J U T R O

Voda je bila hladna, ali posle kraćeg prilagođavanja prosto neodoljivo prijatana za plivanje. Svako popodne se kupala, dok je on komponovao. Onda im je pripremala večeru.
On je ustajao rano. Budio je miris kafe, pečene slanine ili kajgane.
Volela je te momente. Nije htela da otvori oči. Pravila se da spava, dok ga je posmatrala kroz trepavice. Trudio se da ne pravi buku. Nije znala koji je dan. Nije želela da zna. Tu je bio on, muzika, knjige, jezero… Šuma okolo kao zaštita od spoljnjeg sveta. Njihov svet, njihov raj.
Pisao je roman i već je odmakao prilično. Ovde je želeo da ga završi. Falio mu je preokret na kraju i verovao je da će mu sinuti ideja.
Nije joj davao da ga čita. Još nije bio spreman. Bio je perfekcionista. Stalno je tražio novu reč. Mnogo je polagao na detalje, dok je njoj bila presudna suština.
“Kad pojedemo hranu, ti da loviš.”
“Ovde napada sneg dva metra.”
“Ti da prtiš sneg.”
“Ima i medveda.”
“Da okačiš kožu iznad kamina.”
Začuo se zvuk trube. Dolazio je spolja. Ogrnula se ćebetom i izašla da pogleda. Grupa od njih nekoliko je mahala sa obale. Jedan je duvao u trubu.
“Izgleda da se naš odmor završio.”
“Videćemo…”, promrmljao je sebi u bradu.

“Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Čini mi se da je to bilo u leto ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

Advertisements

P A R A D I S E

Prizor je zadivio.
Kao sa razglednica iz Kanade. Šuma se ogledala u tirkiznoj vodi jezera. Planinski vrhovi sa snežnim kapicama uzdizali su se u plavetnilo u zlatnom sjaju letnjeg sunca.
“Ovo je bajka koju sanjam.”, pomislila je.
Kuhinja je bila puna hrane.
“Planiraš da ostaneš zauvek ovde, koliko vidim.”
“Ne, nego znam koliko možeš da pojedeš za mesec dana.”
Gađala ga pomorandžom, ali je spretno izbegao iznenadni napad.
Pustio je muziku na najjače.
Sela je na terasu. Stolica na ljuljanje je bila baš po njenoj meri.
Doneo je limunadu i kafu.
“Kao u dobra stara vremena.”
Pročitala mu je sa usana, jer nije čula od muzike koja je lebdela jezerom i topila snežne kapice planina.
Jako se uštinula za ruku, ali se nije probudila.
Bilo je stvarno.

“Počinje leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u srce leta, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L A K E

Nije mogla da se odluči šta je lepše, zalazak ili rađanje sunca. Volela je i jedno i drugo. Svetlost se polako uvlačila i mešala sa ostacima noći. Čekala je da se velika, sjajna lopta pojavi i obasja još jedan dan.
Bila je spremna. Torba spakovana. Sve pripremljeno. Kao i uvek pred put nije mogla da spava. To joj je ostalo od detinjstva.
Kuća je bila na jezeru okružena šumom. Tu je pisao i komponovao. Bilo je to njegovo “Mesto za beg”, kako ga je zvao. Odlazio je uvek sam, da bi mogao na miru da stvara. Kada ju je pozvao da mu se pridruži, bila je iznenađena.
“Sigurno je smekšao sa godinama.”, pomislila je.
Ponela je samo par knjiga, jer poznavajući ga želeće da pročita nešto po njegovoj preporuci, pa da mu priča kako je shvatila, šta je osetila. Onda će on malo da ćuti, pa da joj kaže kako ništa ne razume, ili će pak da se oduševi i kaže kako su joj se razigrali klikeri.
Mnogo puta se pitala kako može da voli takvog čudaka. Nije imala odgovor.
Jednom dok joj je puštao tek komponovanu muziku i čekao reakciju, shvatila je zašto ga voli toliko jako. Volela ga je u stvari duplo. Njega, čoveka čudaka i njegovo delo. Zašto je on voleo nju, to tek nije imala pojma. Sigurno ni on nije znao.

“Glupo je to što sam kazao… Nema šta da se razume… Kad nekog zaista volimo, treba da prihvatimo deo tajne koju nosi u sebi… To je i razlog zbog koga i volimo… Zar ne?” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L I M U N A D A

Nosila je pune ruke povrća i voća sa pijace. Možda je i previše kupila, jer joj je postajalo sve teže. Goste je očekivala tek za večeru.
“Mogu li da pomognem?”
Okrenula se i zastala u neverici.
Jabuke koje su se kotrljale trotoarom, vešto je kupio, a pomorandže i limun je vraćao u torbu. Ruke su joj slobodno visile kraj tela, nesvesna da je sve ispustila.
Posmatrala ga je kako kupi i ostatke prosutog povrća. Kosa mu se sijala na suncu, gusta, smeđa. Poželela je da provuče ruke kroz nju kao nekad. Nije mogala da progovori, ni da se pomeri. Uvek je tako delovao na nju. Parališuće. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.
“Treba.” uspela je da kaže, posle ni sama ne zna koliko minuta.
Nasmejao se najčarobnijim osmehom na svetu. Polako su krenuli.
Otkud on danas ovde, bilo bi logično pitanje, jer je živeo u sasvim nekom drugom, dalekom gradu, i toliko godina se nisu videli. Bila je to jedna od onih strastvenih nemogućih ljubavi, koje se dese u sekundi, kao oluja, naprave haos i nestanu. Poslednje što bi joj bilo potrebno sada je bilo kakva oluja. Ma, povetarac joj ne treba.
Nisu progovarali. Povremeno bi im se pogledi sreli i nasmejali bi se jedno drugom.
“Stigli smo.”, rekla je.
Otključala je. Uneo je sve u kuhinju.
“Napraviću nam limunadu.”
“Kao u dobra stara vremena.”
Ćutke je cedila limun.
Nije mogla da misli. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.

 
“Sve počinje iznova, kao nekad. Isti dani, iste noći, ista mesta, isti susreti. Večno vraćanje istog.“ Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

“Oduvek sam verovao da vas neka mesta privlače kao magneti kada se nađete u njihovoj blizini. I to na neprimetan način, tako da ne posumnjate.” Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

Za vrele dane malo ljubavne limunade. Sve je fikcija. Nastaviće se…

M I N E

Kad nikog ne volim
i kad mi se sve smrači
volim samo tebe
ako ti to nešto znači.

Kad ništa ne govorim
i kad mi se stalno ćuti
pričam samo tebi
jer znam da ćeš čuti.

Kad mi je sve glupo
i kad smeha nemam više
nasmejem se samo tebi
jer ti duša tugu briše.

 

MINE

Quand je déteste tout le monde
Et que tout s’assombrit autour de moi
Je n’aime que toi
Est-ce que cela signifie quelque chose pour toi.

Quand je ne dis rien
Et que je suis toujours silencieuse
Je parle que de toi
Car je sais que tu entendras

Quand tout est ridicule autour de moi
Et que je n’ai plus de joie en moi
Mon sourire ne s’adresse qu’à toi
Car ton âme essuie le chagrin.

 

 

P I S M O

Bio je to potpuno običan dan. Poštansko sanduče puno reklamnih flajera i računa koje je trebalo platiti. Mehanički je sve pokupila i stavila u torbu. Kasnije će razvrstati i pola pobacati.
Nekada su u sandučićima bila pisma. Sa šarenim markicama iz inostranstva koje je skidala nadnoseći koverat nad posudu sa vrelom vodom. Para ih je odvajala neoštećene.
Sve više gazimo u sajber svet, nesvesni koliko lepih navika nestaje. Menjaju ih nove, čini se sve manje ljudske. Vremenom, pitala se, koliko će i u čoveku ostati ljudskog?
Počela je da razvrstava račune, da baca reklame, i u neverici potpuno zatečena spazi koverat pažljivo adresiran na njeno ime. Okrenula ga je. Nikakvu adresu nije imao pozadi. Uzela je nožić za otvaranje pisama u obliku krstaškog mača koji je kupila u Provinsu, misleći da ga nikada neće upotrebiti, ali došao je i taj trenutak…Pismo je bilo ispisano na dve strane, lepim, čitkim rukopisom malo nagnutim na desno.
Čitala je sa nevericom.
Srce je lupalo.
Oči su počele da magle.
Na kraju je potpisao sa početnim slovom nadimka koji mu je ona dala.
Zatečena.
Okrenula je stranu i počela iz početka. I opet, i opet…
E, da je stiglo pre nekoliko godina, šta bi sve proživeli. Koliko bi se navoleli. A sad, kada je sve prošlo, zatrpano zaboravom…kao ruka koja se pojavljuje na kraju filma Keri, kada su već svi u bioskopu ustali misleći da je kraj.
Zašto joj je na pamet pala ta scena?
Valjda što je kraj ljubavi malo nalik hororu. Ili nije?
Savila je pismo, vratila u koverat i odložila.
Sam gest je ganuo, ali stigao je kasno.
Kao kiša posle suše koja je spržila sve.

“Svi mi nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce.” Frédéric Beigbeder

“Nikad više nećeš dobijati listove papira prekrivene stidljivim krasnopisom, natopljene suzama i naparfemisane s ljubavlju, savijene sa emocijama, i adresom brižljivo prepisanom na koverat, sa malom porukom za poštara: Ne izgubi se na putu o poštaru, nosi ovu važnu posalnicu mome voljenom.” Frédéric Beigbeder

Č U D O

Sa čuđenjem sam danas gledala reku kako se nad njom nadvijaju sivi oblaci, i kako se kroz njih, onako otežale od kiše, poneki zrak sunca probije i da joj srebrni sjaj.
Nekad joj površina bude glatka, i mirna kao razliveno ulje, a danas je kao čipka isprepletena sitnim nemirnim talasima srebrnkastih nijansi.
Nekad je plava kao more u podne, nekad nestvarno tirkizna. Kad je uznemirena, bude zeleno-smeđa, sva uzdrhtala, kao da se sprema za borbu.
Nekad ima boju zemlje, prljava je i umorna. Svaki dan je drugačija, a uvek ista.
Sa čuđenjem sam danas osetila kako je uz reku vazduh svež i miriše tako poznato i dobro. Malo dalje je već težak i zagušljiv. Kad vetar nanese sa reke svežinu, ona se pomeša sa onim teškim slojem i učini da bude podnošljiv.
Munje su bile tanke, sjane i brze, kao fleševi starinskih fotoaparata. Nije bilo grmljavine, što me je isto čudilo. Po koja kap je probijala. Sve je mnogo više delovalo preteće nego što sam osećala da će biti. Mogla sam svemu tome da se čudim, i bila sam srećna.
Svaki novi dan nosi u sebi čudo života sastavljeno iz mnogo malih običnih čuda. Kad se dese velika, to je onda raj. Svaki dan je preduslov za sreću.
Razmišljam prvi uslov sam ispunila, a kako drugi, da pred ludilom ne izgubim spokoj. Mogu ja to, ali ne baš uvek.
Biti ravnodušan na ludila oko sebe i ne dati svoj mir po cenu svega.
Kao reka, uvek ista, a svaki dan drugačija.

13323581_10206840493313123_7564171648335079379_o

“Biti pisac to nije posao, već potraga. Treba biti u stanju da ono što je normalno gledaš sa čuđenjem, a da pred ludilom ne izgubiš spokoj.”, kaže Frederik Begbede.

F L O R E N T I N O

Koliko li samo patimo za bivšima koji nas nikada neće voleti, a moguće ljubavi lebde svuda okolo. Dodiruju nas osmesima, pogledima, muzikom, poezijom. Možda cvetom, šalom, rekom…A mi?
Tu ljubavnu patnju koju skupljamo danima i nosimo kao teret koji nas pritiska, kada bi svi koji je imaju odložili na jedno mesto namenjeno za to, sigurno bi ono zauzelo dobar deo zemljine kugle. Mogli bi da ga nazovemo Teritorija Neuzvraćene Ljubavi. Tu bi ljubavi lebdele slobodno, oslobođene tela koje su mučile svojom silom.
Obično slepi kod očiju vidimo samo baš taj lik koji nas nikada neće voleti.
Koji će nas samo boleti. Pržiti željom. Razdirati tugom.
Zašto uporno želimo da budemo junak iz Markesovog romana Ljubav u doba kolere? Da volimo i patimo samo za jednom ljubavi?
Florentino koji čeka pedeset tri godine sedam meseci i jedanaest dana.
Da li mi to svesno želimo da budemo Florentino, ili nas snaga ljubavi prisiljava na to?
“Ljubavna fantazija više vredi od proživljene ljubavi. Toliko je uzbudljivo ne preći sa reči na dela.”, rekao je Endi Vorhol. Koliko je u pravu, mišljenja su sigurno podeljena.
Dok vreme neumoljivo prolazi, za čekanje ga nema mnogo. Pametni pronađu Teritoriju Neuzvraćene Ljubavi, oslobode se nedostajanja i svega što uz to ide i prihvate novu ljubav.
Nova ljubav, to je elektrošok.
Resetuje srce, mozak, telo.
Zaboravljamo šta je bilo.
Počinjemno ponovo da učimo.
Da se smejemo.
Da imamo poverenja.
Da je moguće…

S A M O

Ne moram ništa da znam
samo me zagrli
da osetim ceo svet
kako igra
i kako treperi
svaka čestica moga bića
i kako mi duša
postaje kosmos
lebdeći u nepregledne visine.

Samo me zagrli
da mi bude toplo zauvek
i kad je zima
onakva da puca drvo i kamen
i lede se prsti
da me obuzme milina
kao u raju
dok hor anđela peva.

Samo me zagrli
i ne moram ništa znati
odakle ideš
i gde se spremaš
tad budi moj
za sve trenutke
i pre
i posle što slede
što vredi
za sve druge…

 

SEULEMENT

Je ne veux rien savoir
Enlace moi seulement
Pour que je sente le monde entier
Faire jouer
Faire frémir
Chaque parcelle de mon corps
Faire que mon âme devienne cosmos
Flottant dans les hauteurs impénétrables.

Enlace moi seulement
Pour que j’ai toujours chaud
Lorsque le froid glacial
Fait éclater le bois et la pierre
Fait geler les doigts.
Que le plaisir m’envahisse
Comme au paradis
Lorsque le chœur des anges chantent.

Enlace moi seulement
Je ne veux rien savoir
D’où tu viens
Où tu vas
Et puis, appartiens-moi
Pour tous les instants
Ecoulés,
Et à venir
Qui ont de la valeur.
Pour tous les autres moments…

K I Š A

Najavili su kišu.
Zbili se mastilo plavi oblaci. Čini se da se trude da ne razočaraju očekivanja, ali stegle se kapi, kao suze kad ne daš da krenu. I vetrić pirka, po koja munja malo sevne, ali ništa.
I juče tako. I preključe. I kažu sutra će.
Kažu i da će voleti.
Kažu i da nikad ne bi.
Kažu i da bi uvek.
E, šta sve kažu, najavljuju, misle, što sami, što drugi za njih.
Ono što je sigurno je da ništa nije sigurno, pa ni kiša kad je najave.
Padne iznenada, kad hoće i koliko hoće. Volim takvu kišu.
Pljusne, makar i sunce sijalo. Niko je nije najavio, niko očekivao, i ostavi iza sebe dugu.
Imaju ti neki retki ljudi, dođu nenajavljeno, budu dokle hoće i ostave iza sebe radost.
Misle onako kako hoće i to i kažu. Ljute sve oko sebe jer nisu najavljeni.
Ne govore očekivano. Ne ostaju primereno.
Ponekad ako im se hoće oduvaju kao vetar pred onu najavljenu kišu sve oko sebe.
Rashlade usijane glave i odu. Ostave iza sebe ozon.
Lako se diše jedno vreme dok vazduh opet ne oteža.
Volim takve ljude.
Najavili su kišu.
Nisam se pripremila.
Kišobran sam izgubila.
Nov nisam kupila.
Kako ću nepripremljena?

 

LA PLUIE

Les prévisions étaient à la pluie.
Des nuages couleurs d’encre surgissaient.Ils donnaient l’impression de ne pas décevoir les attentes mais les gouttes de pluie ne voulaient pas tomber comme des larmes retenues. Un petit vent soufflottait, un éclair jaillissait deci-delà, mais rien.
Hier également et avant-hier. Demain sûrement.
On dit qu’il va aimer aussi.
On dit qu’il ne le pourra jamais.
On dit qu’il le pourra toujours.
Ah, tout ce qui se dit, s’annonce, se pense, pour soi ou pour autrui.
Ce qui est sûr c’est que rien n’est certain ni même la pluie annoncée.
Elle tombe brusquement, quand elle veut et tant qu’elle veut. J’aime cette pluie-là.
L’averse tombant même si le soleil brille. Personne ne l’avait prévue ni attendue, laissant derrière elle un arc-en-ciel.
Il y a peu de gens, qui viennent sans s’annoncer, restent tant qu’ils le veulent et laissent derrière eux de la joie.
Ils pensent ce qu’ils veulent et le disent haut et fort. Ils fâchent tout le monde autour d’eux car ils ne s’étaient pas annoncés.
Ils ne parlent pas de ce qu’on attend. Ils ne sont pas convenables.
Quelque fois quand ils le veulent, ils soufflent tout autour d’eux tel le vent avant la pluie.
ils rafraîchissent les têtes brulées et s’en vont. ils laissent derrière eux l’ozone.
On respire à nouveau un moment avant que l’air s’alourdisse de nouveau.
J’aime ces gens-là.
Les prévisions étaient à la pluie.
Je ne me suis pas préparée.
J’ai perdu mon parapluie.
Je n’ai pas acheté un neuf.
Comment vais-je faire si je ne suis pas préparée ?