Svetina

Ko stvara, izvrgnut je kritici, podsmehu, osporavanju, ignorisanju.
Najbezbednije je ne stvarati ništa, ne pokušavati ništa, biti po volji svetini i tako utopljen biti niko i ništa.
Ko iskorači na meti je.
Neosetljivost i surovost pomažu u opstanku, ali su kontradiktorni sa stvaralaštvom.
Stvaraoci su senzibilne duše.
Ne znam za neosetljivog stvaraoca. Za surovog stvaraoca. Možemo samo zamisliti koliko takve delikatne duše pate od poruge svetine.
Svako delo teži pokazivanju i u sebi nosi autorovu želju za priznanjem.
Nek jedan razume, dovoljno je.
Dvoje, već je radost.
Troje i više, znači na pravom si putu.
Ne odustaj delikatna dušo.
Stvaraj.
Voli.

Advertisements

D I M

Suvo lišće prekrilo je zemlju u staroj šumi.
Zamišljen, čovek sedi na klupi.
Da li nekoga čeka ili se samo seća?
Usamljen je, ili je potražio mir da sabere misli?
Zatvorenu knjigu, palu mu kraj nogu, ne primećuje.
Pali cigaretu i naslanja glavu na ruke.
Umoran je samo, ili tužan.
Možda oboje.
Trlja oči, valjda od dima, suze mu teku niz naborano lice. Neko gazi po lišću, čuje se šum.
Krcka granje.
Zalaja pas.
On ustade, uze knjigu i pođe.
Niko neće znati da je tu sedeo čovek, očiju suznih od dima. Zato vam pišem.

Déjà vu

Baka rumenih, okruglih obraza, sedi na klupi i pevuši.
Kosa joj je kratka, seda i ondulirana.
Deca se ljuljaju na ljuljaškama.
Čovek gura bebu u kolicima.
Odnekud se dokotrljala lopta.
U daljini vriska razigranih dečaka.
Sunce još uvek toplo greje.
Povetarac raznosi suvo lišće opalo od letnje vrućine koja prolazi.
Žena u crnini suznih očiju steže maramicu u ruci.
Iz pune bašte restorana, zaklonjene drvećem, na momente dolazi eho žagora i miris kafe.
“Mnogo sam se umorio.” reče dečak i sede na klupu kraj mene. Gledao me je radoznalo i izmamio osmeh, dok je telefon uporno zvonio.
Mladić i devojka zagrljeni, ljube se i smeju.
Mladost.
Kao da je bila juče dok sivilo života nije otelo godine koje pokadkad zazveče i izazivu sećanje.
Tvoje prodorne oči.
Sve što bih ti rekla, već znaš. Smešiš mi se milo dok te sanjam na javi.
Beli golub, gega se i zastaje mi kraj nogu. Kljucnuo je mrvu, bačenu ko zna kad. Život vodi svoju igru, dok škripa klackalice ne prekide tok misli. Kokice ispadaju iz pocepane kese ženi, koja uporno doziva svog psa. Golubovi hrle.

Sve je to već bilo, samo ja ne mogu da se setim kad i gde.

Ludnica

Jedna pojava zasenjuje drugu.
Pojavi li se nova, zaboravlja se stara.
Pamćenje traje koliko život leptira.
Juče je fontanu zasenila premijerka.
Premijerku afera “tajkun i novine”.
Ubistvo u Centru za socijalni rad, drugo za redom.
Radi po diktatu. Propis, pravda i savest ne stanuju ovde.
Ne hapse se kriminalci.
Milicija i kad uhapsi, sud pusti.
Nasilnici sprovode ozakonjeno nasilje.
Selektivno kažnjavanje po meri interesa.
Krađa na računima za struju.
Otpuštanje nezaštićenih.
Postavljanje podobnih.
Starlete ambasadori.
Građenje negativne atmosfere u društvu.
Negativna selekcija.
Korumpirane sudije.
Sektaši advokati.
Samovolja moćnika.
Čoporativno nasilje, hijenskog tipa.
Moto: “razapni slabog, skloni se jakom”
Lažne diplome i nepotrebne prave.
Otmi, zgazi i naudi model.
“U sekti sam, tim se dičim” život.
Droga, orgije i satanizam.
Nasilje u porodici, nasilje na utakmici, nasilje na ulici, nasilje u ludnici.
Nerazjašnjene okolnosti i ostale smrti.
Ostaje nada: “sve može kako hoće, ali ne dokle hoće.”

Poetry

Previše je bio zgodan. Stalno okružen ženama lako je gestikulirao, dok su se one kikotale i gutale ga zažarenim očima. Nepodnošljivo. Svaki dan je prolazila pored knjižare i nailazila na isti prizor. Priroda je baš bila izdašna u njegovom slučaju. Nije mu bilo dosta što piše, već je otvorio i sopstvenu knjižaru. Uvek u isto vreme organizovao je susrete, a publuke nikad nije falilo. Nepodnošljivo. Zašto joj je sve to iritantno nije mogla da prizna ni sebi, jer bi tada i ona bila u ekipi obožavateljki. Trudila se da ga ignoriše, ali bilo je teže nego što je mislila.
Tog dana, nebo otežalo od sivih oblaka, obećavalo je kišu. Vetar je pojačavao tempo i prijatno hladio. S vremena na vreme čule su se policijske sirene. Negde u krošnji gavran je gakao.
“Gospođo, vidim da svaki dan prolazite pored knjižare. Želim da vas pozovem na književno veče sutra u 20h.”
Tako nešto ličilo je na njega.
“Hvala. Ljubazno od vas, ali ne mogu ništa da obećam.”
Kakav tip. Kakav narcis. A opet činilo joj se da leti.
Tačno u 20h otvorila je vrata knjižare. Bila je krcata. Mesta za sedenje nije bilo. Ljudi su stajali sa strane. Nastupi tajac i prijatan ženski glas poče da čita stihove. Lepota poezije preplavi sve.
Postoje ljudi protiv kojih ne možeš da se boriš. Jednostavno se predaš, pa šta bude.

Ljubavno mastilo

Jara iz asfalta leluja i daje poseban ton zagušljivom gradskom vazduhu.

– Samo da se dočepamo reke.

Pogledala ga je odsutno, nesvesna okoline. Bila je na nekom sasvim drugom mestu. Često je u mislima lutala po dalekim mestima, tako je bilo i sada.

Vazduh je bivao svežiji. Reka je bila blizu.

Raspakivao je ranac. Dodao joj je knjigu i keks.

– Deki je opsednut temom kako treba voleti ljude, praštati.

– Ima sreće sa ljudima. Neka voli one koji ga mrze.

– Deki, teoretičar.

– Ne znam da mrzim, ali ne znam ni sve da volim.

Negde krcnu granje. Zašušta lišće. Riba se praćaknu.

– Kiša će.

Knjiga je bila otvorena, misli daleko.

– Priznajem da sam izgubio opkladu. Arapin ipak crta obrve. Video sam kako vadi ogledalce ispod pulta dok sam kupovao vodu.

Nasmejala se.

Na margini stranice napisala je stihove koji su došli.

“Ne srećemo se

ali se ne rastajemo.

Ne pričamo

ali se razumemo.

Ljubimo se daljinama.

Grlimo mislima.

Volimo muzikom.”

Jedna kap je pala i razlila mastilo. Počeo je pljusak…

 

Šarenilo i vanila

Gužva je na ulici. Deo raskrsnice zatvoren je zbog radova. Crni pežoi sa zatamljenim staklima klize u kolonama. Pogledom pokušavam da uhvatim još neku boju, ali osim ponekog belog, druge ne vidim. Na stolici, na trotoaru, ispred zatvorene kapije dvorišta stambene zgrade, sedi mlad crnac i zavija povelik džoint. Prolazim tik pored u neverici. Kasno je popodne oko šest. U Parizu je dan do deset i daje osećaj da imaš vremena. Žena u crnoj marami izviruje kroz prozor. Čujem kako neko glasno govori na arapskom. Kosooka devojka pretrčava na crveno. Zaškripaše kočnice. Mladić projuri na skuteru dovikujući psovku. Stariji par gura dete u kolicima. Ne mogu da odgonetnem da li su roditelji. Beli su i smeđokosi. Shvatam da su jedini belci koje sam videla. Crnkinje u šarenim haljinama smeju se glasno. One se ne boje boja. Grupa Arapa stoji na sred trotoara, bez namere da se pomeri. Skrećem pogled i ubrzavam. Shvatam da sam homofobičnija nego što sam mislila. Naslonjen na zid, crnac pokazuje rukom drugom pored, dok mu džoint dogoreva i pepeo pada na crnu majicu. Gde se završava rukav, a gde počinje koža? Zavija sirena, projuri kombi sa rotacijom. Možda sanjam, ili sam u nekom filmu B produkcije. Ništa od toga, to je samo svakodnevnica predgrađa. Džointi igraju pred očima. Zapahnu me miris vanile. Ubrzavam, uskačem u autobus. Iza ostaje šareni svet periferije metropole.

 

 

 

Č K I LJ I

-Interesovanje za nekoga prestaje u momentu kad pomisliš da je gubitnik.
-Da ne možeš da ga upotrebiš.
-Snobizam na delu.
-Beda duše.
-Čovek je sredstvo, a sredstvo cilj.
-Upotreba slabog za promociju lažne humanosti.
-Upotreba uspešnog za promovisanje sebe.
-Gde je istina?
-Ispod taloga laži, beskarakternosti, slave i novca.
-Istina je u rukama gubitnika.
-Zašto novac često isključuje istinu?
-Ko nema šta da izgubi ima ključ istine.
-Dok je delo suštinski dobro, možda treba zažmuriti na detalje. Gledati sa pola oka.
-Misliš zažmuriti na upotrebu čoveka?
“Gledam na to sa pola oka.”
-Kao onaj što ne vidi sve boje. Samo osnovne. Ili dve.
-Nekada je povlačenje manevar da spasaš ostale.
-Priprema za juriš.
-Mirno prihvatanje poraza.
-Posledica ranijih bitaka.
-Zaokret
-Uzmi bolesnog i reklamiraj svoju humanost.
-Uzmi pobednika i izglačaj svoj sjaj.
-Uzmi čoveka, zgužvaj ga i baci.
-Ima li onih koji ne uzimaju, koji zaista pomažu, koji se raduju tuđem uspehu i ne beže od gubitnika?
-Ima.
-Gde su?
-Ne znam, ali osećam da su tu.

 

O R E O L

Razlili se oblaci nebom kao jogurt.
Beli, debeli, zaklonili sunce.
Upinje se, probija se, ali posustalo, pušta tu magličastu boju, vlažnu i tešku, da nas obuzme.
-Vidim preplitanje sunčevih zraka sa kapljicama vode i prelamanje svetlosti u spektar boja.
-Ja vidim samo tvoje oči.
Poravnala je suknju i pokušala da otkine konac koji je visio.
-Prljavi sjaj bogatih, i čista beda siromašnih.
Papirna lopta poskakivala je neravnim trotoarom.
Mačka je šmugnula.
Neko je zalupio vrata.
-Znaš, sreća je kad dobiješ ono što neko plati skupo.
Kao reka kada se izlije i teče neobuzdano, tako ga je plavila ljubav prema njoj.
Pustio je da potone u bujici koja mu je oduzimala slobodnu volju.
-Stav nije fosilni ostatak da se ne bi menjao.
-Samu sebe iznerviram kada se pravim pametna, a zamisli tek kada se drugi prave.
Zašuštalo je lišće.
Negde je plusnula voda.
Dete je zaplakalo.
Ljubav.
Više nije verovao u ljubav, a dešavala mu se.
Dodirnula je kosu.
Znao je taj pokret.
Kad je nesigurna dodirivala je i skretala temu.
Kapljice vode blistale su i stvarale oreol.
-Ludim. Pretvaraš se u anđela.
Nasmejala se i zagrlila ga.
Bio je bespomoćan.

R U K A

Atelier d`Eugene Delacroix, Paris foto Snežana Ilić

Kad si na dnu
bauljaš
čangrljaš.

Kad si na dnu.

Puziš
riješ
ječiš
kmečiš
mirišeš dno
zavoliš mrak.

Kad si na dnu.

Vičeš!
Ričeš!!

Samo, zvuka nema…
Ne čuje se glas.
Da li još veruješ u spas?
Nema nikog.
Samo mrak…

Možda ti se priviđa taj znak?
Ruka, što se k tebi pruža
uže spasa
jel` to samo nada
il` je stvarno sada?

Ne misli.
Grabi.
Nema vremena za suze.
Imaš posla.
Sad imaš mnogo posla.
Da živiš.
Da voliš.
Da ruku
nekome
i ti pružiš.