Déjà vu

Baka rumenih, okruglih obraza, sedi na klupi i pevuši.
Kosa joj je kratka, seda i ondulirana.
Deca se ljuljaju na ljuljaškama.
Čovek gura bebu u kolicima.
Odnekud se dokotrljala lopta.
U daljini vriska razigranih dečaka.
Sunce još uvek toplo greje.
Povetarac raznosi suvo lišće opalo od letnje vrućine koja prolazi.
Žena u crnini suznih očiju steže maramicu u ruci.
Iz pune bašte restorana, zaklonjene drvećem, na momente dolazi eho žagora i miris kafe.
“Mnogo sam se umorio.” reče dečak i sede na klupu kraj mene. Gledao me je radoznalo i izmamio osmeh, dok je telefon uporno zvonio.
Mladić i devojka zagrljeni, ljube se i smeju.
Mladost.
Kao da je bila juče dok sivilo života nije otelo godine koje pokadkad zazveče i izazivu sećanje.
Tvoje prodorne oči.
Sve što bih ti rekla, već znaš. Smešiš mi se milo dok te sanjam na javi.
Beli golub, gega se i zastaje mi kraj nogu. Kljucnuo je mrvu, bačenu ko zna kad. Život vodi svoju igru, dok škripa klackalice ne prekide tok misli. Kokice ispadaju iz pocepane kese ženi, koja uporno doziva svog psa. Golubovi hrle.

Sve je to već bilo, samo ja ne mogu da se setim kad i gde.

Šarenilo i vanila

Gužva je na ulici. Deo raskrsnice zatvoren je zbog radova. Crni pežoi sa zatamljenim staklima klize u kolonama. Pogledom pokušavam da uhvatim još neku boju, ali osim ponekog belog, druge ne vidim. Na stolici, na trotoaru, ispred zatvorene kapije dvorišta stambene zgrade, sedi mlad crnac i zavija povelik džoint. Prolazim tik pored u neverici. Kasno je popodne oko šest. U Parizu je dan do deset i daje osećaj da imaš vremena. Žena u crnoj marami izviruje kroz prozor. Čujem kako neko glasno govori na arapskom. Kosooka devojka pretrčava na crveno. Zaškripaše kočnice. Mladić projuri na skuteru dovikujući psovku. Stariji par gura dete u kolicima. Ne mogu da odgonetnem da li su roditelji. Beli su i smeđokosi. Shvatam da su jedini belci koje sam videla. Crnkinje u šarenim haljinama smeju se glasno. One se ne boje boja. Grupa Arapa stoji na sred trotoara, bez namere da se pomeri. Skrećem pogled i ubrzavam. Shvatam da sam homofobičnija nego što sam mislila. Naslonjen na zid, crnac pokazuje rukom drugom pored, dok mu džoint dogoreva i pepeo pada na crnu majicu. Gde se završava rukav, a gde počinje koža? Zavija sirena, projuri kombi sa rotacijom. Možda sanjam, ili sam u nekom filmu B produkcije. Ništa od toga, to je samo svakodnevnica predgrađa. Džointi igraju pred očima. Zapahnu me miris vanile. Ubrzavam, uskačem u autobus. Iza ostaje šareni svet periferije metropole.

 

 

 

R U K A

Atelier d`Eugene Delacroix, Paris foto Snežana Ilić

Kad si na dnu
bauljaš
čangrljaš.

Kad si na dnu.

Puziš
riješ
ječiš
kmečiš
mirišeš dno
zavoliš mrak.

Kad si na dnu.

Vičeš!
Ričeš!!

Samo, zvuka nema…
Ne čuje se glas.
Da li još veruješ u spas?
Nema nikog.
Samo mrak…

Možda ti se priviđa taj znak?
Ruka, što se k tebi pruža
uže spasa
jel` to samo nada
il` je stvarno sada?

Ne misli.
Grabi.
Nema vremena za suze.
Imaš posla.
Sad imaš mnogo posla.
Da živiš.
Da voliš.
Da ruku
nekome
i ti pružiš.

Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

S V E T L O S T

Šetali su u tišini.
Večernja svetlost mešala se sa dnevnom, činilo se da će se boja neba i reke u jednom trenutku izjednačiti.
-Oni koji nas vole nikad nisu dovoljno dobri, ali su zato oni koji nas mrze uvek dovoljno zli.
-To je to prokletstvo ljubavi. Vole nas oni kojima ne možemo uzvratiti, a volimo one koji nam ne mogu uzvratiti.
Kroz već sad sive oblake probijali su se poslednji zraci sunca. Veče je osvajalo svojom tamom.
-Kad me je od blata pravio nisam bila tu da vidim.
-Kasno shvaćena vrednost bilo čega, a pre svega pružene nam ljubavi, gora je od neznanja. Ne osvrtati se, a stečeno iskustvo iskoristiti na pravi način.
-Pomisliš da te niko ne razume. Da govoriš zaboravljenim jezikom prvih ljudi. Onda čuješ svoje misli kako ih neko izgovara i ostaneš zatečen.
-Prepoznaju se duše.

“Zaljubljeni ljudi, kao i mučenici, osećaju da su braća po mukama. Ništa na svetu nije razumljivije od ta dva slična bola.” Balzak

-Sujeta i inat, braća blizanci u službi uništenja ljubavi.
-I ljubomora, posestrima.
-Kad bi čovek snagu ljubomore koristio kao pogon, gorivo se ne bi kupovalo.
-Posmatranje događaja kroz prizmu inata, a ne na realan način dovodi da se opravdavaju potpuno nekorektni postupci.
-Lakoveran prihvata, mudar kritički razmišlja…
Mrak je prekrio sve.
Jedina svetlost bio je sjaj reke i njen zavodljiv šum.
I kao što se jutrom rađa novi dan i svetlost osvaja, tako nova ljubav osvetljava i vraća u život.

T R E Z N A

Sede na klupi dve devojčice, nemaju više od šesnaest-sedamnaest godina maksimalno, po mojoj proceni .
U prolazu, slučajno čujem deo dijaloga:
“Ja sam se izgubila. Nisam znala šta da mu kažem. Uopšte ne poznajem sebe takvu, a ništa taj dan nisam pila.”
Zatečena, nastavim, ali mi u glavi neprekidno odzvanja dečiji glas: “ništa taj dan nisam pila.”
Znači pije svaki dan. Ili skoro svaki. Ili…
Da bi mi bilo jasnije pokušam da se vratim u te godine. Da se setim kad sam prvi put probala alkohol. Vratim se u vreme kada su moja deca bila u tim godinama.
Zaključim da su to ipak bila druga vremena.
Kakva su sada vremena?
Zašto su nam uvek prošla vremena bolja?
Da li zamagljujemo i idealizujemo prošlost, ili su zaista uvek nova vremena gora?
Da li je ovo samo usamljen primer ili dimna strela koja pogađa u osinjak i pokreće more pitanja, o društvu, porodici, deci…
Kao ključ koji slučajno otvara mračna vrata iza kojih se kriju teme o kojima nerado govorimo.
Sećanje o boljim prošlim vremenima, najlepše opisuje Preverova pesma,

Dobra mlada vremena

Reke su bile bistre
more cisto
hleb je bio dobar
godisnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

14883475_10207939728033304_3425720979477450853_o

Maria Queen of Yugoslavia

Marija Karađorđević rođena je 9.januara 1900. godine.
Udala se za kralja Aleksandra I Karađorđevića 8. juna 1922. godine.
Njena baka po majci bila je sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije. Bila je veoma lepa i obrazovana.
Kada je kralj Aleksandar saopštio da je najzad rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Izbor je pao na rumunsku princezu Mariju.
Slavni komediograf Branislav Nušić bio je predsednik Priređivačkog odbora venčanja.
Na kraljevsku svadbu u Beograd svoje izaslanike i cele delegacije, poslale su mnoge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala. Bugarima bio zabranjen dolazak. Uoči venčanja u Beograd kopnom, morem i vazduhom doputovalo više od 20.000 ljudi. Doček buduće kraljice Marije bio je veličanstven. Kralj je poslao svoju jahtu „Aleksandar“, a u njenoj pratnji bio je tada naš najmoćniji razarač „Kralj Petar Prvi“, najbolji jugoslovenski brodovi, devojke koje su bacale cveće i eskadrila aviona. Pristajanje jahte „Aleksandar“ pozdravili su topovi s Kalemegdana sto jednim plotunom.
Marija je stajala na palubi, a Aleksandar je ustrčao uz most i zagrlio mladu. Venčanje je bilo zakazano sutradan.
Mlada je imala belu haljinu dugačkog šlepa, a oko vrata širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla.
Na svečanom ručku Aleksandar je, pre nego što je pročitao govor, zvanice upitao:
„Jesu li ovde svi koji su se borili na Kajmakčalanu?“
„Da, Vaše veličanstvo, svi, izuzimajući one koji su tamo pali.“
Posle ručka tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti.
Prvi poklon mladencima dao je ugledni Albanac iz vučitrnskog sreza, dva ovna s pozlaćenim rogovima i 98 ovnova sa ogledalima na čelu.
U Zagrebu se na dan kraljevog venčanja, iako je bio utorak, nije radilo, a organizovana je i vojna parada.
Srbi u Beogradu i Vojvodini nisu hteli da zaostanu, skupilo se toliko novca da je odlučeno da se podižu zgrade za opšto dobro. Sombor je, između ostalih, tada dobio bolnicu.
Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina, prestolonaslednika Petra, Tomislava i Andreja.
Marija Karađorđević postala je udovica posle pogibije kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934. U znak žalosti, dve godine je provela u dubokoj crnini. Spremala je Petra da preuzme kraljevsku ulogu kada postane punoletan.
Uoči Drugog svetskog rata, Marija se s mlađim sinovima povukla na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Učestvovala je u radu Komiteta Crvenog krsta preko koga je slala humanitarnu pomoć u Jugoslaviju. Šarl de Gol je 1959. odlikovao velikim krstom Ordena legije časti.
Preminula je u snu 22. juna 1961. godine, a 26. maja 2013. njeni posmrtni ostaci su sahranjeni na Oplencu.

Princess Maria of Romania, future Queen of Yugoslavia, on her 1922 wedding day.

cakrzy6

 

R A S K O R A K

Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
Žive!

Ko smo mi?

Priče o započinjanju su lake.
Klize kroz vazduh, glatko.
Potonemo u slatku obmanu
i već smo preskočili toliko koraka.
Počinjemo.
Zapinje.
Znojimo se.
Teže je
nego što je
dok pričamo.
Ima prepreka o kojima ništa ne znamo.
Shvatamo…
Sve nam je napornije.
Odustajemo.
Vraćamo se priči.
Ubeđivanju drugih, sebe,
kako je lako nešto drugo.
Tek nam je palo na pamet.
Čini se lakše, bolje.
Počinjemo.
Zapinje.
Odustajemo.
Okrećemo se okolo.
Ne čujemo priču.
Vidimo ljude koji deluju i ćute.
Ruše prepreke.
Napreduju.
Znoje se, ne govore.
Razmišljaju.
Krivo nam je.
Na koga?
Na sebe? Zbog njih?
Prestajemo s pričom. Počinjemo bez opcije odustati.
Prestajemo s pričom. Odustajemo bez opcije početi.
Ko smo mi?

V R E M E

-Život teče svojim tokom nezaustavljivo. Ma koliko se neko trudio da vam ga ulepša ili zagorča, on pronalazi svoje ključne tačke nepogrešivo.
-Možda u današnjem svetu ne postoji više onoga zbog čega bi bili srećni, jer toliko je ružnog svakodnevno, ali snaga lepog je jača.
-Ono što nosimo u sebi, određuje nas.
-Nakaznost zla ima svoj portret kojim se predstavlja.
-Svetlost dobra oreol kojim se nadnosi nad one koji ga tvore.
-Vreme sve najbolje objasni i pokaže.
-Sporo je kad se čeka.
-Brzo je kad stigne.
-Mrsi konce. Bistri um.
-Ogoljava.
-Objašnjava.
-Uči.
-Kažnjava.
-Raduje.
-Za ljubav ne postoji.
-Sekunda je jača od decenije jer može da promeni pravac.
-Ono leti, teče, juri i stiže.
-Nema vremena.
-Poklanjam ga onome koga volim.

“Vreme je sudija koji sudi sudijama.”