Č K I LJ I

-Interesovanje za nekoga prestaje u momentu kad pomisliš da je gubitnik.
-Da ne možeš da ga upotrebiš.
-Snobizam na delu.
-Beda duše.
-Čovek je sredstvo, a sredstvo cilj.
-Upotreba slabog za promociju lažne humanosti.
-Upotreba uspešnog za promovisanje sebe.
-Gde je istina?
-Ispod taloga laži, beskarakternosti, slave i novca.
-Istina je u rukama gubitnika.
-Zašto novac često isključuje istinu?
-Ko nema šta da izgubi ima ključ istine.
-Dok je delo suštinski dobro, možda treba zažmuriti na detalje. Gledati sa pola oka.
-Misliš zažmuriti na upotrebu čoveka?
“Gledam na to sa pola oka.”
-Kao onaj što ne vidi sve boje. Samo osnovne. Ili dve.
-Nekada je povlačenje manevar da spasaš ostale.
-Priprema za juriš.
-Mirno prihvatanje poraza.
-Posledica ranijih bitaka.
-Zaokret
-Uzmi bolesnog i reklamiraj svoju humanost.
-Uzmi pobednika i izglačaj svoj sjaj.
-Uzmi čoveka, zgužvaj ga i baci.
-Ima li onih koji ne uzimaju, koji zaista pomažu, koji se raduju tuđem uspehu i ne beže od gubitnika?
-Ima.
-Gde su?
-Ne znam, ali osećam da su tu.

 

Advertisements

Poseta muzeju

U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera,
hodnikom Neiskrenih želja,
stepenicama Bezvoljnih žudnji,
i upašćete u klopku Kajanja,
i tu moći ćete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma..Ali iznad sale Izgubljenih dobročinstava,
vezanih očiju akrobata Ljubav
igraće na žici ukočen od sreće jedva nazrene,
od sreće nikad ne zaboravljane..I muzika njegovog cirkusa
okretaće svoju izlizanu ploču,
islabljenu ali oduševljenu,
i ploča će se okretati
kao mesec krvavi i ožalošćeni,
očarani, oživljeni, nasmijani, obasjani,
zadivljeni, i zadivljujući..I biće to muzika naroda ptica
muzika ptica naroda..
Posetioci slušajte tu muziku i dobro je čujte
i ne da samo obraćate pažnju na tu muziku
na taj šum, već predajte joj se sasvim.

Ona će vam se spokojno isplatiti jednog lijepog dana
ili nekog drugog dana ta muzika naroda ptica ljubavi.

Jacques Prévert

 

La visite au musée

 

Au musée de cire du
Souvenir
vous prenez la galerie des projets avortés
le couloir des velléités
l’escalier des faux désirs
et vous tombez dans la trappe des regrets

vous pouvez graver sur les mura
avec le petit couteau-souvenir acheté à l’entrée
les graffiti du malentendu
Mais
au-dessus de la salle des
Bienfaits
Perdus
les yeux bandés
le funambule
Amour
danse sur la corde raide du bonheur à peine entrevu
du bonheur jamais oublié
Et la musique de son cirque
tourne son disque rayé usé exténué mais ravi
et le disque tourne comme une lune sanglante et
endeuillée radieuse vivante souriante ensoleillée
merveilleuse et émerveillée
Musique du peuple des oiseaux
musique des oiseaux du peuple
Visiteurs
n’écoutez pas cette musique sans l’entendre
ne prêtez pas seulement l’oreille à cette musique
à ce bruit
donnez-la-lui
Elle vous la rendra au centuple
un beau jour
ou un autre jour
la musique du peuple des oiseaux de l’amour

Jacques Prévert

C E N Z U R A

Francuski prosvetiteljski filozofi: Ruso, Monteskje, Volter, Didro, Dalamber, Lametri, Holbah, Kondijak, Helvecijus…bili su veliki borci za građanske slobode. Oni su ih nazivali “Prirodnim pravima”. Tu se prvenstveno vodila borba protiv cenzure i za slobodu štampe. Trebalo je omogućiti pojedincu da slobodno može da iskaže svoje stavove o politici, religiji moralu…Princip o nepovredivosti pojedinca unet je u Proglas o pravima čoveka i građanina koji je usvojila Skupština 1789. godine.

Atelier_de_Nicolas_de_Largillière,_portrait_de_Voltaire,_détail_(musée_Carnavalet)_-002

Voltaire

“Kad Bog ne bi postojao, valjalo bi ga izmisliti.”

CENSURE

Les philosophes français des Lumières, Rousseau, Montesquieu, Voltaire, Diderot, D’Alembert, Holbach, La Métrie, Condillac, Helvétius… étaient de grands combattants pour les libertés du citoyen qu’il nommaient les « droits naturels ». La lutte principale était celle contre la censure et pour la liberté de la presse. Il fallait permettre à l’individu d’exprimer son opinion sur la politique, la religion, la morale… Le principe de des droits inaliénables de l’individu a été intégré dans la Déclaration des droits de l’homme et du citoyen qui a été votée par l’Assemblée Constituante en 1789.

K O R O N I D A

Koronida je bila ćerka kralja Lapita. Živela je na obali jezera u Tesaliji, u čijoj je vodi uživala da se kupa. Njena izuzetna lepota privukla je Apolona i oni postadoše ljubavnici.
On je zadužio vranu kao sneg belog perja da je čuva u njegovom odsustvu. Koronida iako je ostala trudna sa Apolonom nije mu bila verna.
Saznavši za to vrana požuri da mu saopšti strašnu istinu dok je bio u Delfima. Ljut Apolon prokle vranu i ona postade crna, kao i svi njeni potomci do sada.

Apolonova sestra Artemida, naoružana lukom i strelom, ubila je Koronidu. Apolon se pokajao, ali je bilo kasno. Zamolio je Hermesa da spase dete, dečaka kome je dao ime Asklepije. Naučio ga je veštinama lečenja tako dobro da su ga poštovali kao osnivača medicine.

Ako ste se nekada pitali zašto su vrane crne.

Apollo and Coronis

CORONIS

Coronis fille du roi Phlégias vivait au bord du fleuve en Thessalie, où elle aimait se baigner. Son extrême beauté attira Apollon et ils devinrent amants.

Il commanda à une corneille blanche comme la neige de la surveiller pendant son absence. Coronis même si elle était enceinte d’Apollon lui était infidèle.

Apprenant cela, l’hirondelle blanche vola à Delphes pour lui révéler lui la terrible vérité. De colère, Apollon maudit la corneille qui devint noire, comme tous ses descendants depuis ce jour.

Artémis, sœur d’Apollon, tua d’une flèche Coronis. Apollon le regretta mais il était trop tard. Il pria Hermès de sauver son enfant, un garçon qu’il prénomma Asclépios. Il lui enseigna si bien l’art de guérir qu’il fut respecté comme le fondateur de la médecine.

Si vous vous êtes déjà demandé pourquoi les corneilles sont noires.

Alisa u Zemlji čuda

Prateći Belog zeca Alisa stiže u Zemlju čuda…

Da bi čovek živeo svoju bajku, mora u njih prvo da veruje. Nastupi momenat, kada treba da se odraste, ali nigde nije uslovljeno da automatski prestaje i verovanje u bajke. Većina ljudi smatra da jedno isključuje drugo, pa one koji znaju da je to zabluda ne doživljavaju ozbiljno. S druge strane kada vide da oni zaista i žive svoju bajku, gledaju ih pomalo i sa zavišću.

Pa niko vam ne brani da i vi verujete i živite svoju bajku, samo to nije baš ni lako. To ne može svako.

Treba moći zamisliti. Treba verovati. Imati talenat za čuđenje. Imati dečiju dušu. Znati radovati se i smejati iskreno. Sve su to neki od preduslova. Čuda su oko nas. Eto dovoljno je posetiti izložbu Salvadora Dalija, i već ste u Zemlji čuda. Sve postaje moguće. Vreme se topi…

20150516_143625.jpg

20150516_152549.jpg

Fotografije su nastale u muzeju Salvadora Dalija u Parizu.     

   

ALICE AU PAYS DES MERVEILLES

En accompagnant le lapin blanc, Alice arrive au pays des merveilles…

Pour que l’homme puisse vivre ses rêves, il faut qu’il y croit. Puis vient l’instant où il faut grandir, mais arrêter systématiquement de croire aux contes de fées n’est pas une condition. La plupart des gens estime que l’un exclut l’autre. Et ceux qui le savent ne le vivent pas bien. D’un autre côté, lorsqu’ils voient que d’autres vivent vraiment leur conte, ils les regardent avec envie.

Mais personne ne vous empêche de croire et de vivre votre propre conte de fées, ce n’est seulement pas facile. Tout le monde ne le peut pas.

Il faut savoir l’imaginer. Il faut croire. Avoir du talent pour l’émerveillement. Avoir une âme d’enfant. Savoir se réjouir et rire franchement. Tout ceci est une condition préalable. L’enchantement est autour de nous.

En effet, il suffit d’aller à l’exposition Salvador Dali, et être déjà au pays des merveilles. Tout devient possible. Le temps s’écoule…

       

J U S T I C I J A

Justicija je rimska boginja pravde i pravednosti koja u desnoj ruci drži mač, a u levoj vagu. Preko očiju joj je povez, pa ne vidi ili je prikazana slepa.

Kao što su rimski i grčki bogovi mit, tako je i sama pravda i pravednost među ljudima mit.

Ne sudi Justicija, ne meri, ne seče, već ljudi od krvi i mesa. Uzmu za pravo da se igraju ljudskim životima po sopstvenoj volji. Zlo čine. Seku, mere svojim merama.

Onda dođe vreme kad njima odmeri stvoritelj svega, Bog.

“Ako nestane pravde, šta su onda kraljevstva nego velika razbojništva?” Sveti Avgustin

 

J U S T I T I A

Justitia est la déesse de la justice et de l’équité qui dans la main droite tient un glaive et dans la main gauche une balance. Elle est représentée les yeux bandés ou aveugle.

Comme les dieux romains et grecs sont des mythes, la justice et la morale parmi les hommes l’est aussi.

Justitia ne juge pas, ne tranche pas comme les hommes de chair et de sang. Ils estiment juste de jouer avec la vie des gens à volonté. Ils commettent le mal. Tranchent. Prononcent la sentence avec leurs propres règles.

Alors, vient le moment du jugement du créateur, Dieu.

“Les royaumes sans la justice ne sont que des entreprises de brigandage” Saint Augustin

M E S O

-Gde si bio sinoć?

-Izlazio malo.

-Kako je bilo? Ima li robe?

Na tom mestu instiktivno naćulih uši. Kakve robe? Ovo je neka sumnjiva rabota, pomislih dok sam stajala u mraku isped prodavnice čekajući prijateljicu.

-Ima razne.

Gospode, da mi je da se sklonim da ne slušam ovo, nije valjda droga, ali nemadoh kud, pa ostadoh gde sam.

-Ja sam baš odvojio jedan komad, mlado meso. Videćemo. Ima i starije robe.

-Moram nešto potražiti, dugo sam sam.

-Nije dobro da budeš sam brate.

U tome izađe prijateljica iz prodavnice i mi krenusmo. Dva mladića ostadoše da vode razgovor i ja shvatih da oni pričaju o devojkama, koje nazivaju roba i meso. Neka muka odjednom mi naiđe. Došli smo do kraja, pomislih.  Gde su oči, pogled, kosa? Hod. Kako je pametna ili mila. Dobra. Zanimljiva. Zgodna. Ili kakve grudi, noge. Osmeh.

-Došli smo do dna.

-Ne znam na šta misliš, ali jesmo. – reče prijateljica dok smo prelazile ulicu.

 

P O LJ U B A C

Dok šetam gradom, danima pokušavam da uočim parove koji se ljube. Retko, veoma retko, susretnem poneki koji se drži za ruke ili je zagrljen, ali da se ljube ne vidim. Obično ljudi idu sami, ili u grupi, bez osmeha, upalih očiju, pognutih glava. Pitam se kada je Robert Doisneau fotografisao poljupce, koliko mu je trebalo vremena za toliko fotografija poljubaca? Gledano kroz ovakvu prizmu, ceo život ili bar dva života, a živeo je relativno dugo od 1912. do 1994.

Nekada su se ljudi voleli. Bili su srećni. Ljubili su se na ulici. Ljudi su se smejali. Zašto je to nestalo? Gde je ljubav? Ako bih odlučila da fotografišem poljupce bar njih pedeset, da li bih živela toliko? Gde je ljubav? Gde?

Dobra mlada vremena

Reke su bile bistre
more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

Žak Prever

N O Ć

Jedina svetlost su zvezde. Krupne i sitne posute po nebu kao svetlucavi prah. Noć je letnja, topla, nema daška vetra. Čuju se samo zrikavci. Miriše trava i reka. U mreži je udobno, blago se ljulja. Ne vidim mesec, ali ostajem tako, ne tržeći ga.

Ako bi trenutak mogao da se zaustavi, nekako spakuje i pušta po potrebi, to bi bio i jedan ovakav, savršen.

Kakva je bila Vinsentova Zvezdana noć? Junska 1889. godine, blještava, u pokretu…prepuna boja. Puna nade…

Želja da je vidim odjednom me obuze potpuno. Ugradila se samovoljno u ovaj savršen trenutak. Preplela se sa Vinsentovom plavom i žutom i svetlucavim prahom neba ove noći.

Želja je spojila nespojivo.

 

R A S T A N A K

Ćutati kad želiš da kažeš

pametno je

i govoriti kad je svejedno.

Otići pre kraja

bolje je

iskusni to znaju.

Trag ostavlja samo bol

kad nastane tišina.

 

Pesma inspirisana Tagorinom pesmom 51

 

51

Dovrši svoju poslednju pesmu, pa da se
raziđemo.
Zaboravi ovu noć, kada mine.
Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne
daju uhvatiti.
Moje žedne ruke pritiskuju prazninu na srce
i ona mi satire grudi.

Rabindranat Tagore