S V E T L O S T

Šetali su u tišini.
Večernja svetlost mešala se sa dnevnom, činilo se da će se boja neba i reke u jednom trenutku izjednačiti.
-Oni koji nas vole nikad nisu dovoljno dobri, ali su zato oni koji nas mrze uvek dovoljno zli.
-To je to prokletstvo ljubavi. Vole nas oni kojima ne možemo uzvratiti, a volimo one koji nam ne mogu uzvratiti.
Kroz već sad sive oblake probijali su se poslednji zraci sunca. Veče je osvajalo svojom tamom.
-Kad me je od blata pravio nisam bila tu da vidim.
-Kasno shvaćena vrednost bilo čega, a pre svega pružene nam ljubavi, gora je od neznanja. Ne osvrtati se, a stečeno iskustvo iskoristiti na pravi način.
-Pomisliš da te niko ne razume. Da govoriš zaboravljenim jezikom prvih ljudi. Onda čuješ svoje misli kako ih neko izgovara i ostaneš zatečen.
-Prepoznaju se duše.

“Zaljubljeni ljudi, kao i mučenici, osećaju da su braća po mukama. Ništa na svetu nije razumljivije od ta dva slična bola.” Balzak

-Sujeta i inat, braća blizanci u službi uništenja ljubavi.
-I ljubomora, posestrima.
-Kad bi čovek snagu ljubomore koristio kao pogon, gorivo se ne bi kupovalo.
-Posmatranje događaja kroz prizmu inata, a ne na realan način dovodi da se opravdavaju potpuno nekorektni postupci.
-Lakoveran prihvata, mudar kritički razmišlja…
Mrak je prekrio sve.
Jedina svetlost bio je sjaj reke i njen zavodljiv šum.
I kao što se jutrom rađa novi dan i svetlost osvaja, tako nova ljubav osvetljava i vraća u život.

T R E Z N A

Sede na klupi dve devojčice, nemaju više od šesnaest-sedamnaest godina maksimalno, po mojoj proceni .
U prolazu, slučajno čujem deo dijaloga:
“Ja sam se izgubila. Nisam znala šta da mu kažem. Uopšte ne poznajem sebe takvu, a ništa taj dan nisam pila.”
Zatečena, nastavim, ali mi u glavi neprekidno odzvanja dečiji glas: “ništa taj dan nisam pila.”
Znači pije svaki dan. Ili skoro svaki. Ili…
Da bi mi bilo jasnije pokušam da se vratim u te godine. Da se setim kad sam prvi put probala alkohol. Vratim se u vreme kada su moja deca bila u tim godinama.
Zaključim da su to ipak bila druga vremena.
Kakva su sada vremena?
Zašto su nam uvek prošla vremena bolja?
Da li zamagljujemo i idealizujemo prošlost, ili su zaista uvek nova vremena gora?
Da li je ovo samo usamljen primer ili dimna strela koja pogađa u osinjak i pokreće more pitanja, o društvu, porodici, deci…
Kao ključ koji slučajno otvara mračna vrata iza kojih se kriju teme o kojima nerado govorimo.
Sećanje o boljim prošlim vremenima, najlepše opisuje Preverova pesma,

Dobra mlada vremena

Reke su bile bistre
more cisto
hleb je bio dobar
godisnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

14883475_10207939728033304_3425720979477450853_o

Maria Queen of Yugoslavia

Marija Karađorđević rođena je 9.januara 1900. godine.
Udala se za kralja Aleksandra I Karađorđevića 8. juna 1922. godine.
Njena baka po majci bila je sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije. Bila je veoma lepa i obrazovana.
Kada je kralj Aleksandar saopštio da je najzad rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Izbor je pao na rumunsku princezu Mariju.
Slavni komediograf Branislav Nušić bio je predsednik Priređivačkog odbora venčanja.
Na kraljevsku svadbu u Beograd svoje izaslanike i cele delegacije, poslale su mnoge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala. Bugarima bio zabranjen dolazak. Uoči venčanja u Beograd kopnom, morem i vazduhom doputovalo više od 20.000 ljudi. Doček buduće kraljice Marije bio je veličanstven. Kralj je poslao svoju jahtu „Aleksandar“, a u njenoj pratnji bio je tada naš najmoćniji razarač „Kralj Petar Prvi“, najbolji jugoslovenski brodovi, devojke koje su bacale cveće i eskadrila aviona. Pristajanje jahte „Aleksandar“ pozdravili su topovi s Kalemegdana sto jednim plotunom.
Marija je stajala na palubi, a Aleksandar je ustrčao uz most i zagrlio mladu. Venčanje je bilo zakazano sutradan.
Mlada je imala belu haljinu dugačkog šlepa, a oko vrata širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla.
Na svečanom ručku Aleksandar je, pre nego što je pročitao govor, zvanice upitao:
„Jesu li ovde svi koji su se borili na Kajmakčalanu?“
„Da, Vaše veličanstvo, svi, izuzimajući one koji su tamo pali.“
Posle ručka tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti.
Prvi poklon mladencima dao je ugledni Albanac iz vučitrnskog sreza, dva ovna s pozlaćenim rogovima i 98 ovnova sa ogledalima na čelu.
U Zagrebu se na dan kraljevog venčanja, iako je bio utorak, nije radilo, a organizovana je i vojna parada.
Srbi u Beogradu i Vojvodini nisu hteli da zaostanu, skupilo se toliko novca da je odlučeno da se podižu zgrade za opšto dobro. Sombor je, između ostalih, tada dobio bolnicu.
Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina, prestolonaslednika Petra, Tomislava i Andreja.
Marija Karađorđević postala je udovica posle pogibije kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934. U znak žalosti, dve godine je provela u dubokoj crnini. Spremala je Petra da preuzme kraljevsku ulogu kada postane punoletan.
Uoči Drugog svetskog rata, Marija se s mlađim sinovima povukla na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Učestvovala je u radu Komiteta Crvenog krsta preko koga je slala humanitarnu pomoć u Jugoslaviju. Šarl de Gol je 1959. odlikovao velikim krstom Ordena legije časti.
Preminula je u snu 22. juna 1961. godine, a 26. maja 2013. njeni posmrtni ostaci su sahranjeni na Oplencu.

Princess Maria of Romania, future Queen of Yugoslavia, on her 1922 wedding day.

cakrzy6

 

R A S K O R A K

Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
Žive!

P U Z Z L E

-Uklopljenost podrazumeva gomilu budala oko sebe i zaobljene ivice da bi se pasovalo.
-Previđanje gluposti, nasilja i nepravde.
-Brak bez ljubavi.
-Spletke i zavere.
-Boju koja se nosi te sezone.
-I širinu nogavica.
-Složene puzzle.
-Rešen sudoku.
-Čvrst oslonac.
-Sanjar se drži za ideal. Mora da voli. Uvek nedostižno. Juriša na neosvojivo i želi nepripadajuće. Noću sanja, danju misli o snovima. Nikad nije tu gde jeste. Čim stigne, već krene.
-I gde se uklapa?
-Sa zvezdama. Morskom penom, muzikom, rekom, okeanom. Uklapa se sa mirisom kokos keksa.
-Komplikovano i neodrživo. Pogubno. Lakše je zaobliti ivice i pasovati kao sav normalan, uklopljen svet.

A M O U R

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Borim se
svaki dan
sa sobom
sa tobom.

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Ne želim ništa da znam.
Ne želim ništa da mislim.
Ni o danas
ni o sutra
pobedila je ljubav
pobedio si ti.

Da li ću biti gubitnik
ne mogu da mislim
ne želim da znam.

Ljubav zna.

R I V A L I

Temperatura oko 30C, idealna za sunčanje.
Blag vetar ljuljao je talase. Lenjo su udarali u beton stvarajući prijatan šum. Posmatrala je goluba, kljucao je ostatke sendviča koji je upravo pojelo neko dete.
Vreo beton grejao je ispod peškira.
Pokušavala je da izdvoji neku zanimljivu misao iz Uelbekovog romana Platforma.
Bio je to miks pornografije i satirične kritike savremenog društva. Drugačiji odnosi između muškaraca i žena. Rivalstvo. Rat do istrebljenja. Ljubav koja je čini se nestala kao osećanje. Turizam u egzotične zemlje, gde su u cenu aranžmana uključene i seksualne usluge. Surovo.
Pitala se kad je to počelo da se dešava?
Da li sa emancipacijom žena? Možda su se od te pojave muškarci uplašili i više ih ne doživljavaju kao nežna, mila bića, već kao rivale koji ih ugrožavaju?
“Pretpostavljao sam da ste tu.” Prenuo je glas.
Sunce joj je direktno sijalo u lice. Nije mogla jasno da vidi ko je. Mladić od dvadesetak godina nosio je voće i sladoled.
“Pogrešili ste.”, rekla je.
“Ne, poslao me je da vam ovo donesem. Prijatno.” Brzo se udaljio, nije stigla da reaguje.
Deca su vrištala i igrala se u vodi pored. Pozvala ih je da se posluže.
Šteta što je sve radio na pogrešan način. Na momente je u njemu videla davno potisnutu ljudskost. Čistu dušu dečaka. Možda joj se samo učinilo. Imala je običaj da docrtava te osobine. Već sutradan, to je bio hladnokrvni bezdušnik.
Voda je bila divna. Osvežavajuća.
Zaplivala je ka drugoj obali.

“Ne verujem da se stvari mogu vratiti nazad, to ne. Ono što će se, verovatno, dalje dešavati jeste da će žene postajati sve sličnije muškarcima; one sada još uvek drže do zavođenja, dok se muškarcima jebe da zavode, oni hoće pre svega da tucaju.” Platforma, Mišel Uelbek

O Č I

“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma

“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.

S R C E

Zatvorila sam srce
ne osećam ništa
i mnogo je dobro.

Kad te sretnem
vidim samo senku.
Kad te čujem
to je samo glas.
Kad pomislim
to je samo varka.
Kada sanjam
to je samo noć.

Ne osećam ništa
i mnogo je dobro
samo
ne smejem se glasno.
Ne stižem da mislim
imam mnogo posla
da bi srce bilo
dobro zatvoreno.

 

HEART

I closed my heart
I feel no thing
that is so good.

When I meet you
it’s just a shadow.
When I hear you
it’s just a voice.
When I think of you
it’s just an illusion.
When I dream
it’s just a dark.

I feel nothing
and it feels so good
only
I don’t laugh aloud.
No time to think
too much work ahead
so my heart could be
well secured.

 

O T I S A K

Desilo vam se sigurno da kada dođete na neko vama drago i važno mesto osetite odsustvo pojedinih ljudi. Prazninu koja ispunjava prostor ili se širi prostranstvom. Desi se i obrnuto, da osetite prisustvo nekoga ko je tu ostavio svoj pečat.
Te finese u bilo kom pravcu podsećaju nas na one koji su i na nama ostavili trag.
Može se desiti da su to ljudi iz nekog drugog vremena i prostora, koje smo upoznali preko literature, muzike, i slično, a čini nam se kao da će se svakog trena pojaviti, ili kao da su pre par minuta otišli, a to je bilo u nekom drugom veku ili pre više decenija.
Kako je to moguće objasniti?
Shvatam to kao snagu njihovog duha, koji je bezvremen. Kao emociju koja postoji u nama, i tada, na tom mestu, ona nekako izbije, davno pritajena i na izgled zaboravljena.

“Kažu da mesta života čuvaju neki lagani otisak osoba koje su ih nastanjivale. Otisak u vidu udubljenja ili ispupčenja. Za Ernesta i Ceciliju Bruder, rekao bih, u vidu udubljenja. Uvek sam osećao prazninu kad bih se našao na mestima gde su oni živeli.”
Dora Bruder, Patrik Modijano