KUPI ME, PRODAJ ME

Teško vreme, a Srbija neprekidno u njemu, bez naznaka da skoro izađe, nosi sa sobom razne anomalije, pa i prodaju umetnika i ljudi od javnog značaja.
Kad kažem prodaju, mislim na njihovu prodaju političarima, kojima služe za određenu prihvatljivu nadoknadu.

Stavljanje njihovog dela u funkciju manipulacije naroda, zarad interesa vlasti ili opozicije.

Iako, rećićemo ljudi od umetnosti, sporta, nauke ili nekog drugog javnog značaja treba da pripadaju svima, svojom slabošću oni padaju na kolena i vrše transfer.
Tim činom više ne pripadaju neistomišljenicima, iako bi sport, nauka, gluma… trebali da pripadaju svima. Do skoro ste nekoga voleli, pratili njegov rad, i odjednom preko noći vidite da zastupa opciju koja je po vašem mišljenju loša. On presatje da bude u fokusu vašeg interesovanja i samo kažete: “Prodao se.”, i krenete dalje.

Da li takva ličnost sme i treba da se proda?

Kada postavim to pitanje, setim se velikih umetnika, naučnika koji su ostavili trag ne samo u Srbiji, već i u svetu, za sva vremena, a koji su umrli u najvećoj bedi, koji su podnosili najveće siromaštvo.
Da li takva ličnost ima pravo kao svaki čovek, na svoj politički stav, na odluku?
Na javno istupanje i zastupanje određene opcije?

Vremenom dođete do zaključka da su se skoro svi prodali.

Prodate duše, tuga i jad.
Nastavite dalje u nadi da će teško obolelo društvo ozdraviti vremenom, i da će opasana bolest koja ga je zahvatila biti izlečena nekim novim, još ne otkrivenim lekom.

Advertisements

R E J T I N G

“Izvrni mi kožu, nek se sablažnjava svet patnjama moje duše!”

“Ne podnosim senzacionalističke vesti, emisije i slično. Ljudska patnja se smešta u rijaliti.”
“Mi smo jedno netolerantno, necivilizovano, poremećeno društvo.”
“Šta misliš koji procenat u Srbiji nosi senzacionalistički bol? Užas dostojan emisije. Svaki peti, treći… Jedan TV kanal rezervisati samo za bol.”
“Većina nas bi mogla da izvrgne naličije svoje kože javnom mnjenju da se sablažnjavaju mase.”
Nov rijaliti.
Bacanje pred publiku najdubljeg bola.
Da ga žali.
Da plače.
Da se teši kako je strašno i ima gore.
Nova moda.
Hit!
Baca senku na ostale.
Oni su više porno, i kriminogeni.
Ovo je ogoljeni bol.
Do koske.
“Postoji li drugi način da se pomogne ljudima? Bez javnog sramoćenja.”
Teško.
Stvar zapne.
Udari u zid bezakonja, samovolje.
Nema se kud.
Onda se ogoli.
Skoči rejting.
Novinaru.
Televiziji.
Nahrane se mase.
Isplaču.
Sažive.
Izvrši se pritisak.
Javi se političar koji “stvar uzme u svoje ruke” i pomogne akteru tragične priče.
Skoči mu rejting.
I na tome ostane do sledećih kostiju i mesa.

Ogoljenih.

A P O K A L I P S A

Čitam naslov u Blicu: “U Hrvatskoj najavljuju SNEŽNU APOKALIPSU, a evo šta čeka Srbiju” Obratite pažnju na slova kojima je naglašena snežna apokalipsa. Sva su velika. Dalje piše: “Dok hrvatski mediji najavljuju i 30 centimetara snega za naredne dane, od sutra će u Srbiji biti za 5 do 8 stepeni hladnije, ali ništa neuobičajno za ovo doba godine.” Ovo je samo jedan od naslova koji se svakodnevno nižu ne samo u Blicu, već i u ostalim novinama. Zašto? Pitam se. Šta je cilj? Zaključujem da je izazivanje straha kod čitalaca. Strah na strah uvodi u anksioznost, anksioznost u panuku, panika u mnoge bolesti, psihe i tela. Da li je to cilj? Sa psihički labilnim osobama se lako manipuliše, to je svima jasno. Stručnjaci bi bolje objasnili precizno o čemu se ovde radi i šta se to medijski generalno radi građanima Srbije. Kao laik, primećujem da ovo ne vodi u dobrom pravcu i navodi me na razne sumnje ko stoji iza svega i zašto. Alarmanran broj krvoprolića u porodicama između najbližih koji je svakodnevan, ubistva, samoubistva, uopšte nasilje koje je u porastu svuda, je za crveni alarm. Jedan od oblika nasilja nad građanima je i ovaj naslov. S druge strane umetničke fotografije Jelene Trivan i njen intervju “Publika se neguje” koji je veoma pohvalan, kao i rezultati koje ima. Pitaćete se možda zašto ovo poređenje? Iz razloga što je to druga krajnost. Od horora do bajke. Od apokalipse do poslovne Merlin. Od elite koja se prebacuje sa pozicije na poziciju, do naroda koji se svakodnevno iz svih medija sluđuje. Zaključujem da se narod između ostalog sluđuje i da ne ugrozi elitu, jer zemlja je propala, mesta je malo. Ono hrabro i nesluđeno ode. Mi što ostajemo ili smo sluđeni ili nemoćno gledamo. Novinari pišu, urednici aminuju po nečijem diktatu, narod se ubija, a elita blista.

APOCALYPSE

Je lis la une du Blic : « en Croatie, neige apocalyptique. En Serbie voilà ce qui nous attend ».
Votre attention est attirée par les lettres informant de cette apocalypse. Des lettres en majuscules. Il est écrit plus loin : « Alors que les médias Croates prévoient jusqu’à 30 cm de neige pour les prochains jours, à partir de demain il fera de 5 à 8 degrés de moins en Serbie, mais rien d’inhabituel à cette époque de l’année. » Ce n’est qu’un des articles que l’on peut lire tous les jours non seulement dans BLIC mais aussi dans les autres journaux. Pourquoi ? Je me le demande. Quel en est le but ? J’en déduis que le but est de provoquer la peur chez le lecteur. La peur, en l’augmentant, devient anxiogène, et cette anxiété se transforme en panique, la panique en de nombreuses maladies de l’âme et du corps. Est-ce le but recherché ? On peut manipuler facilement les personnes faibles psychiquement, c’est clair pour tout le monde. Les professionnels expliqueraient précisément ce qui se passe ici et ce que font les médias en particulier aux citoyens de la Serbie. En tant que laïque, je remarque que cela ne nous mène pas dans la bonne direction et j’ai des soupçons sur le qui fait quoi et pourquoi. La sonnette d’alarme est là : effusions de sang alarmantes au sein d’une même famille, devenant lot quotidien, meurtres, suicides, la violence en générale qui augmente partout. L’un des aspects de cette violence sur les citoyens est également cet article.
De l’autre côté, Les photos d’art de Jelena Trivan et son interview « le public doit être dorloté » est un succès, comme la réussite qui en découle.
Vous vous demanderez pourquoi cette comparaison ? Parce qu’elle est l’autre extrême : de l’horreur à la fable, de l’apocalypse à Merlin, de l’élite qui est mutée de poste en poste, du peuple qu’on aliène chaque jour à travers tous les médias.
J’en conclus que l’aliénation du citoyen a lieu pour ne pas irriter cette élite, car notre nation s’est effondrée, les places coutent chères. Ce qui était courageux et sensé est parti. Nous qui restons, soit nous sommes perdus soit nous regardons impuissants. Les journalistes écrivent, les éditorialistes disent amen sous la coupe du diktat, la nation s’entretue, et l’élite est flamboyante…

 

Plastika i puder

Kad pišemo o ljubavi odmah su tu zluradi komentari o patetičnosti.
Utonuli u agresiju i jezik mržnje, ljubav posmatramo kao apstraktni pojam o kome smo čitali u bajkama i gledali na filmu.
Pisati o ljubavi nije popularno.
Nije iz razloga što ljudi više ne veruju u nju, osim ponekih mohikanaca.
Draže im je da diskutuju kako stres izaziva ludilo i rak. Bolje se prima ta tema.
U svetu u kome se sve komercijalizovalo, zašto bi teme bile izuzete.
Pisati o krvi, seksu i politici.
Otkrivati čitaocima toplu vodu kroz nasilje, suze i znoj.
Umro je rokenrol. Zašto ne bi i ljubavne teme.
Plastika je zamenila ljubav.
Krpe, plastika i puder. I novac naravno.
Povlađivanje negativnim trendovima, bez želje da se pokuša obrnut proces koji bi vodio ka ozdravljenju.
Sreća je da ima onih koji pokušavaju.
Možda još neko pokuša negde u nečemu, pa još neko.
Možda više nasilje i strah, rak i krv, ne budu popularni.
Možda pobedi ljubav i ljubavne teme.

 

LA PLASTIQUE ET LES ARTIFICES

Quand on écrit au sujet de l’amour, les commentaires malveillants fusent sur le pathétisme.
Noyés dans notre agresssivité et notre mépris, nous observons l’amour comme un sujet abstrait que nous avons lu dans les contes de fées et regardé dans les films.
Ecrire sur l’amour n’est pas populaire.
Ce n’est pas parce que nous n’y croyons plus, à part quelques mohicans…
Nous préférons discuter du stress qui provoque la folie ou le cancer. Cette thématique est plus abordable.
Dans un monde où tout est devenu commercial, pourquoi certains thèmes devraient être des exceptions.
Ecrire sur la violence, le sexe, la politique…
Sortir les mouchoirs des lecteurs à travers la violence, les larmes, et la sueur.
Rock and roll is dead ! Et pourquoi pas les histoires d’amours aussi !
Le paraître a supplanté l’amour.
Les chiffons, la plastique, les artifices. Et l’argent naturellement.
Les fausses valeurs prédominent sans volonté d’inverser le processus menant à la guérison.
Heureusement, qu’il y a des personnes qui essaient.
Peut-être que quelqu’un tente quelque chose quelque part, et encore un autre…
Peut-être que la violence, la peur, le cancer, le sang ne seront plus populaires.
Peut-être que l’amour universel et les thèmes sur l’amour vaincront.