Z I V O T

Kako sam se uverila da je korona jedna velika obmana.

Korona me je zatekla u Parizu.

U subotu, pred samo zatvaranje u karantin, imala sam par poslova u gradu koje sam ceo dan zavrsavala. Koristila sam gradske autobuse, isla peske. Prodavnice su bile pune ljudi, kao i ulice, kafici, restorani… Sve je vrvelo i bilo potpuno normalno. U utorak se oglasio Makron i pocelo je ogranicavanje kretanja. Maski i ostalih pomocnih sredstava zastite, nije bilo da se kupi nigde.

Pomislila sam, ako je korona zaista tu, svi smo vec zarazeni. Ovoliki grad, toliko ljudi iz celog sveta, svuda guzve, disanje za vrat maltene, kako je moguce izbeci virus? Novine su postale nekrolozi. Samo su brojali mrtve i bili u sluzbi sirenja panike. Bilo je jasno da covek, ako zeli da sacuva razum mora da ostane miran. Prepustila sam se Bogu, pa kako bude. Smrti se ne plasim, samo sopstvene nepotrebnosti, beskorisnosti. Sve dok mogu da doprinesem na bilo koji nacin, bilo kome i bilo cemu, imam svrhu.

Zivot je tekao u izolaciji, najbolje sto se moglo.

Jednoga dana, osetila sam slabost i nesvesticu. U prethodnom periodu sam dosta radila, pa sam pomislila da me je stigao umor i stres, i da ce sve brzo proci. Kako nije prolazilo, sela sam u taksi i otisla u bolnicu u hitan prijem i opisala simptome. Pomislila sam, da li je pametno ici u bolnicu u vreme pandemije, kada moze bas tu da se zakaci korona, ali sta je tu je. Neka bude Bozija volja. U cekaonici je bilo oko dvadesetak ljudi. U roku od deset minuta su me primili, za sat vremena su sve zavrsili, a ostala sam jos nepuna tri sata da sacekam nalaze i izvestaje. To je bila pokazna vezba kako zdravstvo treba da funkcionise.

Kada sam opisala simptome, odmah su mi ugradili braunilu i prikljucili infuziju. Specijalista je izvrsio detaljan neuroloski i kardioloski pregled, izvadjena mi je krv u deset epruveta, odmah su me sproveli i uradili magnetnu rezonancu i skener pluca. Kad sam pitala, zasto skener pluca sa kontrastom, rekli su da je to procedura zbog korone. Svi su imali maske i zastitna odela. Bilo je kao u filmu. Svuda su bile izlepljene nalepnice kovid, opasnost, zracenje, mrtvacke glave, itd. Pomislih, pa odvde skeniraju sve koji dodju, a nisu vrsili nikakvu dezinfekciju, samo su zamenili papir na koji sam legla. Tako je bilo i kod magnetne. Rekoh sebi, ako se korona tako lako prenosi, kao sto kazu, ovde je verovatno bilo i zarazenih, gotova sam, uostalom nek bude sta hoce, sta sam sve izdrzala u zivotu, zahvalna sam Bogu sto sam i do sad ziva. Kada su snimanja zavrsena odveli su me i dalje prikljucenu na infuziju da sacekam rezultate.

Tacno posle cetiri sata bila sam kuci, sve je bilo u redu. Jednostavno, tako je naislo i proslo. Ta pokazna vezba i cela opservacija nije me kostala finansijski nista, jer je sve pokrilo socijalno. Bio je to test i pouka. Suocavanje. Mozda razotkrivanje, ili kako god sve nazvala, to je zivot.

Ostalo je da prodje bar mesec dana da vidim da li sam se mozda zarazila koronom u bolnici, ali srecom nisam. Zapravo ne znam, jer nisam nikad proverila.

K O R O N A

-Do danas je u Francuskoj umrlo 264, a u Italiji 475 tokom prethodna 24 casa.

-Ne treba paniciti, ostanite u okviru svojih domova.

-Zelim da se testiram.

-Ali nema dovoljno testova.

-Kako da prepoznam simptome, kada mogu biti toliko razliciti?

-Ukoliko osetite simptome, ponasajte se kao u slucaju obicnog gripa. Ako dodje do pogorsanja, pozovite Hitnu pomoc.

-Izbegavajte kontakte sa ljudima.

-Nema razloga da pravite zalihe.

-Kriza moze da portaje duze.

-Virusom je zarazeno vise od 212 000 ljudi sirom sveta. Umrlo je vise od 8700, a samo u Evropi je umrlo vise od 3800.

-Granice su zatvorene.

-Kretanje je ograniceno.

-Ne treba se plasiti.

-Nosite maske.

-Virusi su cestice, poznate kao aerosoli i mogu da prodru kroz tkanje maske. 

-Perite ruke.

-Virus se moze dobiti i preko ociju.

-Lideri sveta cesto u obracanju svojim nacijama koriste rec rat.

-Virus je nastao u Kini. Presao je sa slepog misa na coveka. Preko zmije?

-Da li su ga jeli?

-Mo Jen kaze da u Kini jedu sve. Roman Zabe je dosta slikovit.

-Roman Oči tame, američkog pisca Dina Kunca, objavljen 1981. godine, predvideo je koronavirus.

-U knjizi i u stvarnosti se poklapa to što Institut za virologiju grada Vuhana zaista postoji i nalazi se nekoliko kilometara izvan samog grada.

-Jos se dosta toga opisanog u knjizi poklapa.

-Sad mi nije jasno da li su Kinezi jeli slepe miseve ili su proizveli biolosko oruzje koje je zarazilo ceo svet?

-Ili je u pitanju zavera da se posle ove planetarne krize sprovede cipovanje ljudi?

-Ili je samo virus?

-Saznacemo vrlo brzo.

-Mere se poostravaju…

-Ne treba se plasiti.

-Novi podaci o preminulim…

-Ne treba se plasiti…

K L I N

Satri one sto vide, pa upravljaj slepcima.

Prodaj se, lakse je od barbe neizvesne.

Izdaj brata, dodvori se zulumcaru.

Cuti, sakri se, dok ti drug pada.

 

Rani ranjenog, tada ti je snaga veca.

Ne mesaj se, mogu da te osude.

Oljagaj, naplatices dobro.

Otmi, bices s najjacima.

 

Mrzi, imaces drugare i cilj jasan.

Zazmuri, bolje je da ne vidis.

Poturi, nece te dirati.

Rasturi, ides stepen vise.

 

Kusaj, saznaj, pa izdaj.

Potplati, pa zavrsi.

Ismej, nasladi se.

Iskoristi, pa baci.

 

Pomrsi, pa raspredaj.

Zavadi, pa zavladaj.

Potkopaj, pa tesi.

Zakaci se, pa crpi.

 

Budi djubre, bices covek!

P E S A K

-Sta ce se dogoditi ako komunizam dodje u Saudijsku Arabiju?

-Posle nekog vremena zavladace nestasica peska!

Ako jedan vic moze da opise sistem, da li naziv neke organizacije zaista opisuje njeno delovanje?

“Abraham Linkoln, koji je robovima dao slobodu, bio je republikanac, dok su Juznjaci koji su se zalagali za ropstvo bili demokrate. Takvih Juznjaka jos je bilo u partiji, najpre bi pomogli demokratskim predsednicima da pobede na izborima, a onda bi, kad ovi dodju na vlast, poceli da ih potkopavaju.” Pise Ken Folet u svom romanu Na rubu vecnosti, trecem delu trilogije Stolece, konkretno misleci na predsednika Dzona Kenedija koji se zalagao za rasnu jednakost i da se ona usvajanjem zakona o gradjanskim pravima i ozvanici. Kongresmeni su minirali zakon, tako sto su svoj rasizam prikrivali Huverovim tvrdnjama da je pokret za zastitu gradjanskih prava povezan sa komunistima.

“Historia est magistra vitae” Ciceron

“Koliko god ne volim da budem rob, toliko ne bih trebao voleti da budem gospodar. Ovo izrazava moju ideju demokratije.”Abraham Linkoln

Kako ove primere iz istorije mozemo videti kroz danasnju prizmu? Da li su nase demokrate zeljne da budu gospodari, ili se bore protiv ropstva sopstvenog naroda? Da li se dogovaraju, pa potkopavaju te dogovore zarad licnih interesa? Da li uopste postoji opste dobro kao primarni cilj ili je samo licna moc primarna? Zasto se iza imena Demokratska nalazi dogovor sa Socijalistima i stvaranje nove opcije koja vlada skoro deceniju. Koliko je sve to i jos toliko toga obesmislilo samo ime.

Koliko se povodimo za imenom i izgledom, zanemarujuci sadrzaj.

Nista nije onako kako izgleda, i da li je sve onako kako vidimo? 

V R A T A

Ispod vrata je kuljao duvanski dim. Hodnik je bio u magli. Cinilo se, kao da je puk vojske zapalio po dve cigarete odjednom.

-Sta je ovo, o zivote? – pokusavala je da zadrzi dah i sto plice dise.

Pokucala je, smisljajući izgovor. Posle par  minuta, vrata je odskrinuo covek srednjeg rasta s cigaretom u ruci, obavijen sivim oblakom smrada koji se probijao da osvoji zgradu.

-Izvolite? – trudio se da deluje ljubazno.

-Da nisu mozda ovo vasi kljucevi? Nasla sam ih ispred.

-Ne, ne. – pepeo mu je padao po dzemperu dok je krivio usta u osmeh i zatvarao vrata.

Ubrzala je korak i strcala niz stepenice.

-Dobro je, bar za sad nista ne gori. – pomislila je. 

-Prestani, prestani! – zapomagao je zenski glas dok su se culi tupi udarci pomesani sa lupanjem namestaja. Puklo je neko staklo i prosulo se uz strasan tresak. 

Ovoga puta nije stigla da smislja nikakav izgovor, iz sve snage je pokucala na vrata. Drhtala je od straha sta će biti kada se otvore, ali nije mogla drugacije. Zapomaganje se nastavilo i lom koji se mesao sa tupim udarcima. Sad je pesnicon lupala iz sve snage. Vrata su bila masivna, drvena. Odjednom je sve utihnulo. Dzelat je zastao, ali nije čula ni zrtvu. Pocela je da se znoji. 

-Nekad zrtva ne zeli da se spase… 

Sjurila se niz stepenice i naletela na komsiju sa punim rukama kutija vezanih trakama na kojima je pisalo Leonidas. Cvece mu je ispalo. Bio je to buket plavog zumbula. Imao je blag miris, za razliku od prolecnog, ali opet svez i poznat. 

-Oh, izvinite komsija, zurim, ceka me taksi. – zbrzila je dok mu je dodavala buket. 

-Da li biste mi otvorili vrata? – zamolio je dok je bradom pridrzavao kutije. 

-Naravno. I, pozdravite komsinicu iznad, nadam se da je dobro. 

Pozurila je ka izlazu. Hodnik je bio prostran, delila su ga dvokrilna staklena vrata u vitrazu. Mlada pankerka zelene kose upravo je ukucavala kod i ulazila. Vrata joj je zalupila pred nosem.

Dok je psovala, odnekud se stvorio neodoljivi komšija, roker. Mirisao je na pačuli i nosio kacigu pod miškom. Pozdravio je i pridrzao vrata.

-Stara garda, – uzdahnula je – vrsta koja izumire. 

Taksi je stigao.

Zavalila se u kozno sedište. Odjednom je osetila i olaksanje i umor. 

-Kakva ludnica. Izgleda da je bolje da nam se ne otvore sva vrata, na koja pokucamo.- pomislila je – Bog zna zasto…

NE

Ne zelim vise nista da zelim.

Razocarenje vreba

kao sekira nad vratom,

kao giljotina

spremna i ostra.

Ne, ne zelim vise nista da zelim.

Ne zelim vise nikog da volim.

Bol ceka i cuti

kao lopov u mraku,

kao suza klovna

iza maske smeha.

Ne, ne zelim vise nikog da volim.

Ne zelim vise nista da sanjam.

Obmana lebdi

kao balon od pene,

kao vlat maslacka

na sapi razigrane macke.

Ne, ne zelim vise nista da sanjam.

Ne zelim vise nista da stvaram.

Nemaju monetu

za naplatu srece

zbog nadahnuca,

vec samo bednu tarifu za  broj.

Ne, ne zelim vise nista da stvaram.

Postacu covek bez zelja i ljubavi,

snova i ideja,

otporan na zivot,

uklopljen u mase,

zavaracu trag…

Ne mozes me vise sresti.

Ne mozes me vise prepoznati.

Ja nisam isti.

Ja sam u masi,

siv.

SET-DZET

-Sta je potrebno za stalna putovanja na egzoticne destinacije?

-Na prvi pogled pitanje je jednostavno, a odgovor lak.

-Ne bih se slozio. Pitanje je kompleksno, a odgovor neobican.

-Ako odgovorim, novac, da li cu pogresiti?

-Generalno ne, ali precizno da.

-Ako kazem pamet, zvanje, da li cu pogresiti?

-Neces naravno, ali takav odgovor je teoretski, a teorija i praksa su retko saglasni kod nas.

-Reci cu posao.

-Moze se uzeti u obzir, ali je i to retko.

-Predajem se.

-Za pocetak, rucni minobacac, bombe, puske…

Gledala ga iznenadjeno.

-Momci sa asfalta ginu u okrsajima, atentatima, ili trunu po zatvorima. Njihove lepse polovine raspolazu neiscrpnim izvorima prljavog novca i razbijaju dosadu putovanjima po egzoticnim destinacijama.

-Uslov je da budes lepa i da saradjujes. Sakrijes kod sebe nesto od naoruzanja i posle prodjes najvise sa uslovnom.

-Onda se pribavi neko zanimanje, dizajnerka, pevacica, glumica, najjednostavnije je samo umetnica.

-Neiscrpna je to tema kod nas, samo ako se malo zaceprka po povrsini.

-Zestoki momci su sad preobuceni u politicare i biznismene. Lepse polovine imaju zvanja.

-Menja se okvir, ali je slika ista.

-Srpski džet-set.

-Meni je potrebno da naporno radim, stedim, da se odreknem poneceg, pa da otputujem. Ne moram da budem lapa, da krijem rucni bacac i da imam zvanje umetnice.

-Ima jos mnogo laksih nacina, samo su teski za neke od nas.

Talasi su bili sve jaci. Spirali su otiske stopala u zlatnom pesku. Boje su se mesale. Atlantik je bio velicanstven.

-Ima vremena, ceo mesec na ovom magicnom mestu.

Bila je zahvalna Bogu. 

De poulet

Novembarsko subotnje jutro, hladno, malo posle sedam. Žurim praznom ulicom usnulog Pariza. Podižem šal, vetar je leden i reže. Miriše mi topla kafa, pržena jaja i tost sa puterom, dok se želudac grči, prazan. Nisam stigla da doručkujem. Grupa ima sastanak u 8h. Moram stići na vreme. Susrećem po koju prodavačica ljubavi, vedre, razdrljene, bez znakova umora, kao da nisu radile celu noć. U autobusu je toplo, ne sedam da ne zaspim. Stižem na vreme. Još par njih ulazi. Profesor štampa materijal, neko postavlja tanjire. Šta li je danas, pitam se, da nisam nešto zaboravila? Iznose suši, mnogo tacni sa sušijem i štapiće. Žuti, roze i šareni rižoto, kolače.
Još mi mirišu jaja na oko, sa žumancem koje podrhtava.
Ne, ja sad to ne mogu.
Moraš, kaže savest, nećeš valjda međunarodni incident.
Obilno mi stavlja žuti rižoto sa nečim što liči na meso. Dodaje sa strane roze. Jedva uspevam da izbegnem suši.
– Sa čim je riža? – pitam
– De poulet.
Počnem obazrivo. Ima dosta karija i ljute paprike. Hajde da ublažim ‘pouletom’ , ali pod jezikom osećam sitne koščice. Kakvo crno poulet, kažem u sebi, dok ih vadim diskretno u tanjir sa strane. Možda je neki golubčić, tešim se. Nemam pojma šta jedem. Prelazim na roze, boja je lepa, miriše na ružu i slatko je. Malo mi je lakše. Dobro je da uteha dolazi na kraju. Već zaboravljam na reš tost, dok podrigujem kari. Vraćam neotpakovane štapiće.
Brzo je sve nestalo, kao da i nije bilo. Na stolu su samo knjige.
Razmišljam o koščicama, papričicama i ruži.

A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

Le rêve

Vrati se
Da trčimo bosi po zlatnom pesku obale okeana.
Vrati se
Da nam tirkizni talasi kvase vrela stopala.
Vrati se

Od šuma talasa
nećemo čuti ništa,
Samo otkucaje srca.

Smejaćemo se glasno.
Skupiću sedefaste školjke
i njima napisati tvoje ime.

Poljubiću te
i prenuti iz dremeža.

Napojiću te vinom ledenim kao talas.
Skinuću ti pesak sa čela
i zaroniti u dubine tvoga pogleda.

Zaboraviću put
i ostati zauvek

Vrati se