O Č I

“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma

“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.

Z A U V E K

Nije više mogao da zamisli dan bez nje.
Životne prepreke razdvojile su ih zauvek.
Nije više mogao da prihvati to zauvek.
Reč koja kada se na nju pomisli, cepa srce.
Kada se izgovori, čupa ga…
Stao je tamo, na onom mestu gde su se rastali.
Nije mogao da krene dalje.
A morao je.
Život nosi kao bujica posle oluje.
Kao divlji talas okeana posle zemljotresa.
Život nema milosti.
Ili te gazi, ili ga gaziš.
A njegovo srce je zastalo onog trenutka.
Otvrdlo, steglo se, hladno kao čelik.
Živ, a mrtav.
Nasmejan, a ne smeje se.
Otićiće i oteće je.
Iščupaće je iz njenog života ne priznavajući sudbinu.
Sudbina su oni.
Stajala je na ulici i čekala taksi.
Nešto je probolo u grudima.
Podigla je ruku i prislonila na to mesto.
Zatvorila oči.
Videla mu lik.
Mislio je na nju, znala je.
Ponavljala je njegovo ime kao molitvu.
Stigao je taksi.
Otvorila je vrata i sela.
“Kuda gospođo?”
“Njemu.”

 

POUR TOUJOURS

Il ne pouvait plus imaginer un seul jour sans elle.
Les embuches quotidiennes les avaient séparés finalement.
Il ne pouvait plus le supporter pour toujours.
Les mots qui font penser à elle, lui arrachait le cœur,
Qui sont prononcés, le déchirait…
Il se tint là-bas, où ils se sont séparés.
Il ne pouvait continuer.
Mais il devait.
La vie emporte tout comme un torrent après une tempête.
Comme une vague océanique sauvage après un seisme.
La vie n’est pas tendre.
Tu la piétines ou elle t’écrases.
Et son cœur s’est arrêté à cet instant précis.
Il s’est durci, s’est contracté, froid comme l’acier.
Vivant et mort à la fois.
Souriant, mais sans l’être.
Il irait la chercher et la prendrait.
Il l’arracherait à son quotidien n’acceptant pas la fatalité.
Le destin c’est eux.
Elle était dans la rue attendant le taxi.
Quelque chose transperça sa poitrine.
Elle porta sa main à cet endroit,
Ferma les yeux,
Vit son visage.
Il pensait à elle, elle le savait.
Elle répétait son prénom comme une prière.
Le taxi arriva.
Elle ouvrit la portière et s’installa.
« Je vous dépose où, Madame ? »
« Chez lui. »

N A D A

Vlažan i topao pesak.
Bosa stopala ostavljaju trag.
Talasi igraju s penom razuzdano.
Okean šumi, silan i hladan, nerazumljivo.
Dina, za dinom.
Pogled ne nazire kraj.
Van vremenski, sunce sve boji zlatnom.
Pokušavaš da uhvatiš vetar.
Leptir ti sleće na dlan.
Bulke, iznikle iz peska tvrdoglavo.
Krvavo crvenom, opiru se zlatnoj.
Trčiš iz sve snage.
Zlatna se povlači.
Krvava lopta zaranja.
Gasi dan.
Rađa setu.
Trčiš jače.
Zvezde ti pokazuju put.
Jedna pada.
Ispunjava ti želju.
Talasi radosno poigravaju.
Preliva ih srebrni prah.
Nadire plima.
Napaja te nadom.

 

ESPOIR

Le sable humide et chaud.
Les pieds nus laissent leurs traces.
Les vagues indomptables jouent avec l’écume
L’océan murmure, puissant et froid, des mots insondables.
La dune et encore la dune.
Le regard à perte de vue.
Hors du temps, le soleil pare tout d’or.
Tu tentes d’attraper le vent.
Le papillon se pose sur ta paume.
Les coquelicots s’épanouissent avec entêtement hors du sable.
Rouge sang, elles résistent à l’or.
Tu cours de toutes tes forces.
L’or se retire
Le disque rougeoyant se voile.
Il éteint le jour.
Il éveille les souvenirs.
Tu cours plus vite.
Les étoiles te montrent le chemin.
Une tombe.
Et exauce ton vœu.
Les vagues jouent joyeusement.
La poussière d’argent les recouvre.
La marée monte.
Et te nourrit d’espoir.

 

Poseta muzeju

U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera,
hodnikom Neiskrenih želja,
stepenicama Bezvoljnih žudnji,
i upašćete u klopku Kajanja,
i tu moći ćete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma..Ali iznad sale Izgubljenih dobročinstava,
vezanih očiju akrobata Ljubav
igraće na žici ukočen od sreće jedva nazrene,
od sreće nikad ne zaboravljane..I muzika njegovog cirkusa
okretaće svoju izlizanu ploču,
islabljenu ali oduševljenu,
i ploča će se okretati
kao mesec krvavi i ožalošćeni,
očarani, oživljeni, nasmijani, obasjani,
zadivljeni, i zadivljujući..I biće to muzika naroda ptica
muzika ptica naroda..
Posetioci slušajte tu muziku i dobro je čujte
i ne da samo obraćate pažnju na tu muziku
na taj šum, već predajte joj se sasvim.

Ona će vam se spokojno isplatiti jednog lijepog dana
ili nekog drugog dana ta muzika naroda ptica ljubavi.

Jacques Prévert

 

La visite au musée

 

Au musée de cire du
Souvenir
vous prenez la galerie des projets avortés
le couloir des velléités
l’escalier des faux désirs
et vous tombez dans la trappe des regrets

vous pouvez graver sur les mura
avec le petit couteau-souvenir acheté à l’entrée
les graffiti du malentendu
Mais
au-dessus de la salle des
Bienfaits
Perdus
les yeux bandés
le funambule
Amour
danse sur la corde raide du bonheur à peine entrevu
du bonheur jamais oublié
Et la musique de son cirque
tourne son disque rayé usé exténué mais ravi
et le disque tourne comme une lune sanglante et
endeuillée radieuse vivante souriante ensoleillée
merveilleuse et émerveillée
Musique du peuple des oiseaux
musique des oiseaux du peuple
Visiteurs
n’écoutez pas cette musique sans l’entendre
ne prêtez pas seulement l’oreille à cette musique
à ce bruit
donnez-la-lui
Elle vous la rendra au centuple
un beau jour
ou un autre jour
la musique du peuple des oiseaux de l’amour

Jacques Prévert

Je vois la vie en rose

Nosila je upadljive naočare sa zelenim staklima.
Po njenom ukusu to je bilo preterano, ali ako joj odgovara, svejedno joj je. Dugo se nisu videle. Obaveze, život, razdvojili su im puteve. Nekada su bile veoma bliske, a i sada se u njenom društvu osećala slično. Primetila je da joj ruke malo podrhtavaju dok je palila cigaretu. Ponudila je i nju, ali je odbila. Ta priča je davno završena. Razgovor o vremenu, politici, brzo je prešao na: kako su zaista.

Bila je uzbuđena. Udvarao joj se mlad muškarac od trideset godina.
Nije znala kako da pristupi svemu tome.
Indirektno je pitala za mišljenje. Već je napunila pedeset.
“To kao da pitaš, hoće li zec u šumu?!”
Nasmejala se ohrabrena.
“Znaš koliki je to rizik na duže staze, i uopšte.”
“Uvek je rizik, a to je visoki rizik. Sećam se, nisi zazirala od rizika pre.”
“Ih, pre…”
“Uzmi kad ti život daje. Budi hrabra da primiš dar, kao i kad dođe vreme da ga pustiš.”
Oči su joj zasijale. Vidim da joj je značila podrška.

Dok se vraćala kući razmišljala je kako bi postupila da se nađe u sličnoj situaciji. Koliko bi imala hrabrosti?
Odlučila je da sutra kupi naočare sa ružičastim staklima.
Počela je da pevuši.
“Je vois la vie en rose”

 

JE VOIS LA VIE EN ROSE

Elle portait des lunettes vertes tape-à-l’œil. C’était exagéré à son gout, mais elles lui convenaient, c’était le principal. Cela faisait longtemps qu’elles ne s’étaient pas vues. Les aléas de la vie, avaient séparés leurs chemins. Autrefois, elles étaient très proches.

Maintenant je ressentais la même chose en sa compagnie. Je remarquai que ses mains tremblaient pendant qu’elle allumait une cigarette. Elle m’en proposa une, mais je refusai. Cette histoire était finie depuis longtemps. La conversation sur le temps et la politique dévia rapidement sur ce que nous ressentions vraiment.

Elle était excitée. Un jeune homme de trente ans la courtisait.
Elle ne savait comment aborder tout cela.
Elle demanda mon avis indirectement. Elle venait d’avoir cinquante ans.
« Comme si tu me demandais si le lapin irait dans la forêt. »
Elle sourit pleine de courage.
« Tu sais,… le risque sur le long terme… en général… »
« Il y a toujours un risque, et là c’est un gros risque. Je me souviens que tu ne répugnais pas à prendre des risques avant. »
« Ih, avant… »
« Prends puisque la vie te donne. Sois courageuse et accepte le cadeau. Lorsque le temps viendra tu le laisseras. »
Ses yeux brillaient. Je voyais que mon soutien comptait.

De retour à la maison, je me demandai comment j’agirais dans une pareille situation. Aurais-je le courage ? Je décidai de m’acheter le lendemain des lunettes aux verres roses.
Je commençais à chantonner…
« Je vois la vie en rose… »