L E K T O R

On izgleda kao jarac. Samo sto mu kopita nisu izletela iz cipela. Brada mu se usiljila, a kosa podigla, kao da krije rogove. Pogled me nesvesno vuce ka mestu gde je rep, da nije mozda probio kroz pantalone. Nosi skupo odelo, vidi se novo, i prsten na palcu. 

Ona je okrugla i meka kao ovca. Tvrdim da ce posle izvesnog vremena s njim, postati koza. Usne su joj crvene. Nosi ruzu, kao narukvicu, iste boje. Mirise na sladak parfem. Otmeno drzi casu i pomalo srce zlatan sampanjac.

Ulazi zena bleda, kao da je zivot provela pod zemljom. Oci su joj tako buljave i strasne.

”Mozda je Golumova polusestra.” – rekoh sebi.

“Sta?” – pita me meka ovca dok je gledam s laznim cudjenjem.

“Molim?”

“Ucinilo mi se da si nesto rekao?”

“Ucinilo ti se.”

Jarac gleda ispod oka lukavo, dok se ovca smeje srecno. I zena Golum se smeje, vide joj se retki, siljati zubi. Treba se skloniti da ne zagrize. 

Ulazi bilder da meri temperaturu. Svi staju u red. Pruzaju cela. Zena Golum se gura, hoce da bude prva. Izmicem se, dajem im prednost i priliku…

Napustam mesto, da mogu i vreme, nije moje. 

Pojedi sladoled bice ti bolje. Bljutav ukus razbice secer. 

Stavi masku, kad nema guzve zbog kazne, a skini je kad sednes s ljudima dok jedes krem. 

Ne uzmici dok konobar kaslje, ima vizir. 

Obrisi ruke gelom kad zatvoris vrata.

Na ulici je magla, ili je pred ocima.

Kozne maske u izlozima, sa rupicama za vazduh, Hanibal Lektor stil.

Ne, nije erotski sop. Strogi je centar. Otmen kraj. 

“Problem naseg vremena je sto buducnost nije onakva kakva je nekad bila.” Pol Valeri

Buducnost. Ti i ja. Ja i ti.

“Ako hoces da me upoznas, moras da jedes samnom.” Dzejms Dzojs 

LIMUN, SREBRO I MANDARINE

Danas su stoljnaci bili zuti. U diskretnim separeima sve je bilo spremno za rucak. Okruzeni patuljastim biljkama limuna, punih, zrelih plodova, uzivali su na zimskom suncu. Svez miris citrusa razbijao je zabludu da su biljke vestacke.

-Danas pijemo belo vino, ne zelim da remetim harmoniju zute.

Nasmejao se neodoljivo. Zubi su mu bili savrseni, niko ne bi pomislio koliko se namucio dok nije ugradio implante. Izgledao je kao filmski glumac. Cime li sam ga zasluzila, pomislila je.

Kosa mu je bila srebrna. Vio je vitak, vretenaste gradje.

Godinu dana je svakog jutra prolazila pored njegovog restorana na putu do posla. Obicno bi vec otvorio i cistio ispred. Kada se vracala oko sest popodne, paznju joj je privlacila svaki dan druga postavka. Jednog dana to je bila roze varijanta sa cvecem u par tonova iste boje, stoljnacima i salvetama koje su se takodje koloritno uklapale. Neobicne case, vec postavljene za predstojecu veceru. Sutradan, zelena varijanta sa patuljastim bendzi biljkama, rezedo zeleni stoljnaci sa diskretnim prugama boje zemlje i salvetama u istoj boji. Prekosutra opet novo i svakoga dana drugacije. Posle izvesnog vremena pocela je da usporava korak dok je prolazila, radoznalo posmatrajuci novi aranzman.

Neverovatno, pomislila je. Ko ovo osmisljava, svaka mu cast. Verujem da je i hrana na istom nivou.

On je uvek bio tu, u  besprekornoj beloj kosulji pripijenoj uz telo, nadgledao i radio. Vec u godinama, vidi se, zagazio u pedesete, ali sa zivom mladalackom iskrom.

Tog narandzastog dana, patuljaste mandarine su bile izmesane sa ruzicama punih cvetova iste boje. Zastala je, i na salvetama su bile mandarine. Nasmejala se i krenula, ali on je stajao ispred nje…

Le rêve

Vrati se
Da trčimo bosi po zlatnom pesku obale okeana.
Vrati se
Da nam tirkizni talasi kvase vrela stopala.
Vrati se

Od šuma talasa
nećemo čuti ništa,
Samo otkucaje srca.

Smejaćemo se glasno.
Skupiću sedefaste školjke
i njima napisati tvoje ime.

Poljubiću te
i prenuti iz dremeža.

Napojiću te vinom ledenim kao talas.
Skinuću ti pesak sa čela
i zaroniti u dubine tvoga pogleda.

Zaboraviću put
i ostati zauvek

Vrati se

BROKOLI, PRAZILUK I ŠARGAREPA

Gledala je na sat. Tačno pet minuta se blanširao brokoli. Seckala je praziluk, i kad je htela da pređe na šargarepu upalilo se svetlo u stanu prekoputa. Prozor je bio otvoren, a zavesa sklonjena. Mladić je sedeo i pušio, zamišljen. Njen kuhinjski prozor tik iznad radne ploče činio je da kuhinja bude svetla i topla. Htela ne htela, pogled je išao u tom pravcu. Seckala je šargarepu i dok je uzimala sledeću, videla je devojku kako prilazi mladiću s leđa, ljubi ga i pruža mu šoljicu. Verovatno kafu,
pomislila je. On je sedeo nezainteresovan i nije uzvraćao nežnost.
Voli ga, pomislila je. Razmišljala je o kvalitetu špageta. Želela je da ovo bude ukusna pasta.  Pogled joj je opet išao ka prozoru. Ona je klečala i skidala mu cipele. On je i dalje sedeo i pušio. Povremeno je provlačio ruku kroz kosu. Bila je crna i gusta. Šteta, pomislila je, ne voli je. Obostrana ljubav je tako retka, da se graniči sa naučnom fantastikom.
Svetlo se ugasilo. Voda je ključala. Ubacila je špagete.
Sutradan je odlučila da spremi rižoto sa plavim patlidžanom. Ulje je bilo vrelo. Patlidžan se pržio. Prekoputa se upalilo svetlo. Zavesa je bila sklonjena. Devojka je nervozno šetala po sobi.
Nema ga, pomislila je, možda kasni. Gnječila je beli luk u avanu i dodala dva velika prstohvata začina iz Provanse, maslinovog ulja i isceđen limun. Biće to odličan preliv za rižoto.
Mladić se pojavio. Devojka ga je dugo grlila. Baš ga voli, bila je dirnuta. Obuze je seta, sećanje kada je volela. Ubrzo čudan osećaj preseče njeno razmišljanje. Pa to nije isti mladić. Bila je zbunjena. Pirinač se skuvao. Biće ovo dobar rižoto.
Sutradan nije spremala večeru, stajala je naslonjena na prozor. Svetlo se upalilo. Zavesa je bila sklonjena. Neki treći plavokosi mladić se smešio i sipao piće. Devojka je stavljala cveće u vazu. Izgledala je srećno.

 

Zvezdani prah

Leti, leti, ptico moja
U oblake
U neba plav
Kuće su tvoje
Visina sjaj.
I sve si dalje
Ja oči sklapam
Da tvoje što duže
U mojima budu.
U blatu, u prašini
Duša mi sanja
Usana tvojih
Nežni trag.
Na dnu sam
Slomljenih krila
Srce mi peče ljubavi znak
Jer samo ti
Meni si drag.
Leti, leti, ptico moja
I sve si dalje,
U neba vis
Bledi, nestaje lika ti sen
Ostaje zanavek
Zvezdani prah.

Svetina

Ko stvara, izvrgnut je kritici, podsmehu, osporavanju, ignorisanju.
Najbezbednije je ne stvarati ništa, ne pokušavati ništa, biti po volji svetini i tako utopljen biti niko i ništa.
Ko iskorači na meti je.
Neosetljivost i surovost pomažu u opstanku, ali su kontradiktorni sa stvaralaštvom.
Stvaraoci su senzibilne duše.
Ne znam za neosetljivog stvaraoca. Za surovog stvaraoca. Možemo samo zamisliti koliko takve delikatne duše pate od poruge svetine.
Svako delo teži pokazivanju i u sebi nosi autorovu želju za priznanjem.
Nek jedan razume, dovoljno je.
Dvoje, već je radost.
Troje i više, znači na pravom si putu.
Ne odustaj delikatna dušo.
Stvaraj.
Voli.

R A S K O R A K

Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
Žive!

P U Z Z L E

-Uklopljenost podrazumeva gomilu budala oko sebe i zaobljene ivice da bi se pasovalo.
-Previđanje gluposti, nasilja i nepravde.
-Brak bez ljubavi.
-Spletke i zavere.
-Boju koja se nosi te sezone.
-I širinu nogavica.
-Složene puzzle.
-Rešen sudoku.
-Čvrst oslonac.
-Sanjar se drži za ideal. Mora da voli. Uvek nedostižno. Juriša na neosvojivo i želi nepripadajuće. Noću sanja, danju misli o snovima. Nikad nije tu gde jeste. Čim stigne, već krene.
-I gde se uklapa?
-Sa zvezdama. Morskom penom, muzikom, rekom, okeanom. Uklapa se sa mirisom kokos keksa.
-Komplikovano i neodrživo. Pogubno. Lakše je zaobliti ivice i pasovati kao sav normalan, uklopljen svet.

A M O U R

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Borim se
svaki dan
sa sobom
sa tobom.

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Ne želim ništa da znam.
Ne želim ništa da mislim.
Ni o danas
ni o sutra
pobedila je ljubav
pobedio si ti.

Da li ću biti gubitnik
ne mogu da mislim
ne želim da znam.

Ljubav zna.