B L O C K

Ko ne vodi bar delić života na društvenim mrežama, kao i da ga nema.

Umrežavamo se međusobno, znani i neznani, rođaci, prijatelji…
Zezamo se, saznajemo, učimo. Poneko ima i šta da pokaže.
Neko pak vruće informacije, a neko sve samo pomno prati…
U tom povezivanju, često dođemo u situaciju da se susrećemo sa ljudima s kojima smo prijatelji, na primer na Fejsbuku, a ne pozdravljamo se na ulici kada se sretnemo, jer se ne poznajemo u realnom životu.
Neko tu barijeru lako premosti, pa se srdačno javi i upozna.
Neko za to nije sposoban, pa se pravi da ne vidi, i ne poznaje. U prevodu, glumi ludilo. Svako postupa onako kako zna i ume, i za šta je sposoban.

Ili imamo rođake s kojima smo celu deceniju na Fejsbuku, a nikad nikakvu interakciju nismo imali, dok bi se u realnom životu, ako bi se sreli verovatno javili jedni drugima. Takav postupak, da se oni ubiše lajkujući postove poznatih, dok svoje rođake ignorišu, nameće pitanje: zašto su uopšte umreženi? Ako za deset godina nije dat ni jedan lajk, komentar i slično, čemu uopšte povezanost na ovakav način?

Ovakvih primera ima more.
Navela sam ova dva jer su mi među prvima pali na pamet.
Šta treba činiti?

Biti površan, pa pustiti da ide sve kako ide?
Lajkujmo se i dalje na Fejsu, a na ulici se nećemo poznavati. Uostalom, internet i jeste neka druga stvarnost.

Ili, na Fejsu se ignorišemo iako smo rođaci, poznanici, kolege, jer glumimo nekog drugog, a u realnom životu ćemo se javiti, ako baš moramo, ili ako nam nešto treba.

D E S E R T

Uključim TV i slučajno kliknem na Farmu.
Rekoh, hajde da pogledam malo o čemu se radi, čisto da ne budem baš skroz isključena. Mislim da je desetak minuta bio maksimum. Ugasim TV.
Između boravka na Farmi, u takvoj razornoj energiji sa debelim honorarom i sama u pustinji prepuštena sebi, da se hranim kao beduin i tražim vodu uz pomoć majmuna kome sam dala zadnji grumen soli, izabrala bih drugo.
Uverena da bih u drugoj varijanti preživela, ili bih stradala časno od divljih zveri ili oluje.
U prvom slučaju ne bih preživela ni par dana, rastrgnuta od zveri u ljudskom obliku.

“Vas je ovdje mnogo, a ja sam sâm. Činite sa mnom što god hoćete, jer vukovi rastržu janje u noćnome mraku, ali tragovi krvi ostaju na tlu sve do jutra i izlaska sunca.”

 

DESERT

J’allume la TV et tombe sur la l’émission de téléréalité La Ferme.
Je me dis, voyons voir de quoi ça parle, juste histoire de ne pas être totalement déconnectée. Je crois qu’une dizaine de minutes m’ont suffit et j’ai éteint la télé.
A chosir entre La Ferme avec ses énergies destructrices aux honoraires monstrueux et être seule dans le désert, abandonnée, me nourrissant comme un bédouin et cherchant de l’eau avec l’aide d’un singe à qui j’ai donné le dernier grain de sel, je choisirai le désert.
Je suis convaincue de survivre dans le second cas ou je périrais honorablement mise en pièces par des monstres à apparence humaine.

« Vous êtes très nombreux ici, et je suis seul. Faites de moi ce que vous voulez, car les loups déchiquètent l’agneau dans la nuit noire, mais les traces de sang restent jusqu’au levé du soleil. »

C I LJ

Najveća zabluda je kada želje prezentujemo kao trenutnu pojavu.

Zrela ličnost zna da razdvoji želje od trenutnog realnog stanja i sposobna je da osmisli strategiju za ostvarenje cilja.

Na osnovu ličnih sposobnosti i okolnosti, strategija ostvarenja cilja treba da je pokrenuta motivacijom i istrajnošću.

Osnovno je ne obazirati se na podle i ljubomorne, zbog kompleksa koje nisu uspeli da prevaziđu energija im je destruktivna i koriste je za povređivanje i uništavanje.

Čovek oslobođen kompleksa, koji je prihvatio sebe, ne nosi u sebi ljubomoru i zlobu, već je sposoban da se raduje tuđem uspehu i da da podršku drugom ljudskom biću.

Novac, uspeh, moć, nisu dovoljni za umirenje destruktivne energije, naprotiv, ona dobija na snazi i bez kontrole, razara sve oko sebe.

Ako ste napravili mali iskorak i spremni ste za novi, najveća opasnost vam preti ne od sitnih duša, one sitno grizu, već od onih na izgled sitih i moćnih, jer zbog svoje zle prirode nisu sposobni da podnesu ničiji uspeh, ma koliko beznačajan bio. To je u njihovoj prirodi i nema veze sa njihovom moći. Smetaće im i na beskućniku nove cipele, jer žele da bude bedan i u blatu. Kada bi moglo, samo bi oni postojali, a drugima bi određivali sve na kapi.

Unutrašnji mir i odsustvo ljubomore, saosećajnost, ljubav i radost, odlike su dobrih duša. Sve su ređe, jer zlo lako uzima pod svoje, ali ih ima. Moguće ih je sresti i osetiti plimu čiste, plemenite energije.

K L A N

Agresija u aktivnom i pasivnom obliku preuzima kontrolu nad ljudima.
Aktivan oblik, na koji sve manje reagujemo i onaj podmukao, pasivan koji nas je skoro sve prožeo.
Ignorisanje i bojkot kao prastara metoda agresije, usavršena do perfekcije u današnjem modernom društvu poremećene Srbije.
Kad kažem poremećene, mislim da se sve tradicionalno skoro izgubilo i da su nas preplavili novi nakaradni, modeli ponašanja, koji se usvajaju kao normalni, dok sve tradicionalno postaje ili je već postalo glupo, ili se za to više ne zna.
Ono posebno tragično, što će se jako loše odraziti uopšte na živalj ove naše jadne Srbije su iskvareni mladi ljudi, ogrezli u poroke, a treba da imaju svoju decu, dočekaju starost i da gaje unuke. Često se zapitam kad se susretnem sa pokvarenošću mladih: “Šta će to biti sa pedeset, šezdeset? Monstrum? Šta će to naučiti svoje dete, unuče? Ili šta ga uči? Ne smem ni da mislim.”
Urušeno školstvo, urušena crkva, uništena vojska. Nepravda, kriminal na svakom koraku i mestu. Nepostojanje ustaljenih masovnih navika za čitanjem, učenjem, sportom. Ništa organizovano, sve samoinicijativno. Sportiste jedino vidim kao neke uzore i bljesnu tu matematičari, fizičari, govornici…, ali se o tome ne govori niti to više koga zanima.
Gušenjem individualnosti a sa njom i kreativnosti mi formiramo mlada stada, klanove, grupe bezličnih kreatura, sa vođama monstruoznog i psihopatskog profila koji sebe projektuju na grupu. U takvoj klanovitoj i poremećenoj Srbiji nema mesta za kreativnog individualca koji radi opstanka i dokazivanja sebe, može jedino da ode van zemlje, ili da proceni u koji klan da uđe. Ulaskom u klan, on mora da se odrekne dela sebe i da prihvati agresiju kao model ponašanja.

K L E T V A

Potoci su bili puni smeća.

“Kako im nije žao da bacaju smeće u potoke?!”

Najlon kese razbacane svuda okolo sablasno su se lelujale na povetarcu. Ovo je već koji po redu pretrpan đubretom. Za ne poverovati. Počela je da ga kupi na jednu gomilu. Čemu? Uhvati je malodušnost. Sutra će opet sve biti isto. Ovim naporom ne postiže ništa. Bacači nemaju obzira. Ne cene prirodu. Nema sankcija, osilili su se.

Ono što je sigurno kod naših ljudi je duboko ukorenjeno sujeverje. Setila se da su u jednom mestu, taj problem efikasno rešili kletvom. Postavili su tablu sa ispisanom kletvom i posle izvesnog vremena više tu đubre niko nije bacao.
Kako stvari stoje na svakom koraku bi trebalo postavljati slične table, počev od prirode, pa do institucija. Nije izvodljivo.
Stiglo je proleće. Priroda se budila.
Ostalo je samo da veruje da će priroda i ljubav ljudi prema njoj ipak pobediti!

 

MALEDICTION

Les ruisseaux étaient plein de déchets.

Ils devraient avoir honte de jeter les déchets dans les ruisseaux ?!

Les sacs en plastique jetés au tout venant, se balançaient dans le vent. Combien de fois déjà cette saleté débordait. Incroyable ? Elle les ramassa une pile de sacs. Pourquoi ? le découragement la saisit. Demain, ce sera la même chose. Tant d’effort pour rien. Ceux qui jettent s’en fichent et ne respectent pas la nature. Le laisser-aller sans la punition.

Ce qui est profondément enraciné dans notre population est la superstition. Elle avait le souvenir d’un lieu où ce problème avait été résolu par une malédiction efficace. Un panneau avait été mis avec une malédiction inscrite dessus et après quelques temps, plus personne ne jeta de déchets.
En l’état des choses actuelles, il faudrait mettre à chaque pas des panneaux identiques commençant par la nature jusqu’aux institutions. Mais c’est impossible.

Le printemps s’installait. La nature se réveillait.
Il ne restait plus qu’à croire que la nature et l’amour que lui portent les hommes vaincront malgré tout.