislila.
Tog dana, nebo otežalo od sivih oblaka, obećavalo je kišu. Vetar je pojačavao tempo i prijatno hladio. S vremena na vreme čule su se policijske sirene. Negde u krošnji gavran je gakao.
“Gospođo, vidim da svaki dan prolazite pored knjižare. Želim da vas pozovem na književno veče sutra u 20h.”
Tako nešto ličilo je na njega.
“Hvala. Ljubazno od vas, ali ne mogu ništa da obećam.”
Kakav tip. Kakav narcis. A opet činilo joj se da leti.
Tačno u 20h otvorila je vrata knjižare. Bila je krcata. Mesta za sedenje nije bilo. Ljudi su stajali sa strane. Nastupi tajac i prijatan ženski glas poče da čita stihove. Lepota poezije preplavi sve.
Postoje ljudi protiv kojih ne možeš da se boriš. Jednostavno se predaš, pa šta bude.

Ljubavno mastilo

Jara iz asfalta leluja i daje poseban ton zagušljivom gradskom vazduhu.

– Samo da se dočepamo reke.

Pogledala ga je odsutno, nesvesna okoline. Bila je na nekom sasvim drugom mestu. Često je u mislima lutala po dalekim mestima, tako je bilo i sada.

Vazduh je bivao svežiji. Reka je bila blizu.

Raspakivao je ranac. Dodao joj je knjigu i keks.

– Deki je opsednut temom kako treba voleti ljude, praštati.

– Ima sreće sa ljudima. Neka voli one koji ga mrze.

– Deki, teoretičar.

– Ne znam da mrzim, ali ne znam ni sve da volim.

Negde krcnu granje. Zašušta lišće. Riba se praćaknu.

– Kiša će.

Knjiga je bila otvorena, misli daleko.

– Priznajem da sam izgubio opkladu. Arapin ipak crta obrve. Video sam kako vadi ogledalce ispod pulta dok sam kupovao vodu.

Nasmejala se.

Na margini stranice napisala je stihove koji su došli.

“Ne srećemo se

ali se ne rastajemo.

Ne pričamo

ali se razumemo.

Ljubimo se daljinama.

Grlimo mislima.

Volimo muzikom.”

Jedna kap je pala i razlila mastilo. Počeo je pljusak…