Unutrasnja lepota, lepota duse, harizma, snaga duha, koju neko nosi, ne mora direktno biti povezana sa fizickom lepotom.
Cesto cujemo kad kazu: “Sta vidis u njemu ili u njoj?”
“Vidim ono sto drugi ne vide.”
Vreme cini svoje i telo stari, ako nema unutrasnjeg blaga, sta nam ostaje?
Kad pricamo o unutrasnjoj lepoti, Hans Kastorp je nosio u dzepu na srcu, uramljen snimak pluca Klavdije Šoša. Pitamo se zasto nije nosio njenu sliku, vec snimak njenih bolesnih pluca?
Bio je zaljubljen u njen duh. Voleo ju je onakvu kakva jeste.
Da li je danas takva ljubav moguca ili je rezervisana samo za klasicne romane iz davnih vremena? U vremenu nadzora, drustvenih mreza, botoksa i silikona, nametanja modela vecne mladosti i diskriminacije starosti i bolesti. U vremenu laznih odnosa.
Mnogi ce reci, nije moguca, eventualno da je retkost, kao primeri nekih vrsta zivog sveta pred izumiranjem.
“Ne ulepšavaj svoje telo već svoje srce i dušu. Jer spoljašnjost je ono u šta gledaju stvorenja, a unutrašnjost ono u šta gleda Stvoritelj.” Rumi
Sustina je uvek ispod. Treba samo malo da se zagrebe.
Koliko nas je sposobno da pronikne u sustinu? Da li se ta sposobnost jednostavno ima ili se moze steci kroz iskustvo?
“Obojica su imala nesto sto poseduju malobrojni: sposobnost da proniknu u stvari, da otkriju tajnu sustinu skrivenu ispod pojavnog oblika.” Huan Gomes Hurado (misli na Sekspira i Servantesa)
