Category: Life

Ispod vrata je kuljao duvanski dim. Hodnik je bio u magli. Cinilo se, kao da je puk vojske zapalio po dve cigarete odjednom.

-Sta je ovo, o zivote? – pokusavala je da zadrzi dah i sto plice dise.

Pokucala je, smisljajući izgovor. Posle par  minuta, vrata je odskrinuo covek srednjeg rasta s cigaretom u ruci, obavijen sivim oblakom smrada koji se probijao da osvoji zgradu.

-Izvolite? – trudio se da deluje ljubazno.

-Da nisu mozda ovo vasi kljucevi? Nasla sam ih ispred.

-Ne, ne. – pepeo mu je padao po dzemperu dok je krivio usta u osmeh i zatvarao vrata.

Ubrzala je korak i strcala niz stepenice.

-Dobro je, bar za sad nista ne gori. – pomislila je. 

-Prestani, prestani! – zapomagao je zenski glas dok su se culi tupi udarci pomesani sa lupanjem namestaja. Puklo je neko staklo i prosulo se uz strasan tresak. 

Ovoga puta nije stigla da smislja nikakav izgovor, iz sve snage je pokucala na vrata. Drhtala je od straha sta će biti kada se otvore, ali nije mogla drugacije. Zapomaganje se nastavilo i lom koji se mesao sa tupim udarcima. Sad je pesnicon lupala iz sve snage. Vrata su bila masivna, drvena. Odjednom je sve utihnulo. Dzelat je zastao, ali nije čula ni zrtvu. Pocela je da se znoji. 

-Nekad zrtva ne zeli da se spase… 

Sjurila se niz stepenice i naletela na komsiju sa punim rukama kutija vezanih trakama na kojima je pisalo Leonidas. Cvece mu je ispalo. Bio je to buket plavog zumbula. Imao je blag miris, za razliku od prolecnog, ali opet svez i poznat. 

-Oh, izvinite komsija, zurim, ceka me taksi. – zbrzila je dok mu je dodavala buket. 

-Da li biste mi otvorili vrata? – zamolio je dok je bradom pridrzavao kutije. 

-Naravno. I, pozdravite komsinicu iznad, nadam se da je dobro. 

Pozurila je ka izlazu. Hodnik je bio prostran, delila su ga dvokrilna staklena vrata u vitrazu. Mlada pankerka zelene kose upravo je ukucavala kod i ulazila. Vrata joj je zalupila pred nosem.

Dok je psovala, odnekud se stvorio neodoljivi komšija, roker. Mirisao je na pačuli i nosio kacigu pod miškom. Pozdravio je i pridrzao vrata.

-Stara garda, – uzdahnula je – vrsta koja izumire. 

Taksi je stigao.

Zavalila se u kozno sedište. Odjednom je osetila i olaksanje i umor. 

-Kakva ludnica. Izgleda da je bolje da nam se ne otvore sva vrata, na koja pokucamo.- pomislila je – Bog zna zasto…