L A K E

Nije mogla da se odluči šta je lepše, zalazak ili rađanje sunca. Volela je i jedno i drugo. Svetlost se polako uvlačila i mešala sa ostacima noći. Čekala je da se velika, sjajna lopta pojavi i obasja još jedan dan.
Bila je spremna. Torba spakovana. Sve pripremljeno. Kao i uvek pred put nije mogla da spava. To joj je ostalo od detinjstva.
Kuća je bila na jezeru okružena šumom. Tu je pisao i komponovao. Bilo je to njegovo “Mesto za beg”, kako ga je zvao. Odlazio je uvek sam, da bi mogao na miru da stvara. Kada ju je pozvao da mu se pridruži, bila je iznenađena.
“Sigurno je smekšao sa godinama.”, pomislila je.
Ponela je samo par knjiga, jer poznavajući ga želeće da pročita nešto po njegovoj preporuci, pa da mu priča kako je shvatila, šta je osetila. Onda će on malo da ćuti, pa da joj kaže kako ništa ne razume, ili će pak da se oduševi i kaže kako su joj se razigrali klikeri.
Mnogo puta se pitala kako može da voli takvog čudaka. Nije imala odgovor.
Jednom dok joj je puštao tek komponovanu muziku i čekao reakciju, shvatila je zašto ga voli toliko jako. Volela ga je u stvari duplo. Njega, čoveka čudaka i njegovo delo. Zašto je on voleo nju, to tek nije imala pojma. Sigurno ni on nije znao.

“Glupo je to što sam kazao… Nema šta da se razume… Kad nekog zaista volimo, treba da prihvatimo deo tajne koju nosi u sebi… To je i razlog zbog koga i volimo… Zar ne?” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

Š U M A

Miris šume posle nevremena.
Svežina i lakoća vazduha koji se udiše.
Ptice počinju da pevaju.
Sporadično, a onda sve intenzivnije.
Zvuk se meša sa žuborom potoka.
Boje…Zelena.
Oblaci se razilaze. Nebu se vraća čisto plavetnilo.
Osećaj kada se udiše život.
Trenutak kada se počinje iz početka.
Kada je sve čisto i jasno.
Planina.
Obronci se prostrli okolo.
Na koju god stranu kreneš, ideš ka lepoti.
Ne vidim ga. Gde je?
Od blata i kiše mokar, pruža mi buket poljskog cveća.
Šaren i divan u rukama mi je. Mirišem ga…
Gledam ga preko buketa i vidim sve što mi treba.

“Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.”

 

LA FORET

Les senteurs de la forêt après la tempête,
La fraicheur et l’air léger qui se respire,
Les oiseaux entament leurs chants,
De manière sporadique puis plus intensément.
Leur son se mélange au murmure du ruisseau.
Les couleurs… verdoyantes.
Les nuages se dispersent. Le ciel recouvre son bleu azur.
Ce sentiment d’inspirer la vie.
L’instant de l’éternel recommencement.
Quand tout est clair et net.
La montagne.
Les pistes se sont répandues aux alentours.
Quel que soit le chemin emprunté, on se dirige vers la beauté.

Je ne le vois pas. Où est-il ?
Boueux et trempé par la pluie, il me tend un bouquet de fleurs des champs.
Plein de couleurs et beau, je le tiens dans mes bras. Je le respire…
Je l’observe à travers le bouquet et je vois tout ce dont j’ai besoin.

« Couleur verte, je t’aime.
Vent verdoyant, branche verdoyante.
Le bateau sillonnant la mer.
Et le cheval dans la montagne. »