O Č I

“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma

“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.

Advertisements

O G L E D A L O

U odnosu na druge mi odmeravamo sebe.
Neki to shvate bukvalno, pa u okviru jedne grupe imaju privid svoje moći i superiornosti, a van toga su obični, jedva prosečni. Nesvesni da sva sila i moć koja im je data, ima određen rok trajanja. Da sa njom treba rukovati pažljivo.
Moguće je da muti um, te se gubi osećaj za realnost, ne znam, ali tako kažu oni koji su je iskusili, pa izgubili.
Pravu sopstvenu vrednost u odnosu na druge nije lako odmeriti. Moguće je delimično kroz mnoge promene, i ljudi i okruženja, putovanja, razne poslove, snalaženjem u najneobičnijim situacijama, nekad teškim, neprijatnim, pa i lepim.
Koliko smo spremni da pomognemo kad je i nama pomoć potrebna?
Koliko smo sposobni da razumemao potrebe drugih kad nam je naizgled sve potaman? Koliko smo spremni da oprostimo, da zaboravimo uvrede i gonjenja?
Koliko je još toga potrebno da bi odmerili sebe?
Uvek treba misliti o sebi u odnosu na druge da smo manji.
Kad nas ponize, zapravo su nas uzvisili.
Kad mislimo da ćemo se poniziti, mi se baš tad uzvisujemo.
Kad nas uzvise, budimo na oprezu, uvek posle sledi pad.

“Ljudske grupe, ako ih čine i samo tri osobe, imaju tendenciju da se dele na suparničke podgrupe.” Platforma Mišel Uelbek

“U samoj toj izglednosti da će nam upravljati budale bilo je nečeg neodređeno neugodnog, ali na kraju krajeva, neće ni to biti prvi put.” Lanzarote Mišel Uelbek

K L A N

Agresija u aktivnom i pasivnom obliku preuzima kontrolu nad ljudima.
Aktivan oblik, na koji sve manje reagujemo i onaj podmukao, pasivan koji nas je skoro sve prožeo.
Ignorisanje i bojkot kao prastara metoda agresije, usavršena do perfekcije u današnjem modernom društvu poremećene Srbije.
Kad kažem poremećene, mislim da se sve tradicionalno skoro izgubilo i da su nas preplavili novi nakaradni, modeli ponašanja, koji se usvajaju kao normalni, dok sve tradicionalno postaje ili je već postalo glupo, ili se za to više ne zna.
Ono posebno tragično, što će se jako loše odraziti uopšte na živalj ove naše jadne Srbije su iskvareni mladi ljudi, ogrezli u poroke, a treba da imaju svoju decu, dočekaju starost i da gaje unuke. Često se zapitam kad se susretnem sa pokvarenošću mladih: “Šta će to biti sa pedeset, šezdeset? Monstrum? Šta će to naučiti svoje dete, unuče? Ili šta ga uči? Ne smem ni da mislim.”
Urušeno školstvo, urušena crkva, uništena vojska. Nepravda, kriminal na svakom koraku i mestu. Nepostojanje ustaljenih masovnih navika za čitanjem, učenjem, sportom. Ništa organizovano, sve samoinicijativno. Sportiste jedino vidim kao neke uzore i bljesnu tu matematičari, fizičari, govornici…, ali se o tome ne govori niti to više koga zanima.
Gušenjem individualnosti a sa njom i kreativnosti mi formiramo mlada stada, klanove, grupe bezličnih kreatura, sa vođama monstruoznog i psihopatskog profila koji sebe projektuju na grupu. U takvoj klanovitoj i poremećenoj Srbiji nema mesta za kreativnog individualca koji radi opstanka i dokazivanja sebe, može jedino da ode van zemlje, ili da proceni u koji klan da uđe. Ulaskom u klan, on mora da se odrekne dela sebe i da prihvati agresiju kao model ponašanja.

S L U Č A J N O S T

Bila je elegantna i veoma zgodna. Možda tu oko trideset pet po njenoj proceni, najviše.
Od milionskog grada baš danas, baš sad, da bude u Orsaju. Nečuveno!
Što se tiče pretpostavke da takav tip muškarca uvek šeta trofej, bilo je suvišno komentarisati.
“Kakva slučajnost!”
“Ne znam šta da mislim?”
“Ne brini, ovoga puta te nisam pratio.”
Pocrvenela je i htela da pukne zbog toga.
Devojka je stajala malo dalje posmatrajući slike.
“Imaš dobro društvo.”
“Da.” Nasmejao se zagonetno.
“Ovo je Kler. Moja prijateljica.”
Srdačno joj je pružio ruku i obratio se na tečnom francuskom.
“Bože, što mi ovo radiš?” Pomislila je.
“Treba da krenemo.” Uhvatila je Kler za ruku.
Devojka je pogledala ka nama nezainteresovano.
On je bez reči u znak pozdrava klimnuo glavom i pridružio se devojci. Zagrlio ju je oko struka i nastavio da gleda sliku. Delovalo je kao da je to učinio namerno. Da joj napakosti.
Šta ona ima s tim?
Uostalom, znala je taj scenario unapred. I ko joj je on uopšte?!
Upoznala ga je u avionu, a viđa ga svaki dan i kad hoće i kad neće.
Strašno!

Kaže Mo Jen u romanu Priče o crvenom sirku, da su dvoje kojima je suđeno da budu zajedno već vezani nevidljivim koncem.

Sacré-Cœur

Uspon nije osećala. Malo napornija šetnja ka Sacré-Cœur u ovom trenutku je bila prava stvar zbog blage nervoze koju sebi nije htela da prizna. Ko je on da joj poljulja raspoloženje i to još u Parizu?! Kakava guska! Kasni i još hoće i sutra. Kad je bila mlada nije čekala uopšte. Ni pet minuta. Trebala je da posluša sebe, a ne Kler, koja je tako naivna. Ma rekla je da se neće kajati, i o tome neće misliti, tačka!
Popela se. Fascinantna lepota.
Magnetizam mesta bio je neverovatan. Nije mogla da odvoji oči od te beline. Tog bisera.
Polako je osećala nalet blaženstva. Želju da zauvek ostane tu, da zauvek upija tu lepotu.
Grad, kao na dlanu. Turista i nije bilo kako zna da bude. Valjda što je kraj dana. Odlazili su na druga mesta.  Sela je na klupu da se odmori. Začula se harmonika…
Neka nepoznata, dirljiva šansona. Muškarac je pevao osećajno hrapavim glasom.
Pomislila je na gospodina Mačo. Nevoljno će samo sebi priznati da je zaista zgodan, i veoma prijatan. Ima neodoljiv osmeh. Oči izražajne, zelene. Kosa mu je bila proseda, svetlo smeđa. Procenila je da ima oko pedeset. Možda više, možda manje. U dobroj je formi. Vidi se da brine o svom izgledu. Ipak, to je završena priča…
“Zamislila si se. Ne bih da smetam, ali prošetao sam i video te kako sediš, pa…da ti se javim dok ne odeš na sastanak.”
On je pratio…U šta se samo uvalila.
“Baš krećem, već kasnim. Zaista mi je žao.”
Ustala je kao oparena sa klupe i krenula niz stepenjice.
Nije znala šta da misli. Ko je on? Ne, nije ovo za nju.
Kao da joj je pročitao misli rekao je:
“Molim te nemoj da misliš da sam neki manijak, samo sam želeo da ispravim nesporazum i da ti kažem da nisam namerno zakasnio.”
Zastala je. Trebala je da odluči.
Da rizikuje ili da igra na sigurno?
Da ima dvadeset…ali sa svojih pedeset bilo bi “rizično” rizikovati.
“Verujem ti. Takav je život. U svakom slučaju hvala što si mi ublažio strah od letenja. Sad zaista moram da krenem, već me čekaju.”
Požurila je. Mrak se spuštao.
Nije imala hrabrosti.
Nije imala proklete hrabrosti i ovoga puta!

C O U R A G E

Bilo je tačno 18h kada je ušla na vrata kafea COEUR na Montmartru.
U kafeu je bilo živo. Dopao joj se sto do prozora, bio je slobodan.
Njega nije uočila. Možda se i ne pojavi.
Dala je sebi reč da se neće kajati što je odlučila da dođe, ma koliko se to kosilo sa njenim principima. Svako pravilo ima izuzetak, pa i zgodan muškarac može da bude sam. Možda nije manijak, diler, prevarant, psihopata…Možda.
Kako živeti ako sve gledamo kroz negativnu prizmu? Valjda bezbedno i dosadno.
Malo avanture u ovom predivnom gradu, kome može da škodi? Uostalom, za sve je kriva gospođa Kler koja je naterala da dođe. Kada joj je ispričala kakav je bio let i kako je u strahu opijena konjakom stezala ruku zgodnom neznancu koji joj je zakazao sastanak, smatrala je da to može da bude simpatično poznanstvo. Kada je pitala, šta ako je oženjen, i ko zna ko, ona je glatko odgovorila: “Nikad nećeš saznati ako ne odeš.”
I tako, evo je tačno na vreme, a njega nema.
Prošlo je već pola sata. Ljudi su ulazili, izlazili. Naručila je drugu kafu pomirena sa činjenicom da se neće pojaviti.
Bilo joj je svejedno. Možda malo krivo…
Kafe je bio divan. Bilo je prijatno. Montmartr živ kao i uvek. Nije ništa izgubila sem što je odložila obilazak jedne galerije za sutra. Kafa joj je prijala. Uzela je telefon da se javi da je sve ok i da se gospodin Mačo nije pojavio. Malo će se prošetati do Sacré-Cœur da uživa u njenoj belini i predivnom pogledu.
Dok je izlazila on se stvori ispred nje. Vidi se da je žurio.
“Izvini što kasnim. Mislio sam da si otišla. Desilo se nešto nepredviđeno. Hoćeš da odemo na drugo mesto?”
“Žao mi je, ali imam dogovoren sastanak.”
“Hajde sutra.”
“Svaki sat u Parizu mi je isplaniran, i uvek ih je malo. Žao mi je…Ti si tvoj sat imao.”
Požurila je ka Sacré-Cœur.
Bila je ravnodušna.
Možda surova.

C O E U R

Ona je otvorena.
Srce joj je na dlanu.
Povređuju ga, gaze, koriste.
“Zatvori srce, boli to sve sigurno.”
“Ne mogu da ga zatvorim. Veliko je i neposlušno. Voli i od toga raste.”
“Ali ranjavaju ga, gaze! Zašto trpiš?”
“Zbog dobrih ljudi. Zbog ljubavi. Jer vredi…”
“Hrabro je to.”
“Ne znam drugačije.”
Svaki čovek je bar priča, ako ne roman.
Svaki dan je život.
“Pristajem da budem glupa i naivna, samo ne zla.”
“But I know that you know and I know.”
Kad vide jakog, hoće da ga slome.
Kad vide dobrog, hoće da ga rane.
Zašto?
“Zlih je više, ali je dobro jače.”
“A dva loša ubiše Miloša?”
“Sve što radiš radiš sebi. Tako je na kraju.”
“Veruješ u to?”
“Verujem.”
“Sve je komplikovano, surovo i dvolično.”
“Muzika je iskrena.”

Trebalo je da imam dva srca, jedno neosetljivo i drugo neprekidno zaljubljeno, trebalo je da to drugo poklonim onoj za koju kuca, a sa onim prvim bih živeo srećan. Amin Maluf

 

CŒUR

Elle est franche.
Elle a le cœur sur la main.
On le vexe, le piétine, l’utilise.
« Ferme ton cœur, tout cela est surement douloureux. »
« Je ne peux par le fermer. Il est immense et indiscipliné. Il aime et grandit à cause de cela. »
« Mais, on le blesse, on l’écrase. Pourquoi supportes-tu cela ? »
« A cause des bonnes personnes. A cause de l’amour. Car cela en vaut la peine… »
« C’est courageux. »
« Je ne sais pas faire autrement. »
Chaque individu est une histoire si ce n’est un roman.
Chaque jour est la vie.
« J’accepte d’être bête et naïve mais pas mauvaise. »
« But I know that you know and I know. »
Quand ils voient quelqu’un de fort, ils veulent le briser.
Quand ils voient quelqu’un de bon, ils veulent le blesser.
Pourquoi ?
« Il y a plus de mauvaises personnes mais les bonnes sont les plus fortes. »
« Mais deux mauvaises tuèrent Milos ? »
« Tout ce que tu fais, tu le fais à toi-même. C’est ainsi à la fin. »
« Tu y crois, toi ? »
« J’y crois. »
« Tout est compliqué, dur et ambivalent. »
« La musique est sincère. »

J’aurais dû avoir deux cœurs, le premier insensible, le second constamment amoureux, j’aurais confié ce dernier à celles pour qui il bat et avec l’autre j’aurais vécu heureux. Amin Maalouf

Z A K L O N

“Nije mi jasno kad vidim zrele ljude a u njihovo ime govore žene, muževi, roditelji. Šta ste vi? Da li ste možda osobe sa posebnim potrebama?”

Posmatrati čoveka od trideset-četrdeset godina, kad kažem čoveka nije važan pol, kako ga zastupa majka ili otac. Muž ili žena. U njegovo ime govori. Uzima ulogu drvenog advokata, to je tako jadno, tužno i smešno. A on zdrav, prav. Nije retardiran, ne fali mu na izgled ništa. Krije se iza ramena drugog. Ko se u toj priči oseća gore? Onaj koji zastupa, svestan slabosti i nesposobnosti onoga koga zastupa, ili onaj koji se krije?

Oslonac i podrška je važna, naravno. Svi za njom težimo, ali prvo treba da naučimo da budemo sebi oslonac. Da se oslanjamo na sopstvene snage. Da savladamo strah od borbe, sukobljavanja, krčenja puta… Ako je taj oslonac ojačan nekim to je divno. Ako imamo podršku, to je blago.

Kad sam trebala nešto da uradim a nije bilo prijatno pitala bih majku: “Kako ću?” Ona je uvek odgovarala: “Lepo. Sama. Sama si se i rodila.”
Tada mi je to bilo tako surovo.
Kasnije sam shvatila da sve korisno nije lepo. I sve potrebno slatko. Što pre shvatimo bolje.
Neko se rodi sa tim, neko nauči, neko do kraja života traži i nalazi u drugome zaklon od života i nije ga sramota.

Ž E LJ E

“Dajte mi kilogram ispunjenih želja.”
“Hoćete za odmah ili sa čekanjem?”
“Mešano. Više za odmah.”
Vešto je sipao u staklenu bočicu, pazeći na brojčanik elektronske vage.
Želje su bile teške, pa je odmah već bilo kilogram.
Dobro zatvori bočicu i pruži joj.
“Godinu dana bez sna i tri meseca.”
“U redu.Evo kartice života.”
Uzeo je karticu, ubacio u kasu.
“Transakcija je odbijena. Prelazi granicu izdržljivosti.”
“Ma samo kucajte. Uračunajte i Super Drink.”
“Kako hoćete.” Slegnuo je ramenima.
Nije njegovo bilo da misli, ali ne može izdržati toliko bez sna.
U poslednje vreme je navala na ispunjene želje bila užasno velika. Kupovali su ne pitajući za cenu. Niko više nije želeo da se trudi kao u njegovo vreme. On je sa planete Dugovečnih i seća se kako su se borili za svoje snove. Sada žele sve na gotovo. Instant. Ne pitaju za cenu, a posle o posledicama ne misle.
Seća se muškarca koji je prethodnog dana kupio pet kilograma želja, i kako je video na njegovoj kartici, neće spavati uopšte zbog toga.
Dok joj je vraćao karticu, opet je došao muškarac od juče.
“Dajte mi još pet kilograma ispunjenuh želja.”
Ona se okrenula i pogledala ga začuđeno. Delovao je smušeno i nesigurno.
“Predomislio sam se. Mislim da sam ipak dovoljno kupovao.”

“Sa kojih zvezda smo sleteli da bi smo se ovde pronašli?”, pitao ju je.

 

LES VOEUX

« Servez-moi un kilo de vœux exaucés.
« Vous le voulez pour maintenant ou avec de l’attente ? »
« Un peu de tout, mais plus pour maintenant. »
Il versait habilement dans la bouteille en verre, surveillant la balance électronique.
Les vœux étaient lourds, et le kilo s’afficha vite.
Il ferma la bouteille et la lui tendit.
« Un an d’insomnie et trois mois. »
« Bien. Tenez la carte de la vie. »
Il prit la carte et la mit dans le lecteur.
« La transaction est refusée. Elle dépasse la limite du supportable. »
« Mais tapez et puis rajoutez un Super Drink ! »
« Comme vous voudrez. » Il haussa les épaules.
Ce n’était pas à lui de réfléchir pour les autres… Elle ne pouvait pas tenir le coup sans sommeil comme ça !
Ces derniers temps, le rush sur les vœux exaucés étaient très important. On achetait sans compter. Plus personne ne voulait faire d’effort comme à son époque. Il était de la planète de la Longévité et se souvenait comment ils se battaient tous pour leurs rêves…
Maintenant, des vœux tout prêts. Instantanés. Sans demander le prix. Et sans penser aux conséquences.
Il se souvenait du jeune homme qui la veille lui avait acheté cinq kilos de vœux et quand il avait vu sa carte, il vit qu’il ne dormirait plus.
Alors qu’il rendait la carte à l’acheteuse, le même jeune homme revint.
« Servez-moi encore cinq kilos de vœux exaucés. »
Elle se retourna et le regarda surprise. Il semblait brouillon et incertain.
« J’ai changé d’avis. Je pense que j’ai assez acheté. »

« De quelles étoiles sommes-nous tombés pour nous rencontrer ici ? », lui demanda-t-il.

 

K O R O N I D A

Koronida je bila ćerka kralja Lapita. Živela je na obali jezera u Tesaliji, u čijoj je vodi uživala da se kupa. Njena izuzetna lepota privukla je Apolona i oni postadoše ljubavnici.
On je zadužio vranu kao sneg belog perja da je čuva u njegovom odsustvu. Koronida iako je ostala trudna sa Apolonom nije mu bila verna.
Saznavši za to vrana požuri da mu saopšti strašnu istinu dok je bio u Delfima. Ljut Apolon prokle vranu i ona postade crna, kao i svi njeni potomci do sada.

Apolonova sestra Artemida, naoružana lukom i strelom, ubila je Koronidu. Apolon se pokajao, ali je bilo kasno. Zamolio je Hermesa da spase dete, dečaka kome je dao ime Asklepije. Naučio ga je veštinama lečenja tako dobro da su ga poštovali kao osnivača medicine.

Ako ste se nekada pitali zašto su vrane crne.

Apollo and Coronis

CORONIS

Coronis fille du roi Phlégias vivait au bord du fleuve en Thessalie, où elle aimait se baigner. Son extrême beauté attira Apollon et ils devinrent amants.

Il commanda à une corneille blanche comme la neige de la surveiller pendant son absence. Coronis même si elle était enceinte d’Apollon lui était infidèle.

Apprenant cela, l’hirondelle blanche vola à Delphes pour lui révéler lui la terrible vérité. De colère, Apollon maudit la corneille qui devint noire, comme tous ses descendants depuis ce jour.

Artémis, sœur d’Apollon, tua d’une flèche Coronis. Apollon le regretta mais il était trop tard. Il pria Hermès de sauver son enfant, un garçon qu’il prénomma Asclépios. Il lui enseigna si bien l’art de guérir qu’il fut respecté comme le fondateur de la médecine.

Si vous vous êtes déjà demandé pourquoi les corneilles sont noires.