K I Š O B R A N

Bio je ubeđen da će mu doći.
Znao je koliko ga voli i na šta je sve spremna zarad njegove ljubavi.
Samouvereno je čekao…
Čekao.
Čekao…
Počeo je da se vrti.
Da gubi strpljenje.
Da se ljuti.
Da ga hvata bes.
Histerija.
Inat.
Na inatu se zaustavio.

Slušala je muziku.
S vremena na vreme bacala je pogled na sat.
Vreme je prolazilo.
Plej lista je obrnula krug.
Vreme se promenilo.
Počeo je pljusak.
Kapi su se slivale niz staklo.
Svaka je bila želja.
Nije mogla da nađe kišobran.
Nije mogao da nađe kišobran.

Posle par meseci sudarili su se na ulazu Café de Flore.
“Možda smo mi dva klovna sa nacrtanim usnama.”
“Možda smo previše egoisti, a manje romantični.”
“Ja sam stao kod ove rečenice:
“Dane i noći provodim pokušavajući da zaboravim Kler. To je posao s punim radnim vremenom. Ujutru kad se probudim, znam da ću se time baviti do večeri.”, izgovorio je u dahu.”
“Ja sam kupila kišobran.”

 

PARAPLUIE

Il était persuadé qu’elle viendrait à lui.
Il savait combien elle l’aimait et de quoi elle était capable par amour pour lui.
Il attendait, sûr de lui…
Attendait.
Attendait…
Il commençait à tourner en rond.
A perdre patience.
A se fâcher.
A devenir furieux.
L’hystérie.
L’entêtement.
Il s’arrêta sur l’entêtement.

Elle écoutait de la musique.
De temps en temps, elle jetait un coup d’œil à sa montre.
Le temps s’écoulait.
La playlist était finie.
La météo avait changé.
L’averse débuta.
Les gouttes glissaient sur les vitres.
Chacune d’elles était un vœu.
Elle n’arrivait pas à trouver son parapluie.
Il n’arrivait pas à trouver son parapluie

Quelques mois plus tard ils se téléscopèrent au Café de Flore.
« Peut-être que nous sommes deux clowns au visages fardés. »
« Peut-être que nous sommes trop égoistes et moins romantiques. »
« Ces mots m’ont interpelé :
« Je passe mes jours et mes nuits à tenter d’oublier Claire. C’est un travail à plein temps. Le matin, en me réveillant, je sais que telle sera ma seule occupation jusqu’au soir » dit-il dans un souffle.
« J’ai acheté un parapluie. » dit-elle.

Z A U V E K

Nije više mogao da zamisli dan bez nje.
Životne prepreke razdvojile su ih zauvek.
Nije više mogao da prihvati to zauvek.
Reč koja kada se na nju pomisli, cepa srce.
Kada se izgovori, čupa ga…
Stao je tamo, na onom mestu gde su se rastali.
Nije mogao da krene dalje.
A morao je.
Život nosi kao bujica posle oluje.
Kao divlji talas okeana posle zemljotresa.
Život nema milosti.
Ili te gazi, ili ga gaziš.
A njegovo srce je zastalo onog trenutka.
Otvrdlo, steglo se, hladno kao čelik.
Živ, a mrtav.
Nasmejan, a ne smeje se.
Otićiće i oteće je.
Iščupaće je iz njenog života ne priznavajući sudbinu.
Sudbina su oni.
Stajala je na ulici i čekala taksi.
Nešto je probolo u grudima.
Podigla je ruku i prislonila na to mesto.
Zatvorila oči.
Videla mu lik.
Mislio je na nju, znala je.
Ponavljala je njegovo ime kao molitvu.
Stigao je taksi.
Otvorila je vrata i sela.
“Kuda gospođo?”
“Njemu.”

 

POUR TOUJOURS

Il ne pouvait plus imaginer un seul jour sans elle.
Les embuches quotidiennes les avaient séparés finalement.
Il ne pouvait plus le supporter pour toujours.
Les mots qui font penser à elle, lui arrachait le cœur,
Qui sont prononcés, le déchirait…
Il se tint là-bas, où ils se sont séparés.
Il ne pouvait continuer.
Mais il devait.
La vie emporte tout comme un torrent après une tempête.
Comme une vague océanique sauvage après un seisme.
La vie n’est pas tendre.
Tu la piétines ou elle t’écrases.
Et son cœur s’est arrêté à cet instant précis.
Il s’est durci, s’est contracté, froid comme l’acier.
Vivant et mort à la fois.
Souriant, mais sans l’être.
Il irait la chercher et la prendrait.
Il l’arracherait à son quotidien n’acceptant pas la fatalité.
Le destin c’est eux.
Elle était dans la rue attendant le taxi.
Quelque chose transperça sa poitrine.
Elle porta sa main à cet endroit,
Ferma les yeux,
Vit son visage.
Il pensait à elle, elle le savait.
Elle répétait son prénom comme une prière.
Le taxi arriva.
Elle ouvrit la portière et s’installa.
« Je vous dépose où, Madame ? »
« Chez lui. »

H L E B

Sreća se sastoji i od sitnih, svakodnevnih životnih radosti.
Što ih više pronađemo to nam je život sadržajniji i lepši.
One kao kamenčići mozaika popunjavaju sliku našeg života na kojoj su krupne euforične radosti poput skeleta našeg duhovnog bića.
Jedna od tih sitnih, svakodnevnih životnih radosti je i sveže umešen domaći hleb.
Ne mogu vam opisati radost koju sam osetila kada sam umesila svoj prvi hleb.
Svaki put i dan danas ta radost je prisutna i iznova se rađa kao bljesak, iskra svetlosti na šarenoj slici života.
Trenutak kada zamiriše kuhinja na sveže pečen, reš, rumen hleb.
Korica koja krcka, puši se, dok nestrpljivo čekamo da se ohladi a preko mažemo puter koji se topi. Može tu da se doda i domaći džem od jagoda koji klizi i curi niz usne.
Ko je ovladao tehnikom mešenja hleba, zna o čemu govorim, a ko nije toplo mu preporučujem da pokuša.
Možda uveća broj svojih šarenih kamenčića radosti za mozaik lične sreće.

A T T E N T E

Sigurno ste, ma koliko da verujem da niko od nas ne voli da čeka, bili u prilici da jednostavno morate, makar to bilo u redu u Pošti, banci, ili supermarketu.
Čekanje kao čekanje samo po sebi deluje kao gubljenje vremena, ako u međuvremenu ne radimo ništa drugo osim što čekamo.
Ako čekamo u redu možemo da razmišljamo o mnogo čemu. Možemo da dobijemo ideju za priču, napišemo pesmu. Možemo da analiziramo modele obuće ljudi koji pored nas čekaju. Da li je nova, stara, čista, prljava, moderna, demode, skupa, jeftina…
Svakome od nas čekanje pada na različite načine.
Neko ne može uopšte da čeka.
Odmah se uznervozi i negoduje, dok neko ne zna drugačije da živi osim da čeka.
Da čeka sve od reda. Bolja vremena, da čeka veče, pa jutro, da čeka leto, zimu, da čeka da stane kiša, da bude svežije, da bude toplije, da čeka da mu sudbina zakuca na vrata i donese ljubav, bolji posao, kartu za put oko sveta, reši probleme. Jednostavno neki ljudi su pravi profesionalci u čekanju.
Čekaj me, samo me čekaj dugo.
Možda nekoga i vredi čekati jer je sve drugo smešno u poređenju sa onim ko se čeka. Ili šta se čeka.
Važno je samo da uvek imamo na umu dok čekamo da ne gubimo vreme.

 

ATTENTE

Vous vous êtes surement retrouver à attendre même si vous n’aimez pas cela ; attendre car il le fallait, soit à la poste, à la banque, au supermarché.
L’attente, en elle-même est une perte de temps, si pendant ce temps-là on ne fait rien d’autre qu’attendre.
Si on fait la queue, on peut réfléchir. On peut avoir une idée pour une histoire, écrire un poème. On peut détailler la tenue des personnes qui attendent avec nous. Est-elle neuve, usée, propre, sale, moderne, démodée, chère, bon marchée…
Pour chacun d’entre nous, l’attente se fait de différente façon.
Les uns ne peuvent absolument pas attendre.
Ils s’énervent et protestent, alors que d’autres ne savent vivre que dans l’attente. Attendre dans le rang. Des temps meilleurs, attendre le soir, puis le jour, attendre l’été, l’hiver, attendre que la pluie cesse, qu’i fasse plus frais, qu’il fasse plus chaud, attendre que le destin frappe à la porte apportant l’amour, un meilleur travail, un billet pour voyager autour du monde, résolvant les problèmes. Certaines personnes sont tout simplement des professionnelles de l’attente.
Attends-moi, mais attends-moi longtemps.
Peut-être que cela vaut le coup d’attendre quelqu’un car tout le reste est comique comparé à celui qu’on attend ou la chose qu’on espère.
Il faut juste toujours avoir à l’esprit que lorsqu’on attend, on ne perd pas notre temps.

L A Ž

Zašto lažemo?
Ima bezbroj razloga. Opravdanih i neopravdanih.
U svetu laži, u kome smo njima okruženi svuda i na svakom mestu, izrečena istina zvuči kao najveća laž.
Gnusna laž, kao najveća istina.
Sitne laži kao hrana onima koji žive lažno, i onima koji se hrane tuđim lažima jer nemaju svoje istine.
Laži kao odbrana od radoznalosti i zlih namera ljudi spremnih na najužasnije laži.
Laži kao zaštita od ispovedanja svuda i na svakom mestu onima koji su odrasli bez saznanja šta je domaće vaspitanje i šta je kulturno pitati, a šta nije.
Odbrana od onih koji bez informacije dan ne smatraju uspelim jer ne znaju šta bi sa sobom, pa moraju o drugima.
Laži za one koji lažu.
Laži za one koji ne mogu da podnesu istinu.
Laži, da ne izgubite prijatelje, rođake, kolege.
Laži, da vas ne mrzi šef. Laži, da se dopadnete devojci, mladiću.
Laži da bi ste uspeli.
Laži da nadmudrite one koji smišljaju zlo i od toga žive.
Laži…laži…laži.
Laži u novinama. Laži na televiziji.
Lažu banke, lažu političari, lažu, svi lažu…
Providne i neprovidne laži.
Istinite laži.

Laži.

Ć A S K A NJ E

“Ima onih koji guraju nos tamo gde mu nije mesto, pa će kad se najmanje budu nadali naleteti i ostati bez njega.”
“Kako će bez nosa posle njuškati po tuđim životima?”
“Neće jedno vreme, dok im se nos ne oporavi. Malo će se smiriti, pa će opet da ostanu bez njega i sve tako. Od svoje prirode čovek može da se udalji, ali da pobegne, teško.”
“Ne znam kad se namnožilo toliko kreatura koje u javnost iznose ko im je kad i kako izjavljivao ljubav i kad su, koliko i kako imali seks.”
“Te kreature misle da time ponižavaju i ismevaju osobu o kojoj govore, a da neko pokuša da im objasni da time pokazuju sebe u svom pojavnom obliku degenerika.”
“Kako vidim džentlemeni i dame su istrebljeni. O tome ljudi sa dostojanstvom ne govore.”
“Ljudi kao nesavršena bića u potrazi za savršenstvom među sobom nailaze na sve ono najgore u savršenom obliku.”
“Može da se desi da naiđu i na savršenstvo koliko to može da ima čovek.”
“Retko…”
“Prođe i Noć muzeja.”
“Noć muzeja je tu da oni koji nikad ne idu u muzeje bar tad odu. Da vide da ne boli i ne ostavlja nikakve trajne traume. Da je lepo, i da mogu uvek da idu.”
“Tako nekako. Dobro je da postoji.”
“Iz Francuske je potekla ideja da se u subotu koja je najbliža 18.maju kao Međunarodnom danu muzeja organizuje jedinstvena Evropska Noć muzeja.”
“Prva Noć muzeja je održana u Berlinu 1997. godine.”
“Svi ti gradovi i njihovi muzeji puni blaga.

U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
i tu
moći ćete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma.

Poseta muzeju, Žak Prever

L A N U I T

Luna sjajna ovu noć obasja i dade joj veličanstven ton.
Ako me se setiš, a ti me potraži u
Noći muzeja, gde se narod tiska i
Umetnost traži. Čekaću te kraj žita od zlata, bademovih grana u raskošnom cvetu
I zvezdanog neba. Kad ugledam svetlost milog lica tvog
Tada čućeš da ne kažem ništa, sve nežne reči iz srca mog.

27VANGOGHJP2-superJumboStarry Night Over the Rhone by Vincent van Gogh

LA NUIT

Lune brillante, illuminant cette nuit, lui donnant une nuance magnifique.
Au souvenir de moi, cherche-moi lors de la
Nuit des musées, où le monde se presse et va en quête d’
Une œuvre. Je t’attendrai au bord du champ de blé d’or, sous les branches de l’amandier en fleurs.
Infini étoilé. Quand j’aperçois ton visage clair et aimé,
Tu sauras à cet instant que je tais tous les mots doux de mon cœur.

 

Ljubav po Mo Jenu

Kineski pisac Mo Jen dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2012. godine, ovako opisuje ljubav u svom romanu Priče o crvenom sirku, po kojem je snimljem film koji je na filmskom festivalu u Berlinu 1988. godine dobio nagradu “Zlatni medved”.

Šta je ljubav? Na to pitanje svako ima svoj odgovor. Ta đavolja rabota do smrti je mučila mnoge junake i lepe, sposobne žene.
Prvi sastojak ljubavi jeste ostrašćenost.
Ona se sastoji od patnje od koje ti se srce para, pa ti iz njega curi smolasta tečnost, a krv, kao cena te ljubavne patnje, ističe ti iz želuca, protiče kroz creva i izlazi iz tela kao fekalija nalik katranu.
Drugi sastojak jeste surovost.
Sastoji se od nemilosrdne kritike, kad ljubavnici jedva čekaju da živog oderu onog drugog, kako fizički tako i psihički, kako duhovno tako i materijalno. Oni žude da jedno drugom iščupaju krvne sudove, mišiće, celu utrobu i crno ili crveno srce, pa da ta ista srca pobacaju kako bi se onda, u letu, ona sudarila i razbila u paramparčad.
Treći sastojak ljubavi jeste hladnoća.
Sastoji se od ćutanja koje traje dugo vremena. Hladna osećanja, naime pretvore ljubavnike u ledenice – isprva na ledenom vetru, pa u snegu, zatim u zaleđenoj reci i na kraju se stave u frižider, proizvod savremene civilizacije, u deo gde se zamrzavaju meso i riba. Stoga su lica pravih ljubavnika prekrivena injem, temperatura njihovih tela iznosi 25 stepeni, i umeju samo da mumlaju jer su izgubili moć govora. Dakle, nije da neće da pričaju, nego više ne umeju, mada ljudi misle da se pretvaraju da su mutavi.
Stoga ostrašćena, surova i hladna ljubav = krvarenje iz želuca + odrana koža + lažna mutavost. I tako u nedogled.
Ljubav se odvija tako što se krv pretvara u fekaliju boje katrana, iskazuje se tako što dvoje osakaćenih ljudi leži zajedno u krevetu, a njen završetak predstavljaju dve ledenice od ljudi sa širom otvorenim očima, punim prezira.

P E S M A

Podigao si zidove.
Srušila sam ih željom.
Izgradio si veće i jače
od gvožđa i kamena.
Srušila sam ih nadom.
Ogradio si se vodom.
Vodu sam zapalila.
Čelični bedem vinuo u nebo.
Smrvila sam ga strašću.

Sazidao si kulu.
Ogradio je šumom.
Pustio zveri.
Pretvorila sam se u pticu.
Preletela šumu.
Pesmom ukrotila zveri.
I dirnula tvoje srce.

 

CHANT

Tu as monté des murs
Je les ai détruits avec mes désirs.
Tu en as monté des plus hauts et plus inébranlables.
De fers et de pierres,
Je les ai détruits avec mes espoirs.
Tu as creusé des douves remplies d’eau.
J’ai enflammé cette eau.
Les remparts montés en flèches dans le ciel
Je les ai réduits en cendre par la passion.

Tu as construit une tour.
Tu l’as entourée de forêt.
Tu as lâché les monstres.
Je me suis transformée en oiseau.
J’ai survolé la forêt.
D’un chant, apprivoisé les monstres,
Et touché ton cœur.

S L U Č A J N O S T

Bila je elegantna i veoma zgodna. Možda tu oko trideset pet po njenoj proceni, najviše.
Od milionskog grada baš danas, baš sad, da bude u Orsaju. Nečuveno!
Što se tiče pretpostavke da takav tip muškarca uvek šeta trofej, bilo je suvišno komentarisati.
“Kakva slučajnost!”
“Ne znam šta da mislim?”
“Ne brini, ovoga puta te nisam pratio.”
Pocrvenela je i htela da pukne zbog toga.
Devojka je stajala malo dalje posmatrajući slike.
“Imaš dobro društvo.”
“Da.” Nasmejao se zagonetno.
“Ovo je Kler. Moja prijateljica.”
Srdačno joj je pružio ruku i obratio se na tečnom francuskom.
“Bože, što mi ovo radiš?” Pomislila je.
“Treba da krenemo.” Uhvatila je Kler za ruku.
Devojka je pogledala ka nama nezainteresovano.
On je bez reči u znak pozdrava klimnuo glavom i pridružio se devojci. Zagrlio ju je oko struka i nastavio da gleda sliku. Delovalo je kao da je to učinio namerno. Da joj napakosti.
Šta ona ima s tim?
Uostalom, znala je taj scenario unapred. I ko joj je on uopšte?!
Upoznala ga je u avionu, a viđa ga svaki dan i kad hoće i kad neće.
Strašno!

Kaže Mo Jen u romanu Priče o crvenom sirku, da su dvoje kojima je suđeno da budu zajedno već vezani nevidljivim koncem.