Ludnica

Jedna pojava zasenjuje drugu.
Pojavi li se nova, zaboravlja se stara.
Pamćenje traje koliko život leptira.
Juče je fontanu zasenila premijerka.
Premijerku afera “tajkun i novine”.
Ubistvo u Centru za socijalni rad, drugo za redom.
Radi po diktatu. Propis, pravda i savest ne stanuju ovde.
Ne hapse se kriminalci.
Milicija i kad uhapsi, sud pusti.
Nasilnici sprovode ozakonjeno nasilje.
Selektivno kažnjavanje po meri interesa.
Krađa na računima za struju.
Otpuštanje nezaštićenih.
Postavljanje podobnih.
Starlete ambasadori.
Građenje negativne atmosfere u društvu.
Negativna selekcija.
Korumpirane sudije.
Sektaši advokati.
Samovolja moćnika.
Čoporativno nasilje, hijenskog tipa.
Moto: “razapni slabog, skloni se jakom”
Lažne diplome i nepotrebne prave.
Otmi, zgazi i naudi model.
“U sekti sam, tim se dičim” život.
Droga, orgije i satanizam.
Nasilje u porodici, nasilje na utakmici, nasilje na ulici, nasilje u ludnici.
Nerazjašnjene okolnosti i ostale smrti.
Ostaje nada: “sve može kako hoće, ali ne dokle hoće.”

Advertisements

Šarenilo i vanila

Gužva je na ulici. Deo raskrsnice zatvoren je zbog radova. Crni pežoi sa zatamljenim staklima klize u kolonama. Pogledom pokušavam da uhvatim još neku boju, ali osim ponekog belog, druge ne vidim. Na stolici, na trotoaru, ispred zatvorene kapije dvorišta stambene zgrade, sedi mlad crnac i zavija povelik džoint. Prolazim tik pored u neverici. Kasno je popodne oko šest. U Parizu je dan do deset i daje osećaj da imaš vremena. Žena u crnoj marami izviruje kroz prozor. Čujem kako neko glasno govori na arapskom. Kosooka devojka pretrčava na crveno. Zaškripaše kočnice. Mladić projuri na skuteru dovikujući psovku. Stariji par gura dete u kolicima. Ne mogu da odgonetnem da li su roditelji. Beli su i smeđokosi. Shvatam da su jedini belci koje sam videla. Crnkinje u šarenim haljinama smeju se glasno. One se ne boje boja. Grupa Arapa stoji na sred trotoara, bez namere da se pomeri. Skrećem pogled i ubrzavam. Shvatam da sam homofobičnija nego što sam mislila. Naslonjen na zid, crnac pokazuje rukom drugom pored, dok mu džoint dogoreva i pepeo pada na crnu majicu. Gde se završava rukav, a gde počinje koža? Zavija sirena, projuri kombi sa rotacijom. Možda sanjam, ili sam u nekom filmu B produkcije. Ništa od toga, to je samo svakodnevnica predgrađa. Džointi igraju pred očima. Zapahnu me miris vanile. Ubrzavam, uskačem u autobus. Iza ostaje šareni svet periferije metropole.

 

 

 

R U K A

Atelier d`Eugene Delacroix, Paris foto Snežana Ilić

Kad si na dnu
bauljaš
čangrljaš.

Kad si na dnu.

Puziš
riješ
ječiš
kmečiš
mirišeš dno
zavoliš mrak.

Kad si na dnu.

Vičeš!
Ričeš!!

Samo, zvuka nema…
Ne čuje se glas.
Da li još veruješ u spas?
Nema nikog.
Samo mrak…

Možda ti se priviđa taj znak?
Ruka, što se k tebi pruža
uže spasa
jel` to samo nada
il` je stvarno sada?

Ne misli.
Grabi.
Nema vremena za suze.
Imaš posla.
Sad imaš mnogo posla.
Da živiš.
Da voliš.
Da ruku
nekome
i ti pružiš.

A P O K A L I P S A

Čitam naslov u Blicu: “U Hrvatskoj najavljuju SNEŽNU APOKALIPSU, a evo šta čeka Srbiju” Obratite pažnju na slova kojima je naglašena snežna apokalipsa. Sva su velika. Dalje piše: “Dok hrvatski mediji najavljuju i 30 centimetara snega za naredne dane, od sutra će u Srbiji biti za 5 do 8 stepeni hladnije, ali ništa neuobičajno za ovo doba godine.” Ovo je samo jedan od naslova koji se svakodnevno nižu ne samo u Blicu, već i u ostalim novinama. Zašto? Pitam se. Šta je cilj? Zaključujem da je izazivanje straha kod čitalaca. Strah na strah uvodi u anksioznost, anksioznost u panuku, panika u mnoge bolesti, psihe i tela. Da li je to cilj? Sa psihički labilnim osobama se lako manipuliše, to je svima jasno. Stručnjaci bi bolje objasnili precizno o čemu se ovde radi i šta se to medijski generalno radi građanima Srbije. Kao laik, primećujem da ovo ne vodi u dobrom pravcu i navodi me na razne sumnje ko stoji iza svega i zašto. Alarmanran broj krvoprolića u porodicama između najbližih koji je svakodnevan, ubistva, samoubistva, uopšte nasilje koje je u porastu svuda, je za crveni alarm. Jedan od oblika nasilja nad građanima je i ovaj naslov. S druge strane umetničke fotografije Jelene Trivan i njen intervju “Publika se neguje” koji je veoma pohvalan, kao i rezultati koje ima. Pitaćete se možda zašto ovo poređenje? Iz razloga što je to druga krajnost. Od horora do bajke. Od apokalipse do poslovne Merlin. Od elite koja se prebacuje sa pozicije na poziciju, do naroda koji se svakodnevno iz svih medija sluđuje. Zaključujem da se narod između ostalog sluđuje i da ne ugrozi elitu, jer zemlja je propala, mesta je malo. Ono hrabro i nesluđeno ode. Mi što ostajemo ili smo sluđeni ili nemoćno gledamo. Novinari pišu, urednici aminuju po nečijem diktatu, narod se ubija, a elita blista.

APOCALYPSE

Je lis la une du Blic : « en Croatie, neige apocalyptique. En Serbie voilà ce qui nous attend ».
Votre attention est attirée par les lettres informant de cette apocalypse. Des lettres en majuscules. Il est écrit plus loin : « Alors que les médias Croates prévoient jusqu’à 30 cm de neige pour les prochains jours, à partir de demain il fera de 5 à 8 degrés de moins en Serbie, mais rien d’inhabituel à cette époque de l’année. » Ce n’est qu’un des articles que l’on peut lire tous les jours non seulement dans BLIC mais aussi dans les autres journaux. Pourquoi ? Je me le demande. Quel en est le but ? J’en déduis que le but est de provoquer la peur chez le lecteur. La peur, en l’augmentant, devient anxiogène, et cette anxiété se transforme en panique, la panique en de nombreuses maladies de l’âme et du corps. Est-ce le but recherché ? On peut manipuler facilement les personnes faibles psychiquement, c’est clair pour tout le monde. Les professionnels expliqueraient précisément ce qui se passe ici et ce que font les médias en particulier aux citoyens de la Serbie. En tant que laïque, je remarque que cela ne nous mène pas dans la bonne direction et j’ai des soupçons sur le qui fait quoi et pourquoi. La sonnette d’alarme est là : effusions de sang alarmantes au sein d’une même famille, devenant lot quotidien, meurtres, suicides, la violence en générale qui augmente partout. L’un des aspects de cette violence sur les citoyens est également cet article.
De l’autre côté, Les photos d’art de Jelena Trivan et son interview « le public doit être dorloté » est un succès, comme la réussite qui en découle.
Vous vous demanderez pourquoi cette comparaison ? Parce qu’elle est l’autre extrême : de l’horreur à la fable, de l’apocalypse à Merlin, de l’élite qui est mutée de poste en poste, du peuple qu’on aliène chaque jour à travers tous les médias.
J’en conclus que l’aliénation du citoyen a lieu pour ne pas irriter cette élite, car notre nation s’est effondrée, les places coutent chères. Ce qui était courageux et sensé est parti. Nous qui restons, soit nous sommes perdus soit nous regardons impuissants. Les journalistes écrivent, les éditorialistes disent amen sous la coupe du diktat, la nation s’entretue, et l’élite est flamboyante…

 

Š O K A N T N O

Ukoliko izostaju eksplicitne fotografije tragičnih događaja, tu su naslovi bez kojih već dugo naša štampa ne može da se zamisli.

Šokantno
Stravično
Užasno
Monsrtuozno
Tragično
Katastrofalno
Horor
Jezivo…

Neke od ključnih reči koje su neophodne za čitanje teksta.
U naslovu mora da bude krvi, suza, bola, tragedije, da bi se nahranili čitaoci.

Negativan senzacionalizam koji se čitaocima servira kao normalan model informisanja kod nas se duboko ukorenio.

Negativitet kao dominantna vest potpuno je potisnuo pozitivne informacije kao nezanimljive i nebitne. O lepoj umetnosti kao sadržaju, da i ne govorimo.

Svest provincije koja je ovladala i urbanim sredinama pred kukavičkim povlačenjem intelektualaca koji sve to pasivno posmatraju zgražavajući se. Desi se da se po neki od njih oglasi javno sa konstatacijom stanja i na tome se završi.

Pojačana agresija i nasilje, kao posledica tranzicije, ratova, velikog siromaštva i propadanja države, reflektuje se i na medije.
Nesrećan, ugrožen narod, kada čuje nešto užasno, stravično, krvavo, bude mu lakše, pa u sebi verovatno misli: “Dobro je, ima i gore.”

CZwoFJjWcAIRjyT.jpg:largeTomas Bernhard, Brisanje (Raspad)

SHOCKING

In case that explicit photos of the tragic events are missing, there are those titles that for the long time, we can not imagine our press without.

shocking
horror
terribly
monstrous
tragically
catastrophy
creepy …

Some of the keywords that are necessary to read the text.
Part of the title must be blood, tears, pain or tragedy, to feed the readers.

Negative sensationalism, served as a normal model of information for the readers is deeply rooted in the press.

Negativity as a dominant content, has completely suppressed positive information, labeled as uninteresting and irrelevant. Not to even mention possibility of the news about the fine arts.

Consciousness of the provincials and philistines has completely ruled the urban areas in front the intellectuals that are cowardly pulling back and observing passively in astonishment. It happens sometimes that some of those intellectuals comes up with a public statement and a conclusion about the situation and everything stops there.

Increased aggression and violence as a result of the transition, wars, extreme poverty and the deterioration of the country is reflected in the media too.
Miserable and endangered people, by hearing something terrible, horrible or bloody, might feel a bit better, and probably thinking inside, “I’m good, it could have been worse.”

CHOQUANTE

Si les photos explicites des évènements tragiques sont absentes, les gros titres, sans lesquels on ne pourrait imaginer notre presse, quant à eux sont présents depuis longtemps.

Choquant
Affreux
Terrible
Monstrueux
Tragique
Catastrophique
Horreur
Terrifiant…

Quelques mots clés qui sont indispensables pour lire les articles.
A la une, il doit y avoir du sang, des larmes, de la douleur, de la tragédie pour nourrir les lecteurs.

Le sensationalisme négatif servi au lecteur comme un standard de l’information est profondément ancré dans notre pays.

La négativité comme information dominante a refoulé la positive comme inintéressante et sans importance. Alors, avoir les beau-arts comme sujet, n’en parlons même pas.

La conscience provinciale prédomine dans les zones urbaines face au retrait des intellectuels lâches et consternés qui regardent tout cela passivement. Il arrive que l’un d’entre eux fasse une déclaration en public et on en finit là-dessus.

L’agression et la violence accrues, conséquences de la transition, des guerres, de la grande pauvreté et du déclin du pays se répercutent aussi dans les médias.

Le peuple malheureux, en danger, est soulagé lorsqu’il entend une information affreuse, terrible, meurtrière et pense en lui-même : « tout va bien, il y a pire. »

 

ANTIREKLAMA

Kupim dva para debljih hulahopki i dobijem dva kupona za dva parčeta pizze. Na kuponu piše da se može iskoristiti u roku od mesec dana. Zaboravila sam skroz na to. S vremena na vreme tašnu ispraznim, i to onda kad više ne mogu da se snađem od nebitnih sitnica koje često pobacam. U toku tog uspostavljanja reda u tašni, ispadoše neki papirići i taman da ih bacim, setim se, pa to su pizze.

Pozovem drugaricu, rekoh: “Kad možeš, častim pizzu?” Spremimo se i odemo u navedenu pizzeriju. Izvadim ja kupone, a ljubazna devojka kaže: “Ne možete ih iskoristiti u ovom objektu, već u drugom.” Rekoh, “Nigde to nije naglašeno.” Kaže, “Žao nam je ali takve su instrukcije.” “Dobro, dajte nam dva parčeta pizze.” Tu se mi poslužimo, proćaskamo i dogovorimo da sutra odemo u taj drugi objekat.

Sledeće veče stignemo na odredište, izvadim ja kupone, rekoh: “Dajte nam dva parčeta pizze.” Kaže mi ljubazna devojka: “Ne može, kuponi ne važe.” “Kako?”, pitam, “Piše lepo na njima da važe mesec dana, a to nije isteklo.” “Izvinite molim vas, ali ja moram da pitam.”

“Mislila sam da ovi kuponi treba da reklamiraju vašu pizzeriju, a ne da budu antireklama.”

Već mi polako želja za pizzom opada, kad glas sa druge strane slušalice odobri kupone. I tako, pokušaj reklame postade antireklama. Prijatno!

S L A M A NJ E

Ljudi se udružuju na raznorazne načine. To udruživanje može da bude pozitivno, na korist pojedincu i zajednici, a može da bude patološko na korist isključivo članova grupe.

Grupe koje funkcionišu po psihopatskom hijerarhijskom modelu, obučene su da postupaju po naređenju i jedna od metoda im je bojkot. Osoba koja neće da se povinuje tim nametnutim, uvrnutim pravilima, izložena je teroru grupe. Ili će biti kako krdo kaže, ili će osoba biti uništena, to je jedna od zakonitosti.

Sigurno se to i desi slabim ljudima. Da budu uništeni.

Neki se povinuju odmah bez borbe znajući da su slabi, pa su jači u krdu.

Neki pokazuju malo kičme, pa se bore i kad vide da ne mogu da podnesu tu uigranu monstruoznost, popuštaju i predaju se.

Oni najtvrđi se ne predaju po cenu života. Što su bojkot i ostale metode krda jači i oni su jači. Nastavljaju sa većim elanom, snažniji, prezirući krdo koje ulaže mnogo energije na slamanje pojedinca.

Nije uvek 2+2=4 nekad je 5.

A kusur?

– Tepih servis?

– Da. Izvolite!

– Imam jedan tepih za pranje.

– U redu. Dolazimo.

– Kada će biti opran?

– Za dva do tri dana.

Desetog dana pozvah servis.

– Da li je opran moj tepih?

– Kad ste ga dali na pranje?

– Pre deset dana.

– Da li ste sigurni da ste ga dali u naš servis?

Stanka..brojim do deset.

– Pored toga što ste tako ekspeditivni, vi ste i vickasti.

– A da! Donećemo tepih.

– Prezadovoljna sam vašom uslugom. I brzinom i kvalitetom. Doviđenja prijatno.

– A kusur? Mislim da platite?

– A da! Umalo da zaboravim.

– Kad bude trebalo, pozovite.

– Naravno, Limburga meseca.

 

T A J L U K S U Z

Stan se zaprljao. Trebao bi da se očisti.

I tako se ja odlučim na taj luksuz, da pozovem nekog ko se bavi tim poslom.

Moj izbor padne na jednu personu, koja se unazad više godina bavi time.

Došla je u dogovoreno vreme. Samo što je počela, sela je malo da odmori i zapalila cigaretu. Rado sam nam skuvala kafu i pripremila doručak. Usput smo proćaskale o vremenu, skupoći i ona je nastavila.

Dok sam pripremala ručak, ona opet sede, zapali cigaretu.. Vidim umorna je, sažalih se, umornija od mene…Neće stići kako vreme prolazi da uradi ni deo, pa odlučih da se i ja aktivno uključim.

U tome dođe vreme ručka. Pojele smo ga u slast i popile kafu. Ona nastavi malo, pa opet cigareta i sve tako do večeri. Ponestade ih joj, i ja dadoh kutiju mojih.

Završila je nekako, reče koliko sam dužna i ode.

Bi mi žao te umorne, iscrpljene žene.

Nisam stigla ni da razmislim koliko sam se i ja taj dan umorila, a htela sam da priuštim “taj luksuz”.

Sedoh da malo dođem do daha i primetih da je moja kutija u obliku srca otvorena..Ustadoh kao oparena! Prstenja nije bilo…

Napisano po istinitom događaju.

 

CE LUXE

L’appartement était poussiéreux. Il fallait faire un peut de ménage.

Et voilà, je me permis ce luxe, d’appeler une femme de ménage. Mon choix se porta sur une personne qui faisait ce métier depuis des années.

Elle arriva à l’heure convenue ensemble. Elle venait à peine de commencer, qu’elle fit une pause pour se reposer et alluma une cigarette. Je préparai le café et le petit-déjeuner avec joie. On discuta du temps, du coût de la vie, et elle reprit sa tâche.

Pendant que je cuisinais, elle s’assit de nouveau, et alluma encore une cigarette… Je voyais qu’elle était fatiguée, bien plus que moi… Elle n’arrivera pas à faire ni la moitié de ce qui était prévu et je décidai de l’aider activement.

Puis arriva le moment du déjeuner. On mangea ensemble, on but un café. Elle poursuivit un peu, et à nouveau une cigarette et ainsi de suite jusqu’au soir. Elle était à court de cigarettes et je lui donnai mon paquet.

Elle finit tant bien que mal et me dit combien je lui devais.

J’avais pitié de cette femme usée.

Je n’avais même pas songé à quel point moi aussi j’était fatiguée ce jour-là, mais je voulais m’offrir « ce luxe ».

Je m’assis pour reprendre mon souffle et remarquai que ma boite à bijoux en forme de cœur était ouverte. Je me levai comme si on m’avait brulée au fer blanc ! ! il n’y avait plus de bagues…

Inspiré de faits réels.

 

M O J A

Volim moju Srbiju zbog planina i reka.

Volim moju Srbiju zbog potoka čiste vode koju mogu da pijem, onako iz ruke.

Volim je zbog zrelog voća, zbog livada i cveća.

Volim moju Srbiju zbog sira, zbog meda, zbog višnjevače i proje. Zbog mirisa toplog hleba..

Volim je zbog muzike, zbog pesme.

Volim je zbog leta i zime, zbog proleća i jeseni.

Volim je zbog šajkače i opanka, zbog frule i kola.

Zbog Solunskih junaka i svih drugih. Zbog pesnika, slikara, radnika…

Zbog krsta i Liturgije.

Volim je.

Volim je, jer je moja.

 

MA SERBIE

J’aime ma Serbie à cause de ses montagnes et de ses rivières.
J’aime ma Serbie à cause de l’eau que je peux boire dans le creux de mes mains.
Je l’aime à cause des fruits, des prairies, et des fleurs.
J’aime ma Serbie à cause de son fromage, de son miel, à cause de la liqueur de cerise et du pain de maïs. A cause de l’odeur du pain chaud.
Je l’aime à cause de la musique, à cause des chansons.
Je l’aime à cause de l’été et de l’hiver, à cause du printemps et de l’automne.
Je l’aime à cause de la šajkača*, des opankes*, des flûtes et des Kolo*
A cause des héros de Thessalonique et tous les autres. A cause des poètes, des peintres, des travailleurs…
A cause de la croix et de la liturgie.
Je l’aime.
Je l’aime car c’est ma Serbie.

*bonnet serbe ; sandales et danses folkloriques