Sastanak je bio zakazan u 11h. Bilo je 10h i 45 minuta, a on je vec sedeo za svojim radnim stolom i gledao u sat postavljen iznad vrata. Bio je rucni rad, kupljen u Svajcarskoj jedne zime pre desetak godina. Lepa uspomena. Misli su mu letele. Cenio je tacnost. Drzao se tradicionalnih principa postovanja domacina prema gostu i obrnuto. Vazio je za coveka koji drzi rec i ne daje lazna obecanja.
Novo teget odelo na tanke pruge za nijansu svetlije, stajalo mu je kao saliveno. Kosulja boje svetlog neba i crvena kravata na tufne boje odela, uklapale su se fantasticno. Na cipele je mogao da se ogleda. Sve je to ukazivalo odgovornost i vaznost sastanka, a on je bio spreman, znao je kako ce da ga vodi. Sinoc je razradjivao teze i eventualna nezgodna pitanja. Podatke je imao memorisane u glavi. Ono prljavo je cuvao za kraj, ako sve krene u nezeljenom pravcu. Oprobane metode, koje je nerado koristio, samo u slucaju da sagovornik pokusa da prigrabi vise nego sto mu pripada. Granice su bile jasne. Posle je planiran rucak, tradicionalna kuhinja kraja iz koga je potekao.
Pogledao je na sat, bilo je 11h i 10 minita.
Na radnom stolu je drzao slike dece i otvoren sah. Zagledao se u figure. Beli je bio na potezu. Princip mu je bio da kasnjenje tolerise maksimalno do 15 minuta. Pomerio je belog lovca.
11h i 30 minuta.
U trenutku kada je odlucio da ustane, na vrata je banuo gost. Bez pardona je seo u fotelju i zapallo cigaretu. Na sebi je imao havajsku kosulju, bermude i papuce. Pritisnuo je dugme na stolu. Usla je sekretarica.
-Gospodine imate poziv na privatnoj liniji.
-Hvala.
Brzo je ustao i bez reci napustio kancelariju.
Gost je sedeo, cutao i pusio.
-Necu se vracati, a gostu kad te pozove mozes reci da cu mu se javiti.
U njemu je tinjala neka vatra.
-Mali plamen koji stalno gori i aktivira veliki plamen. – pomislio je.
Napolju je bilo prijatno. Telefon mu je zvonio. Rucak je bio spreman.
