U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From

Advertisements

J U T R O

Voda je bila hladna, ali posle kraćeg prilagođavanja prosto neodoljivo prijatana za plivanje. Svako popodne se kupala, dok je on komponovao. Onda im je pripremala večeru.
On je ustajao rano. Budio je miris kafe, pečene slanine ili kajgane.
Volela je te momente. Nije htela da otvori oči. Pravila se da spava, dok ga je posmatrala kroz trepavice. Trudio se da ne pravi buku. Nije znala koji je dan. Nije želela da zna. Tu je bio on, muzika, knjige, jezero… Šuma okolo kao zaštita od spoljnjeg sveta. Njihov svet, njihov raj.
Pisao je roman i već je odmakao prilično. Ovde je želeo da ga završi. Falio mu je preokret na kraju i verovao je da će mu sinuti ideja.
Nije joj davao da ga čita. Još nije bio spreman. Bio je perfekcionista. Stalno je tražio novu reč. Mnogo je polagao na detalje, dok je njoj bila presudna suština.
“Kad pojedemo hranu, ti da loviš.”
“Ovde napada sneg dva metra.”
“Ti da prtiš sneg.”
“Ima i medveda.”
“Da okačiš kožu iznad kamina.”
Začuo se zvuk trube. Dolazio je spolja. Ogrnula se ćebetom i izašla da pogleda. Grupa od njih nekoliko je mahala sa obale. Jedan je duvao u trubu.
“Izgleda da se naš odmor završio.”
“Videćemo…”, promrmljao je sebi u bradu.

“Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Čini mi se da je to bilo u leto ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

P A R A D I S E

Prizor je zadivio.
Kao sa razglednica iz Kanade. Šuma se ogledala u tirkiznoj vodi jezera. Planinski vrhovi sa snežnim kapicama uzdizali su se u plavetnilo u zlatnom sjaju letnjeg sunca.
“Ovo je bajka koju sanjam.”, pomislila je.
Kuhinja je bila puna hrane.
“Planiraš da ostaneš zauvek ovde, koliko vidim.”
“Ne, nego znam koliko možeš da pojedeš za mesec dana.”
Gađala ga pomorandžom, ali je spretno izbegao iznenadni napad.
Pustio je muziku na najjače.
Sela je na terasu. Stolica na ljuljanje je bila baš po njenoj meri.
Doneo je limunadu i kafu.
“Kao u dobra stara vremena.”
Pročitala mu je sa usana, jer nije čula od muzike koja je lebdela jezerom i topila snežne kapice planina.
Jako se uštinula za ruku, ali se nije probudila.
Bilo je stvarno.

“Počinje leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u srce leta, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L A K E

Nije mogla da se odluči šta je lepše, zalazak ili rađanje sunca. Volela je i jedno i drugo. Svetlost se polako uvlačila i mešala sa ostacima noći. Čekala je da se velika, sjajna lopta pojavi i obasja još jedan dan.
Bila je spremna. Torba spakovana. Sve pripremljeno. Kao i uvek pred put nije mogla da spava. To joj je ostalo od detinjstva.
Kuća je bila na jezeru okružena šumom. Tu je pisao i komponovao. Bilo je to njegovo “Mesto za beg”, kako ga je zvao. Odlazio je uvek sam, da bi mogao na miru da stvara. Kada ju je pozvao da mu se pridruži, bila je iznenađena.
“Sigurno je smekšao sa godinama.”, pomislila je.
Ponela je samo par knjiga, jer poznavajući ga želeće da pročita nešto po njegovoj preporuci, pa da mu priča kako je shvatila, šta je osetila. Onda će on malo da ćuti, pa da joj kaže kako ništa ne razume, ili će pak da se oduševi i kaže kako su joj se razigrali klikeri.
Mnogo puta se pitala kako može da voli takvog čudaka. Nije imala odgovor.
Jednom dok joj je puštao tek komponovanu muziku i čekao reakciju, shvatila je zašto ga voli toliko jako. Volela ga je u stvari duplo. Njega, čoveka čudaka i njegovo delo. Zašto je on voleo nju, to tek nije imala pojma. Sigurno ni on nije znao.

“Glupo je to što sam kazao… Nema šta da se razume… Kad nekog zaista volimo, treba da prihvatimo deo tajne koju nosi u sebi… To je i razlog zbog koga i volimo… Zar ne?” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

T I R A Ž

Naiđem slučajno na stari, davno zaboravljeni, debeli notes, a pošto pokušavam da napišem nešto lepo i pametno, padne mi na pamet da bih mogla u njega po nešto da pribeležim kad nisam pri kompjuteru i ostalim uređajima. Čisto onako hipsterski, olovkom na papiru, a i da sebe proverim što se rukopisa tiče.
I tako počnem ja da piskaram tu i tamo po nešto.
Cepam, gužvam, pišem i negde oko sredine naiđem na jednu ispisanu stranu.
Okrenem pozadi, nema dalje. Prelistam, nema ništa. Listam detaljno list po list, nema. Očigledno se autor predomislio što se mesta pisanja tiče i odlučio da uzme drugi notes.
Tekst datira iz 2002. godine, i ne mogu vam opisati koliko me je u istom momentu: obradovao, iznenadio, dirnuo, nasmejao, zadivio, rasplakao, ohrabrio, zamislio, podsetio, naučio, objasnio da se za OVAKVE MOMENTE ŽIVI.
Neka mi oprosti cenjeni autor što bez njegovog znanja i odobrenja objavljujem širokom auditorijumu, ovaj slučajno pronađeni tekst, koji zvuči toliko samouvereno, proročanski i neodoljivo šarmantno, uverena da mi neće zameriti.

13517608_10206969200130713_939702164019332924_o

DIFFUSION

Je suis tombée par hasard sur un vieux cahier oublié. Comme j’essaie d’écrire des choses intéressantes et belles, j’eu l’idée de l’utiliser pour y prendre des notes lorsque je ne suis pas à côté d’un ordinateur ou d’autres outils informatiques. Comme ça, naturellement, faire glisser le stylo sur le papier, tester mon écriture.
Et me voilà, commençant à noter par-ci par-là des pensées.
Je déchire, je froisse, j’écris. Soudain, vers le milieu du cahier, je tombe sur une page toute manuscrite.
Je la tourne, pas de suite. Je feuillette, plus rien. Je parcours en détail les autres pages une à une. L’auteur a manifestement changé d’avis quant au support à utiliser et a décidé de prendre un autre cahier.
Le texte date de 2002. Je ne peux vous décrire à quel point, à cet instant précis, il m’a rendu heureuse, m’a surpris, m’a touchée, m’a fait rire, m’a fait admirer, m’a fait pleurer, m’a rendu courageuse, m’a fait me souvenir, m’a appris, m’a expliqué qu’on vit POUR CES MOMENTS-LA.
Que l’auteur estimé me pardonne si je diffuse sans qu’il le sache et sans son autorisation ce texte trouvé par hasard, à tout l’auditorium. Texte qui sonne vrai, prophétique et tellement charmant. Je suis persuadée qu’il ne m’en voudra pas.

M I N E

Kad nikog ne volim
i kad mi se sve smrači
volim samo tebe
ako ti to nešto znači.

Kad ništa ne govorim
i kad mi se stalno ćuti
pričam samo tebi
jer znam da ćeš čuti.

Kad mi je sve glupo
i kad smeha nemam više
nasmejem se samo tebi
jer ti duša tugu briše.

 

MINE

Quand je déteste tout le monde
Et que tout s’assombrit autour de moi
Je n’aime que toi
Est-ce que cela signifie quelque chose pour toi.

Quand je ne dis rien
Et que je suis toujours silencieuse
Je parle que de toi
Car je sais que tu entendras

Quand tout est ridicule autour de moi
Et que je n’ai plus de joie en moi
Mon sourire ne s’adresse qu’à toi
Car ton âme essuie le chagrin.

 

 

Kafa ili čaj?

Nepredviđene životne prepreke učine da ponekad pokleknemo i pomislimo: “Kako dalje?”
Pogledavši se u ogledalo, a da ne poželimo da ga razbijemo, veoma je ohrabrujuće i već može da bude polovina rešenja.
Svako od nas se različito nosi sa točkom života.
Ono što znam je da nikada ne treba odustati. Sve što je moguće promeniti nije izgubljeno.
Teško je prihvatiti ono što ne možemo promeniti.
Kada nam se neko ko nam neizmerno znači preseli na drugi svet.
Kad sanjamo uporno nemoguć san.
Kad nam ponestane snage, a baš tad treba trčati sprint.
Mnogima je teško da potraže pomoć, jer otkriti nekome svoje tajne, dajemo mu opojnu moć u ruke. Nikad ne znamo kako će na kraju postupiti, jer ljudi su kvarljiva roba. Tada preuzimamo dupli rizik.
Živeti svoju dramu, nije ni malo lako. U današnje vreme, bezdušnih ljudi, ona ili privlači pažnju gledalaca ili su oni potpuno nezainteresovani. I kad privuče pažnju, većinom čekaju da vide kako će čovek pasti. Snaga održavanja ravnoteže je od čoveka do čoveka specifična. To vam je kao sa večernjom kafom. Neko je popije da ga održi budnim, a neko je popije i zaspi.
Važno je živeti ispravno, to je najbolja osveta neprijateljima, a velika lična satisfakcija.

“Točak života okreće se takvom brzinom da nijedan čovek ne može dugo da ostane uspravan. I najzad točak se uvek vrati na plaznu tačku.” Stiven King

“Misliću o tome sutra.” što bi rekla Scarlett O’Hara.

 

CAFE OU THE

Les pièges imprévus de la vie font que quelquefois nous capitulons et pensons « comment aller plus loin ? »
Se regarder dans le miroir sans vouloir le briser est encourageant et un bon début comme solution.
Chacun de nous réagit différemment avec la roue de la vie.
Ce que je sais, c’est qu’il ne faut jamais abandonner. Tout ce qui est possible de changer n’est pas perdu.
Il est difficile d’accepter ce qui est immuable.
Lorsqu’un être que l’on chérit plus que tout déménage dans un autre pays.
Lorsque nous révons de l’impossible.
Lorsque nous n’avons plus d’énergie alors qu’il faut courir un sprint à cet instant précis !
Il est difficile pour beaucoup de demander de l’aide, car on dévoile ses secrets à quelqu’un d’autre qui a un pouvoir enivrant entre ses mains. Nous ne savons pas comment il réagira à la fin, car les gens sont des êtres que l’on peut corrompre. Là, nous prenons un double risque.
Vivre son drame personnel n’est pas simple du tout. Dans le monde actuel déshumanisé, soit les spectateurs s’y intéressent soit ils ne s’en préoccupent pas du tout, la plupart attend de voir notre effondrement. La force de maintenir l’équilibre est spécifique d’une personne à une autre. Comme avec le café du soir. On le boit pour se maintenir éveillé ou on le boit puis on s’endort.
L’important est d’être droit dans la vie, c’est la meilleure vengeance envers les ennemis, et une satisfaction personnelle.

La roue de la vie tourne si vite que personne ne peut rester debout bien longtemps, et la roue revient toujours à son point de départ. Stephen King.

« J’y penserai demain. » Comme dirait Scarlett O’Hara

EGO-HRANA

“Da li treba uopšte pokazati ljubav muškarcu?”, pita me prijateljica pre neki dan. “Čini mi se sve što mu je više pokazujem i pružam, sve je oholiji. Umam utisak da mu služim kao hrana za ego koji se svakodnevno goji i jača dok sam ja sve slabija i sve se gore osećam.”
Ovo pitanje me je navelo na razmišljanje. Nisam znala šta da joj odgovorim, a ono što mi je prvo palo na pamet je da voli pogrešnog muškarca.
Ljubav treba pokazivati i pružati nesebično, ako je ima naravno, tako ja bar mislim.
Na dobro i lepo se čovek lako navikne, pa i da ga neko bezrezervno voli. Desi se da to uzme zdravo za gotovo i obezobrazi se prosto rečeno. Tek kad izgubi ono što je smataro da se podrazumeva shvati šta je imao.
Koliko nam se često dešavalo u životu da smo ljubav pokazivali i davali, pokušavali sve, ali povratne informacije nije bilo, ili je bila nedovoljna i retka. S druge strane, koliko nas je neko voleo, obasipao pažnjom, zvao, a nama je bilo svejedno dok to nije prestalo.
Da li smo se pitali: “Gde li je moja ego-hrana? Zašto me ne zove? Prosto fali.”
Svi smo mi verovatno bili nečija ego-hrana, a verovatno smo je i sami imali. Sve je to život.
Mnogi od nas znaju razne ljubavne taktike, kao u šahu. Od otvorenog pokazivanja emocija i njihovog ogoljavanja, do ekstremnih taktika napuštanja i ignorisanja, nadajući se da će osoba koja nam se sviđa potrčati za nama i pojačati iskazivanje emocija. Treba računati i sa tim da ignorisanje i napuštanje ne bude shvaćeno kao zavođenje, već kao odluka u svom bukvalnom smislu.

“Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje.” Paskal

“Postoji u čoveku neka tajna koja ga tera da čini ono što oseća, a ne ono što bi, po mišljenju drugih trebalo da radi.”

13403253_10206909347634438_9050816159322617256_o.jpg

C I LJ

Najveća zabluda je kada želje prezentujemo kao trenutnu pojavu.

Zrela ličnost zna da razdvoji želje od trenutnog realnog stanja i sposobna je da osmisli strategiju za ostvarenje cilja.

Na osnovu ličnih sposobnosti i okolnosti, strategija ostvarenja cilja treba da je pokrenuta motivacijom i istrajnošću.

Osnovno je ne obazirati se na podle i ljubomorne, zbog kompleksa koje nisu uspeli da prevaziđu energija im je destruktivna i koriste je za povređivanje i uništavanje.

Čovek oslobođen kompleksa, koji je prihvatio sebe, ne nosi u sebi ljubomoru i zlobu, već je sposoban da se raduje tuđem uspehu i da da podršku drugom ljudskom biću.

Novac, uspeh, moć, nisu dovoljni za umirenje destruktivne energije, naprotiv, ona dobija na snazi i bez kontrole, razara sve oko sebe.

Ako ste napravili mali iskorak i spremni ste za novi, najveća opasnost vam preti ne od sitnih duša, one sitno grizu, već od onih na izgled sitih i moćnih, jer zbog svoje zle prirode nisu sposobni da podnesu ničiji uspeh, ma koliko beznačajan bio. To je u njihovoj prirodi i nema veze sa njihovom moći. Smetaće im i na beskućniku nove cipele, jer žele da bude bedan i u blatu. Kada bi moglo, samo bi oni postojali, a drugima bi određivali sve na kapi.

Unutrašnji mir i odsustvo ljubomore, saosećajnost, ljubav i radost, odlike su dobrih duša. Sve su ređe, jer zlo lako uzima pod svoje, ali ih ima. Moguće ih je sresti i osetiti plimu čiste, plemenite energije.

P I S M O

Bio je to potpuno običan dan. Poštansko sanduče puno reklamnih flajera i računa koje je trebalo platiti. Mehanički je sve pokupila i stavila u torbu. Kasnije će razvrstati i pola pobacati.
Nekada su u sandučićima bila pisma. Sa šarenim markicama iz inostranstva koje je skidala nadnoseći koverat nad posudu sa vrelom vodom. Para ih je odvajala neoštećene.
Sve više gazimo u sajber svet, nesvesni koliko lepih navika nestaje. Menjaju ih nove, čini se sve manje ljudske. Vremenom, pitala se, koliko će i u čoveku ostati ljudskog?
Počela je da razvrstava račune, da baca reklame, i u neverici potpuno zatečena spazi koverat pažljivo adresiran na njeno ime. Okrenula ga je. Nikakvu adresu nije imao pozadi. Uzela je nožić za otvaranje pisama u obliku krstaškog mača koji je kupila u Provinsu, misleći da ga nikada neće upotrebiti, ali došao je i taj trenutak…Pismo je bilo ispisano na dve strane, lepim, čitkim rukopisom malo nagnutim na desno.
Čitala je sa nevericom.
Srce je lupalo.
Oči su počele da magle.
Na kraju je potpisao sa početnim slovom nadimka koji mu je ona dala.
Zatečena.
Okrenula je stranu i počela iz početka. I opet, i opet…
E, da je stiglo pre nekoliko godina, šta bi sve proživeli. Koliko bi se navoleli. A sad, kada je sve prošlo, zatrpano zaboravom…kao ruka koja se pojavljuje na kraju filma Keri, kada su već svi u bioskopu ustali misleći da je kraj.
Zašto joj je na pamet pala ta scena?
Valjda što je kraj ljubavi malo nalik hororu. Ili nije?
Savila je pismo, vratila u koverat i odložila.
Sam gest je ganuo, ali stigao je kasno.
Kao kiša posle suše koja je spržila sve.

“Svi mi nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce.” Frédéric Beigbeder

“Nikad više nećeš dobijati listove papira prekrivene stidljivim krasnopisom, natopljene suzama i naparfemisane s ljubavlju, savijene sa emocijama, i adresom brižljivo prepisanom na koverat, sa malom porukom za poštara: Ne izgubi se na putu o poštaru, nosi ovu važnu posalnicu mome voljenom.” Frédéric Beigbeder