M U Z I K A

Prave reči u pravom trenutku, mogu postići mnogo, ali prava muzika postiže više. Ona dopire do najtananijih niti duše koje tada trepere u njenom ritmu. Muzika objašnjava, voli, prašta, moli, ljuti se, raduje, leči, ispiriše… Prava muzika je ključ koji rešava najkomplikovaniji lavirint.

Kada nedostaju reči, tu je muzika. Znati govoriti muzikom je poseban dar, koji razumeju samo slične duše, kako kaže Niče, pritisnute srećom. Ako bi se ljudi sporazumevali samo muzikom, možda nesporazuma nikada ne bi ni bilo.

 

“Kada muzika dopre do ušiju onog koji voli, on misli: “Ona govori o meni, govori umesto mene, ona sve zna!” Fridrih Niče

Advertisements

S C E N A

Izgladiti odnose uz večeru, kažu iskusni, da može. Ne mislim tako, ali pristah. Bilo je rano, restoran prazan, odgovaralo je. Nisam želela nikog blizu. Otvorila sam jelovnik, formalno, jer znam šta hoću. Prišla je muzika. Zasviraše neku neprimerenu pesmu. Situacija neće biti popravljena, već vidim scenu. Čašu od vermuta ispraznih, da sve kad dođe bolje svarim. Muziku sam ignorisala. Stigla je večera. Poče violina. Pogledom sam potražila pomoć. Ne nađoh je. Ovde više nema ništa. Ustadoh.

“Muzika uz večeru je uvreda i za kuvara i za violinistu!”

Dok sam izlazila osetila sam apetit. Valjda od vermuta.

K A K O

Kako to da osećam te
a ne dodirujem te
Kako to da čujem te
a ti ćutiš
Kako to da plačem
a neću
Kako to da blizu si
a daleko si
Čini mi se da moj si
a tuđ si
Čini mi se da dolaziš
a ne ideš
Sanjam te
i kraj mene si
Volim te
a ne znam te

R O M E O

Naslonjena na prozor koji gleda u dvorište zgrade u 17. arodismanu Pariza, opijena srećom, sa željom da zauvek ostanem tu gde sam, razmišljala sam koliko je ljubav važna za inspiraciju. Odjednom mi je proletela misao, šta ako nekada ne budem zaljubljena? Ali uvek ću biti zaljubljena u Pariz, i to je dovoljno, pomislila sam.

To majsko jutro je bilo sveže, trava je prijatno mirisala, i ništa se nije čulo, iako je iza dvorišta saobraćaj u aveniji bio živ. Osetila sam miris kafe, i naslutila ukus toplih kroasana koji su me čekali. Živote, divan si, pevala sam u sebi. Tada sam začula glas starije gospođe u stanu ispod kako zove: “Romeo, Romeo, hajde dođi.” Izvila sam se malo više da vidim ko je Romeo koga zove, ali se niko nije pojavio. Obuzela me je neuobičajena radoznalost. To nije ličilo na mene. Mislim da je sve poteklo od imena Romeo i od moje zaljubljenosti i opijenosti gradom. Ko je Romeo? Kako izgleda? Da li je zgodan stari gospodin koga ona zove i čeka. Romeo, koliko simbolike u svemu. Pariz, Romeo…ljubav. Možda se tu krije neka romantična priča.

Sledećeg jutra, dok sam sabirala utiske prethodnog dana i noći, naslonjena na prozor srkutala kafu, opet sam čula isti glas kako doziva Romea. Pogledala sam na sat bilo je oko devet. Ovoga puta sam se izvila malo više, sreća što je ograda od kovanog gvožđa bila jaka inače bih ispala. Zar da nastradam zbog Romea u Parizu, nasmejala sam se sebi.

“Ko je Romeo? Kako izgleda? – nisam mogla više da izdržim i krijem radoznalost.

Kroz zarazan smeh sam dobila odgovor: “Romeo je mačka. Svako jutro u isto vreme ga zove na doručak.”

Zagrcnula sam se s kafom! Smeh se orio!

A taman sam očekivala ljubavnu priču.

 

ROMEO

Leaned against the window looking out onto the courtyard of the 17th arrondissement old building in Paris; overwhelmed with happiness and desire to stay forever on that place, I was thinking how important the love is for inspiration! All of sudden a thought crossed my mind: “What if one day I stop being in love?” But I’ll always be in love with Paris, I thought, and that will be enough.

That morning in May was fresh, the grass of the backyard had pleasant odour of spring, and you could hear no sound, despite the traffic behind the walls. I felt  the coffee scent and couldn’t await the taste of warm croissants, left for me at the kitchen table. “Life, you are beautiful!” I was singing to myself. In that very moment the voice of an old lady echoed from the flat below: “Romeo, Romeo, come here please!” I leaned a bit more over the window to see who is mysterious Romeo that lady is calling, but anyone appeared to be there. I was overwhelmed by unusual curiosity. It was not normally my case. I think it all started with the name “Romeo” and my admiration and love toward the city. Who is Romeo? How does he look like? Was he an old handsome gentleman whom she was calling and waiting? Romeo, how much symbolism in everything. Paris, Romeo … love. There must be a romantic story.

The next morning, while I was gathering the memories of the previous day, leaned against the window with my first coffee, I heard the same voice calling Romeo again. I checked the time and it was about nine o’clock. At this point I leaned even more and luckily the window bars were strong enough, otherwise I would drop! “I better not harm myself because of the Romeo in Paris”, I laughed inside.

“Who is Romeo? How does he look like?” I could not hide my curiosity anymore.

I got the answer that dissolved into laughter: “Romeo is the cat! She is calling him for breakfast every day at the same time.”

Almost stifled with the coffee, we bursted out of laugh!

And I just expected one romantic story.

 

 

D E L A

Život nas svaki dan uči. Mene je naučio da oni koji javno zastupaju određena stanovišta, privatno ih se uopšte ne pridržavaju. Valjda govoreći o njima oni sebe ubeđuju kako bi sami trebali da postupaju. Jednostavnije rečeno, govore o svojim manama.

Govore o prijateljstvu, a prijatelji su po potrebi. Govore o pažnji, a sami nisu pažljivi. Govore o poštovanju, a sami ga nemaju. Govore o kulturi, a sami su privatno nekulturni. Govore uopšte o vrlinama, a sami ih malo imaju.

Opet, oni koji koji ostavljaju utisak osoba koje sve to o čemu nas samoprozvano pametni moralisti uče, imaju u sumnjivim količinama, ili nemaju, zapravo se obično otkrije da toga imaju u izobilju.

Oni govore delima.

Život se često poigrava sa nama. Možda će sve ovo sutra biti demantovano nekim novim primerom.

“Nije čovjek ono što misli, već ono što čini.”

M O R A M

Moram da te volim, htela ne htela, mogla ne mogla. Moram.

Tvoja sujeta ne može bez redovnog obroka moje ljubavi.

I najmanju dilemu u vezi nedostatka nje moram da ti razbijem.

Svakog trenutka ti moraš da znaš.

Da vidiš.  Da osetiš.

Ne mogu da podnesem da si u neizvesnosti i da tražiš dokaz.

Dajem ti ga odmah i unapred.

Onda si svoj.

Moja ljubav je neiscpna sila i voli za oboje.

Tvoje misli ne mogu da budu jasne bez tog saznanja.

A ti treba da misliš jasno. Da budeš siguran.

Zato moram da te volim, htela ne htela, mogla ne mogla.

Moram.

 

 

P O B E D N I K

Krenula dva čoveka preko kamene pustinje ka gradu u kome će onaj koji prvi stigne biti pobednik. Od trećine puta jednog ponesoše na rukama.

Drugi je išao sam, padao, dizao se. Pazio da ga ne ujedu smrtonosne otrovnice. Izranavljen od oštrog kamenja, iscrpljen, stiže u grad na slavlje.

Njegov suparnik je već sedeo u svečanom odelu, svež, veseo, a masa mu je klicala: “Pobednik! Pobednik!”

Kad ugledaše izranavljenog, zadiviše se…

Poče komešanje, žagor, ko je pobednik, ali neko povika ka prvome: “Pobednik!” i masa nastavi da mu kliče.

Onaj drugi se vrati u pustinju.

O lažnim idolima, popularnosti i pobednicima.

 

WINNER

 

Two men started a journey over the stone desert toward the city. The one who gets there first will be the winner. After one third of the road, people started to carry a first men.

The second one went alone. He was falling and rising during the road. He was careful not to be bitten from the deadly poisonous. Wounded from the sharp rocks, exhausted, he got to the city for the festival.

His rival was already sitting in the ceremonial dress, fresh and cheerful, and the mass was applauding: “Winner! Winner!”

But when they saw him wounded, they got amazed…

Murmur started, muttering and complaints who is the winner, but someone started shouting toward the first man: “He is the winner!” and mass continued cheering toward him.

The second man went back to desert.

 

About false idols, popularity and winners.

 

Probaš i uspeš

U vremenu agresivnih ljudi, agresivnih reklama, da li je uopšte moguće da skroman i povučen čovek postigne bilo kakav uspeh? Postoji li uopšte mehanizam da bude primećen i da pokaže šta zna i može?

Kriminalizovane ličnosti, starlete i polusvet na jednoj, ličnosti “Ja pa ja” na drugoj, klanovi, raznorazne interesne grupe, nametnute poremećene vrednosti za instant zaradu, sve to i još što šta se postavlja pred njega kao naizgled nepremostiva prepreka.

Skromnost, nenametljivost, bezazlenost, dobronamernost…

Kao kapi koje nađu put ka okeanu.

Kako, pitamo se, neobjašnjivo je, ali moguće.

 

Probaš i uspeš…

I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Mika Antić

 

 

K A O

Fališ kao

korica hlebu

kajmak mleku

pena kafi

cimet sutlijašu

puter tostu

lešnik čokoladi

votka toniku

so tekili

limun čaju

Pariz kroasanu

kečap pizzi

med orahu

jagoda šlagu

luk roštilju

kokos keksu

mehurić šampanjcu

pivo čipsu

 

 

 

N A D I M A K

Kada se pojavio film Titanik 1997. godine, na svim radio stanicama su se vrtele pesme Selin Dion. Često smo je gledali i na televiziji. Njeno izvođenje, nikoga nije ostavljalo ravnodušnim, pa ni mog sina koji je tada imao četiri godine. Jednom prilikom, ne sećam se baš tačno kojom, spremala sam se za neki događaj i pred polazak sam pitala decu kako izgledam, da li mogu da krenem.

-Možeš. Lepa si kao Selin.

-Možeš Šela.

Selin sigurno nije lepa, ali je u očima moga sina zbog lepote svoga glasa bila lepotica. Slatko sam se nasmejala. Tada sam dobila drugi deo nadimka.

-A što Šela? – kroz smeh sam pitala ćerku.

-Mama, Mamiša, Mamišela, pa skraćeno Šela.

I tako ja dobih nadimak Šela-Selin koji se piše ShelaSelin.

Godine su prošle, nadimak je ostao.

Nekad nešto zaboravim pa se drugi deo pretvori u  Senil, ali brzo pređe u Selin, dok je prvi deo čvrst kao stena.

 

LE SURNOM

Lorsque le film Titanic est sorti en 1997, on entendait en boucle sur toutes les radios, les chansons de Céline Dion. Elle passait également souvent à la télévision. Elle ne laissait personne indifférent, pas même mon fils qui à l’époque avait 4 ans. Un jour, je ne me souviens plus pour quelle occasion, je me préparais à sortir et j’ai demandé à mes enfants si j’avais belle allure et si je pouvais partir ainsi.

  • Tu peux, Tu est belle comme Céline.

  • Tu peux Sheila.

Céline, n’est pas forcément une belle femme, mais aux yeux de mon fils, à cause de sa belle voix, elle était une beauté. J’ai pouffé de rire. Et ce jour-là j’ai reçu un autre surnom.

  • Et pourquoi Sheila ? demandai-je à ma fille, en riant.

  • Mama, Mamicha, Mamisheila, ben raccourci à Sheila !

Et c’est ainsi que je reçu le surnom de Sheila-Céline que j’écris ShelaSelin.

Les années ont passées, et le double-surnom est rest !

Quand j’oublie quelque chose, la deuxième partie du surnom se change en Cénil (Sénile), mais revient rapidement à Céline, tandis la première partie du surnom est solide comme le roc.