K O R O N A

-Do danas je u Francuskoj umrlo 264, a u Italiji 475 tokom prethodna 24 casa.

-Ne treba paniciti, ostanite u okviru svojih domova.

-Zelim da se testiram.

-Ali nema dovoljno testova.

-Kako da prepoznam simptome, kada mogu biti toliko razliciti?

-Ukoliko osetite simptome, ponasajte se kao u slucaju obicnog gripa. Ako dodje do pogorsanja, pozovite Hitnu pomoc.

-Izbegavajte kontakte sa ljudima.

-Nema razloga da pravite zalihe.

-Kriza moze da portaje duze.

-Virusom je zarazeno vise od 212 000 ljudi sirom sveta. Umrlo je vise od 8700, a samo u Evropi je umrlo vise od 3800.

-Granice su zatvorene.

-Kretanje je ograniceno.

-Ne treba se plasiti.

-Nosite maske.

-Virusi su cestice, poznate kao aerosoli i mogu da prodru kroz tkanje maske. 

-Perite ruke.

-Virus se moze dobiti i preko ociju.

-Lideri sveta cesto u obracanju svojim nacijama koriste rec rat.

-Virus je nastao u Kini. Presao je sa slepog misa na coveka. Preko zmije?

-Da li su ga jeli?

-Mo Jen kaze da u Kini jedu sve. Roman Zabe je dosta slikovit.

-Roman Oči tame, američkog pisca Dina Kunca, objavljen 1981. godine, predvideo je koronavirus.

-U knjizi i u stvarnosti se poklapa to što Institut za virologiju grada Vuhana zaista postoji i nalazi se nekoliko kilometara izvan samog grada.

-Jos se dosta toga opisanog u knjizi poklapa.

-Sad mi nije jasno da li su Kinezi jeli slepe miseve ili su proizveli biolosko oruzje koje je zarazilo ceo svet?

-Ili je u pitanju zavera da se posle ove planetarne krize sprovede cipovanje ljudi?

-Ili je samo virus?

-Saznacemo vrlo brzo.

-Mere se poostravaju…

-Ne treba se plasiti.

-Novi podaci o preminulim…

-Ne treba se plasiti…

K L I N

Satri one sto vide, pa upravljaj slepcima.

Prodaj se, lakse je od barbe neizvesne.

Izdaj brata, dodvori se zulumcaru.

Cuti, sakri se, dok ti drug pada.

 

Rani ranjenog, tada ti je snaga veca.

Ne mesaj se, mogu da te osude.

Oljagaj, naplatices dobro.

Otmi, bices s najjacima.

 

Mrzi, imaces drugare i cilj jasan.

Zazmuri, bolje je da ne vidis.

Poturi, nece te dirati.

Rasturi, ides stepen vise.

 

Kusaj, saznaj, pa izdaj.

Potplati, pa zavrsi.

Ismej, nasladi se.

Iskoristi, pa baci.

 

Pomrsi, pa raspredaj.

Zavadi, pa zavladaj.

Potkopaj, pa tesi.

Zakaci se, pa crpi.

 

Budi djubre, bices covek!

V R A T A

Ispod vrata je kuljao duvanski dim. Hodnik je bio u magli. Cinilo se, kao da je puk vojske zapalio po dve cigarete odjednom.

-Sta je ovo, o zivote? – pokusavala je da zadrzi dah i sto plice dise.

Pokucala je, smisljajući izgovor. Posle par  minuta, vrata je odskrinuo covek srednjeg rasta s cigaretom u ruci, obavijen sivim oblakom smrada koji se probijao da osvoji zgradu.

-Izvolite? – trudio se da deluje ljubazno.

-Da nisu mozda ovo vasi kljucevi? Nasla sam ih ispred.

-Ne, ne. – pepeo mu je padao po dzemperu dok je krivio usta u osmeh i zatvarao vrata.

Ubrzala je korak i strcala niz stepenice.

-Dobro je, bar za sad nista ne gori. – pomislila je. 

-Prestani, prestani! – zapomagao je zenski glas dok su se culi tupi udarci pomesani sa lupanjem namestaja. Puklo je neko staklo i prosulo se uz strasan tresak. 

Ovoga puta nije stigla da smislja nikakav izgovor, iz sve snage je pokucala na vrata. Drhtala je od straha sta će biti kada se otvore, ali nije mogla drugacije. Zapomaganje se nastavilo i lom koji se mesao sa tupim udarcima. Sad je pesnicon lupala iz sve snage. Vrata su bila masivna, drvena. Odjednom je sve utihnulo. Dzelat je zastao, ali nije čula ni zrtvu. Pocela je da se znoji. 

-Nekad zrtva ne zeli da se spase… 

Sjurila se niz stepenice i naletela na komsiju sa punim rukama kutija vezanih trakama na kojima je pisalo Leonidas. Cvece mu je ispalo. Bio je to buket plavog zumbula. Imao je blag miris, za razliku od prolecnog, ali opet svez i poznat. 

-Oh, izvinite komsija, zurim, ceka me taksi. – zbrzila je dok mu je dodavala buket. 

-Da li biste mi otvorili vrata? – zamolio je dok je bradom pridrzavao kutije. 

-Naravno. I, pozdravite komsinicu iznad, nadam se da je dobro. 

Pozurila je ka izlazu. Hodnik je bio prostran, delila su ga dvokrilna staklena vrata u vitrazu. Mlada pankerka zelene kose upravo je ukucavala kod i ulazila. Vrata joj je zalupila pred nosem.

Dok je psovala, odnekud se stvorio neodoljivi komšija, roker. Mirisao je na pačuli i nosio kacigu pod miškom. Pozdravio je i pridrzao vrata.

-Stara garda, – uzdahnula je – vrsta koja izumire. 

Taksi je stigao.

Zavalila se u kozno sedište. Odjednom je osetila i olaksanje i umor. 

-Kakva ludnica. Izgleda da je bolje da nam se ne otvore sva vrata, na koja pokucamo.- pomislila je – Bog zna zasto…

SET-DZET

-Sta je potrebno za stalna putovanja na egzoticne destinacije?

-Na prvi pogled pitanje je jednostavno, a odgovor lak.

-Ne bih se slozio. Pitanje je kompleksno, a odgovor neobican.

-Ako odgovorim, novac, da li cu pogresiti?

-Generalno ne, ali precizno da.

-Ako kazem pamet, zvanje, da li cu pogresiti?

-Neces naravno, ali takav odgovor je teoretski, a teorija i praksa su retko saglasni kod nas.

-Reci cu posao.

-Moze se uzeti u obzir, ali je i to retko.

-Predajem se.

-Za pocetak, rucni minobacac, bombe, puske…

Gledala ga iznenadjeno.

-Momci sa asfalta ginu u okrsajima, atentatima, ili trunu po zatvorima. Njihove lepse polovine raspolazu neiscrpnim izvorima prljavog novca i razbijaju dosadu putovanjima po egzoticnim destinacijama.

-Uslov je da budes lepa i da saradjujes. Sakrijes kod sebe nesto od naoruzanja i posle prodjes najvise sa uslovnom.

-Onda se pribavi neko zanimanje, dizajnerka, pevacica, glumica, najjednostavnije je samo umetnica.

-Neiscrpna je to tema kod nas, samo ako se malo zaceprka po povrsini.

-Zestoki momci su sad preobuceni u politicare i biznismene. Lepse polovine imaju zvanja.

-Menja se okvir, ali je slika ista.

-Srpski džet-set.

-Meni je potrebno da naporno radim, stedim, da se odreknem poneceg, pa da otputujem. Ne moram da budem lapa, da krijem rucni bacac i da imam zvanje umetnice.

-Ima jos mnogo laksih nacina, samo su teski za neke od nas.

Talasi su bili sve jaci. Spirali su otiske stopala u zlatnom pesku. Boje su se mesale. Atlantik je bio velicanstven.

-Ima vremena, ceo mesec na ovom magicnom mestu.

Bila je zahvalna Bogu. 

De poulet

Novembarsko subotnje jutro, hladno, malo posle sedam. Žurim praznom ulicom usnulog Pariza. Podižem šal, vetar je leden i reže. Miriše mi topla kafa, pržena jaja i tost sa puterom, dok se želudac grči, prazan. Nisam stigla da doručkujem. Grupa ima sastanak u 8h. Moram stići na vreme. Susrećem po koju prodavačica ljubavi, vedre, razdrljene, bez znakova umora, kao da nisu radile celu noć. U autobusu je toplo, ne sedam da ne zaspim. Stižem na vreme. Još par njih ulazi. Profesor štampa materijal, neko postavlja tanjire. Šta li je danas, pitam se, da nisam nešto zaboravila? Iznose suši, mnogo tacni sa sušijem i štapiće. Žuti, roze i šareni rižoto, kolače.
Još mi mirišu jaja na oko, sa žumancem koje podrhtava.
Ne, ja sad to ne mogu.
Moraš, kaže savest, nećeš valjda međunarodni incident.
Obilno mi stavlja žuti rižoto sa nečim što liči na meso. Dodaje sa strane roze. Jedva uspevam da izbegnem suši.
– Sa čim je riža? – pitam
– De poulet.
Počnem obazrivo. Ima dosta karija i ljute paprike. Hajde da ublažim ‘pouletom’ , ali pod jezikom osećam sitne koščice. Kakvo crno poulet, kažem u sebi, dok ih vadim diskretno u tanjir sa strane. Možda je neki golubčić, tešim se. Nemam pojma šta jedem. Prelazim na roze, boja je lepa, miriše na ružu i slatko je. Malo mi je lakše. Dobro je da uteha dolazi na kraju. Već zaboravljam na reš tost, dok podrigujem kari. Vraćam neotpakovane štapiće.
Brzo je sve nestalo, kao da i nije bilo. Na stolu su samo knjige.
Razmišljam o koščicama, papričicama i ruži.

A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

La baguette

Okrenula je lice ka suncu i dodala malo šećera u vrelu kafu. Polako ga je mešala. Nije mogla da odoli, otkinula je parče toplog bageta. Ovaj je za sad najbolji. Dovoljno mekan i dovoljno hrskav, pomislila je.
Marko je seo. Oči su mu bile vodene i natečene. Zakopčan do grla, usiljeno se nasmejao.
-Nisi baš u formi.
-Ma, što više pomažeš, sve te više mrze.
-Oduvek bilo, samo, to se shvati na bolan način.
-Devojka mi se ne javlja. Sve više razmišljam o Australiji.
-To nije loše, uvek posle možeš pobeći na Novi Zeland.
Oboje su se nasmejali.
-Ljudi nisu ni dobri ni loši, već samo loši imaju dobre momente.
-Najvažnije je da se ne obeshrabriš, pomogneš kad možeš. Tako pokazuješ snagu.
Otkinula je još malo bageta i pružila mu.
-Ponekad se i ja osećam kao Marija Bandini postiđena, iznurena, umorna…
Gledao ju je netremice.
-Odličan baget. Šta god da si, i gde god da si, sve se svodi na male stvari koje život znače.
Bilo je toplo. Februarsko sunce je grejalo i davalo privid sreće.

P U Z Z L E

Bestidne, debele žene šepure se sa slika i kipova, dok se neočešljane, mršave probijaju kroz gužvu. Grabeći krupnim koracima one nezainteresovano, mehanički tipkaju po mobilnim telefonima. Muškarci u majicama kratkih rukava, iako je februar, dočekuju prve sunčane dane hrabro, pušeći cigarete, zamišljeni. Niko nikoga ne gleda. Svi su na nekom drugom mestu, i u nekoj drugoj priči.

Da bi se uklopio, Marko je obukao majicu kratkih rukava i stavio slušalice. Javio se devojci i zamolio je da pričaju, jer treba da razgovara dok žuri. On ne puši, pa bi trebao da priča. Kupio je kinesku hranu i seo u park da ruča. Knjiga mu je virila iz torbe. To će u metrou, kad se bude vraćao. Radio je na tome da savlada svoj temperament, da ne priča glasno i da ne gestikulira. Dodatak za kulturu koji je dobio od firme upotrebiće za kupovinu karata za pozorište.

Sutradan se probudio sa osećajem da mu je glava kao televizor, kijao je i imao groznicu. Izgleda da mu i kineska hrana nije prijala, jako ga je boleo stomak. Devojka mu se nije javljala, sigurno je juče preterao sa pričom. Oči su mu suzile, nije mogao da čita, pa je kovao plan kako da se odseli u Australiju. Imao je strah od letenja, ali će nekako pretrpeti odlazak. Tonuo je u san…

BROKOLI, PRAZILUK I ŠARGAREPA

Gledala je na sat. Tačno pet minuta se blanširao brokoli. Seckala je praziluk, i kad je htela da pređe na šargarepu upalilo se svetlo u stanu prekoputa. Prozor je bio otvoren, a zavesa sklonjena. Mladić je sedeo i pušio, zamišljen. Njen kuhinjski prozor tik iznad radne ploče činio je da kuhinja bude svetla i topla. Htela ne htela, pogled je išao u tom pravcu. Seckala je šargarepu i dok je uzimala sledeću, videla je devojku kako prilazi mladiću s leđa, ljubi ga i pruža mu šoljicu. Verovatno kafu,
pomislila je. On je sedeo nezainteresovan i nije uzvraćao nežnost.
Voli ga, pomislila je. Razmišljala je o kvalitetu špageta. Želela je da ovo bude ukusna pasta.  Pogled joj je opet išao ka prozoru. Ona je klečala i skidala mu cipele. On je i dalje sedeo i pušio. Povremeno je provlačio ruku kroz kosu. Bila je crna i gusta. Šteta, pomislila je, ne voli je. Obostrana ljubav je tako retka, da se graniči sa naučnom fantastikom.
Svetlo se ugasilo. Voda je ključala. Ubacila je špagete.
Sutradan je odlučila da spremi rižoto sa plavim patlidžanom. Ulje je bilo vrelo. Patlidžan se pržio. Prekoputa se upalilo svetlo. Zavesa je bila sklonjena. Devojka je nervozno šetala po sobi.
Nema ga, pomislila je, možda kasni. Gnječila je beli luk u avanu i dodala dva velika prstohvata začina iz Provanse, maslinovog ulja i isceđen limun. Biće to odličan preliv za rižoto.
Mladić se pojavio. Devojka ga je dugo grlila. Baš ga voli, bila je dirnuta. Obuze je seta, sećanje kada je volela. Ubrzo čudan osećaj preseče njeno razmišljanje. Pa to nije isti mladić. Bila je zbunjena. Pirinač se skuvao. Biće ovo dobar rižoto.
Sutradan nije spremala večeru, stajala je naslonjena na prozor. Svetlo se upalilo. Zavesa je bila sklonjena. Neki treći plavokosi mladić se smešio i sipao piće. Devojka je stavljala cveće u vazu. Izgledala je srećno.

 

Ludnica

Jedna pojava zasenjuje drugu.
Pojavi li se nova, zaboravlja se stara.
Pamćenje traje koliko život leptira.
Juče je fontanu zasenila premijerka.
Premijerku afera “tajkun i novine”.
Ubistvo u Centru za socijalni rad, drugo za redom.
Radi po diktatu. Propis, pravda i savest ne stanuju ovde.
Ne hapse se kriminalci.
Milicija i kad uhapsi, sud pusti.
Nasilnici sprovode ozakonjeno nasilje.
Selektivno kažnjavanje po meri interesa.
Krađa na računima za struju.
Otpuštanje nezaštićenih.
Postavljanje podobnih.
Starlete ambasadori.
Građenje negativne atmosfere u društvu.
Negativna selekcija.
Korumpirane sudije.
Sektaši advokati.
Samovolja moćnika.
Čoporativno nasilje, hijenskog tipa.
Moto: “razapni slabog, skloni se jakom”
Lažne diplome i nepotrebne prave.
Otmi, zgazi i naudi model.
“U sekti sam, tim se dičim” život.
Droga, orgije i satanizam.
Nasilje u porodici, nasilje na utakmici, nasilje na ulici, nasilje u ludnici.
Nerazjašnjene okolnosti i ostale smrti.
Ostaje nada: “sve može kako hoće, ali ne dokle hoće.”