S L A T K O

Ranije generacije se sigurno sećaju ljubavnih romana u nedeljnim ženskim časopisima, ili izdanja Ljubavni Vikend Roman. Svi su mahom imali sličan početak i zaplet, i isti kraj. Kraj je bio happy end, jer je to suština takvih romana. Počinjali su tako, što je ona izmučena životnim burama srela njega, pametnog i bogatog. On se zaljubljuje u nju, voli je i štiti do kraja života. Ili ona je otišla u svet i u svom stanu sa pogledom na Sacré-Cœur mašta o ljubavi i uspehu, sreće njega, fatalnog umetnika, rađa se strasna ljubav na prvi pogled i traje do kraja života. Tako bi moglo do unedogled. Sve nam se to čini smešno, previše slatko i nemoguće. Smišljeno da utoli žensku želju za idealnom ljubavi, partnerom koji ispunjava snove i prihvata nas onakve kakve zaista jesmo. Da li je baš tako? Da li smo pomislili da je možda neki od tih romana pisan po već proživljenoj priči, sličnog zapleta, i da je kraj nekad zaista srećan. Ne bih verovala, iako stara izreka kaže, “život piše romane”, da ne prisustvujem dešavanju jedne takve. Kakav će biti kraj, to još ne znam, ali uvod i zaplet deluju nestvarno.

Advertisements

Zvezdani prah

Leti, leti, ptico moja
U oblake
U neba plav
Kuće su tvoje
Visina sjaj.
I sve si dalje
Ja oči sklapam
Da tvoje što duže
U mojima budu.
U blatu, u prašini
Duša mi sanja
Usana tvojih
Nežni trag.
Na dnu sam
Slomljenih krila
Srce mi peče ljubavi znak
Jer samo ti
Meni si drag.
Leti, leti, ptico moja
I sve si dalje,
U neba vis
Bledi, nestaje lika ti sen
Ostaje zanavek
Zvezdani prah.

R A S K O R A K

Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
Žive!

P U Z Z L E

-Uklopljenost podrazumeva gomilu budala oko sebe i zaobljene ivice da bi se pasovalo.
-Previđanje gluposti, nasilja i nepravde.
-Brak bez ljubavi.
-Spletke i zavere.
-Boju koja se nosi te sezone.
-I širinu nogavica.
-Složene puzzle.
-Rešen sudoku.
-Čvrst oslonac.
-Sanjar se drži za ideal. Mora da voli. Uvek nedostižno. Juriša na neosvojivo i želi nepripadajuće. Noću sanja, danju misli o snovima. Nikad nije tu gde jeste. Čim stigne, već krene.
-I gde se uklapa?
-Sa zvezdama. Morskom penom, muzikom, rekom, okeanom. Uklapa se sa mirisom kokos keksa.
-Komplikovano i neodrživo. Pogubno. Lakše je zaobliti ivice i pasovati kao sav normalan, uklopljen svet.

C I LJ

Autobus se tresao.
S vremena na vreme čulo se pucanje poput petarde, valjda od auspuha. Tada bi svi poskočili. Neko čangrljanje periodično se pojačavalo, a onda je počela da se oseća nagorela guma. Vozač kao da vozi boing, samouveren, sa cigaretom dogorelom do filtera na usni pevuši narodnjak sa radija. Pomislih, sve dok ne veže oči biće dobro. Nastavila bih ja da čitam novine, ali imala sam utisak da se paljevina sve više oseća. Pokušala sam da otvorim prozor, samo ta mogućnost nije postojala. Putnici, čini se iz druge dimenzije, svako u svojim mislima.
Nešto snažno puče! Kao iz parne lokomotive zašišta i autobus stade. Tek tad, svi se malo uskomešaše. Par njih izađe sa vozačem napolje.
“Ne može dalje.” Saopšti nam jedan.
Kakav maler, pomislih. Šta sad? Nazad ne dolazi u obzir.
Nekoliko putnika se uputi napred, i ja krenuh za njima polako.
Koliko li još ima do odredišta nisam imala predstavu. To planinsko selo je bilo prilično zabačeno.
Pa zar na prvo javno predstavljanje svojih pesama da kasnim. A lepo su mi govorili, šta ćeš tamo, koga mogu tu da zanimaju tvoje pesme, ili bilo čije. Tvrdoglavo sam verovala da to nije tačno.
Priroda je bila netaknuta, vazduh divan.
Lepota.
Traktor sa prikolicom nas obiđe i stade. Svi se popeše. Pozvaše i mene. Dok smo malo proćaskali, u tome smo i stigli.
Sva sreća imam vremena. Ne kasnim.
Sala Doma kulture je bila poprilično puna. Služili su kuvano vino.
Bila je to nezaboravna premijera u svakom smislu.

 

DESTINATION

Le bus bringuebalait.
De temps en temps, on entendait des éclats comme des pétards, peut-être à cause du pot d’échappement. A chaque fois, on sursautait. Le tintamarre augmentait périodiquement, et soudain on sentit du pneu brûlé. Le chauffeur, tel un pilote de Boeing, sûr de lui, avec une cigarette consumée jusqu’au filtre à la bouche, chantonnait des chansons populaires entendues à la radio. Je pensais, tant qu’il ne se voile pas les yeux, tout ira bien. Je voulais poursuivre la lecture de mon journal, mais j’avais l’impression que l’odeur de brûlé était plus forte. J’essayais d’ouvrir la vitre, mais c’était impossible. Les voyageurs étaient dans une autre dimension, chacun dans sa rêverie.
Quelque chose de puissant explosa ! Comme le sifflement d’une locomotive à charbon et le bus s’arrêta net. Ce n’est qu’à cet instant que tout le monde s’agita. Certains passagers sortirent avec le chauffeur dehors.
« On ne va pas plus loin.» dit l’un d’entre eux.
Quel malheur, pensai-je. Que faire maintenant ? Revenir était impossible.
Des voyageurs partirent en avant et je les suivis lentement.
Quelle distance y avait-il jusqu’à destination je ne me le représentais pas. Ce village de montagne était relativement isolé.
J’allais être en retard à la toute première représentation de mes poèmes. Et pourtant, on m’avait bien dit, qu’est ce que tu vas faire là-bas, qui veux-tu intéresser avec tes poésies, ou celles des autres. Je croyais dure comme fer que ce n’était pas vrai.
La nature était intacte, l’air pur.
Une beauté.
Un tracteur avec sa remorque nous doubla et s’arrêta. Nous montâmes tous. Pendant que nous bavardions, nous arrivâmes à destination.
Quelle chance, j’avais du temps, je n’étais pas en retard !
La salle du centre culturel était quasiment remplie. On servait du vin chaud. C’était une première inoubliable, dans tous les sens du terme.