K O R O N A

-Do danas je u Francuskoj umrlo 264, a u Italiji 475 tokom prethodna 24 casa.

-Ne treba paniciti, ostanite u okviru svojih domova.

-Zelim da se testiram.

-Ali nema dovoljno testova.

-Kako da prepoznam simptome, kada mogu biti toliko razliciti?

-Ukoliko osetite simptome, ponasajte se kao u slucaju obicnog gripa. Ako dodje do pogorsanja, pozovite Hitnu pomoc.

-Izbegavajte kontakte sa ljudima.

-Nema razloga da pravite zalihe.

-Kriza moze da portaje duze.

-Virusom je zarazeno vise od 212 000 ljudi sirom sveta. Umrlo je vise od 8700, a samo u Evropi je umrlo vise od 3800.

-Granice su zatvorene.

-Kretanje je ograniceno.

-Ne treba se plasiti.

-Nosite maske.

-Virusi su cestice, poznate kao aerosoli i mogu da prodru kroz tkanje maske. 

-Perite ruke.

-Virus se moze dobiti i preko ociju.

-Lideri sveta cesto u obracanju svojim nacijama koriste rec rat.

-Virus je nastao u Kini. Presao je sa slepog misa na coveka. Preko zmije?

-Da li su ga jeli?

-Mo Jen kaze da u Kini jedu sve. Roman Zabe je dosta slikovit.

-Roman Oči tame, američkog pisca Dina Kunca, objavljen 1981. godine, predvideo je koronavirus.

-U knjizi i u stvarnosti se poklapa to što Institut za virologiju grada Vuhana zaista postoji i nalazi se nekoliko kilometara izvan samog grada.

-Jos se dosta toga opisanog u knjizi poklapa.

-Sad mi nije jasno da li su Kinezi jeli slepe miseve ili su proizveli biolosko oruzje koje je zarazilo ceo svet?

-Ili je u pitanju zavera da se posle ove planetarne krize sprovede cipovanje ljudi?

-Ili je samo virus?

-Saznacemo vrlo brzo.

-Mere se poostravaju…

-Ne treba se plasiti.

-Novi podaci o preminulim…

-Ne treba se plasiti…

P E S A K

-Sta ce se dogoditi ako komunizam dodje u Saudijsku Arabiju?

-Posle nekog vremena zavladace nestasica peska!

Ako jedan vic moze da opise sistem, da li naziv neke organizacije zaista opisuje njeno delovanje?

“Abraham Linkoln, koji je robovima dao slobodu, bio je republikanac, dok su Juznjaci koji su se zalagali za ropstvo bili demokrate. Takvih Juznjaka jos je bilo u partiji, najpre bi pomogli demokratskim predsednicima da pobede na izborima, a onda bi, kad ovi dodju na vlast, poceli da ih potkopavaju.” Pise Ken Folet u svom romanu Na rubu vecnosti, trecem delu trilogije Stolece, konkretno misleci na predsednika Dzona Kenedija koji se zalagao za rasnu jednakost i da se ona usvajanjem zakona o gradjanskim pravima i ozvanici. Kongresmeni su minirali zakon, tako sto su svoj rasizam prikrivali Huverovim tvrdnjama da je pokret za zastitu gradjanskih prava povezan sa komunistima.

“Historia est magistra vitae” Ciceron

“Koliko god ne volim da budem rob, toliko ne bih trebao voleti da budem gospodar. Ovo izrazava moju ideju demokratije.”Abraham Linkoln

Kako ove primere iz istorije mozemo videti kroz danasnju prizmu? Da li su nase demokrate zeljne da budu gospodari, ili se bore protiv ropstva sopstvenog naroda? Da li se dogovaraju, pa potkopavaju te dogovore zarad licnih interesa? Da li uopste postoji opste dobro kao primarni cilj ili je samo licna moc primarna? Zasto se iza imena Demokratska nalazi dogovor sa Socijalistima i stvaranje nove opcije koja vlada skoro deceniju. Koliko je sve to i jos toliko toga obesmislilo samo ime.

Koliko se povodimo za imenom i izgledom, zanemarujuci sadrzaj.

Nista nije onako kako izgleda, i da li je sve onako kako vidimo? 

Priča

Kako je jedna mala ljubavna priča želela da postane velika, ali je ipak ostala mala.
Jednog prolećnog dana misao je dodirnula muzika.
Muzika je bila tužna i rastužila misao.
Misao je bila vesela i raznežila muziku.
Od tog dana misao i muzika su postali nerazdvojni.
Sastajali su se svakoga dana na uobičajenom mestu,
a to je bila samoća.
Opijena od muzike misao se zaljubila. Muzici je bilo potrebno da je neko sluša i bivala je sve lepša.
Vreme je prolazilo.
Muzika je zahtevala neprekidnu pažnju. Misao je ponekad lebdela po nepreglednim prostranstvima ideja. Muzika je bila ljubomorna. Otišla je.
Misao se sabrala i više nije čula muziku.
Bila je tužna.
Muzika je čekala da je misao potraži i vrati.
Misao je čekala da je dirne muzika.
Vreme je prolazilo. Ništa se nije dešavalo.
Tako je jedna mala ljubavna priča koja je želela da postane velika, zauvek prestala.

Svetina

Ko stvara, izvrgnut je kritici, podsmehu, osporavanju, ignorisanju.
Najbezbednije je ne stvarati ništa, ne pokušavati ništa, biti po volji svetini i tako utopljen biti niko i ništa.
Ko iskorači na meti je.
Neosetljivost i surovost pomažu u opstanku, ali su kontradiktorni sa stvaralaštvom.
Stvaraoci su senzibilne duše.
Ne znam za neosetljivog stvaraoca. Za surovog stvaraoca. Možemo samo zamisliti koliko takve delikatne duše pate od poruge svetine.
Svako delo teži pokazivanju i u sebi nosi autorovu želju za priznanjem.
Nek jedan razume, dovoljno je.
Dvoje, već je radost.
Troje i više, znači na pravom si putu.
Ne odustaj delikatna dušo.
Stvaraj.
Voli.

D I M

Suvo lišće prekrilo je zemlju u staroj šumi.
Zamišljen, čovek sedi na klupi.
Da li nekoga čeka ili se samo seća?
Usamljen je, ili je potražio mir da sabere misli?
Zatvorenu knjigu, palu mu kraj nogu, ne primećuje.
Pali cigaretu i naslanja glavu na ruke.
Umoran je samo, ili tužan.
Možda oboje.
Trlja oči, valjda od dima, suze mu teku niz naborano lice. Neko gazi po lišću, čuje se šum.
Krcka granje.
Zalaja pas.
On ustade, uze knjigu i pođe.
Niko neće znati da je tu sedeo čovek, očiju suznih od dima. Zato vam pišem.

Ljubavno mastilo

Jara iz asfalta leluja i daje poseban ton zagušljivom gradskom vazduhu.

– Samo da se dočepamo reke.

Pogledala ga je odsutno, nesvesna okoline. Bila je na nekom sasvim drugom mestu. Često je u mislima lutala po dalekim mestima, tako je bilo i sada.

Vazduh je bivao svežiji. Reka je bila blizu.

Raspakivao je ranac. Dodao joj je knjigu i keks.

– Deki je opsednut temom kako treba voleti ljude, praštati.

– Ima sreće sa ljudima. Neka voli one koji ga mrze.

– Deki, teoretičar.

– Ne znam da mrzim, ali ne znam ni sve da volim.

Negde krcnu granje. Zašušta lišće. Riba se praćaknu.

– Kiša će.

Knjiga je bila otvorena, misli daleko.

– Priznajem da sam izgubio opkladu. Arapin ipak crta obrve. Video sam kako vadi ogledalce ispod pulta dok sam kupovao vodu.

Nasmejala se.

Na margini stranice napisala je stihove koji su došli.

“Ne srećemo se

ali se ne rastajemo.

Ne pričamo

ali se razumemo.

Ljubimo se daljinama.

Grlimo mislima.

Volimo muzikom.”

Jedna kap je pala i razlila mastilo. Počeo je pljusak…

 

Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

S V E T L O S T

Šetali su u tišini.
Večernja svetlost mešala se sa dnevnom, činilo se da će se boja neba i reke u jednom trenutku izjednačiti.
-Oni koji nas vole nikad nisu dovoljno dobri, ali su zato oni koji nas mrze uvek dovoljno zli.
-To je to prokletstvo ljubavi. Vole nas oni kojima ne možemo uzvratiti, a volimo one koji nam ne mogu uzvratiti.
Kroz već sad sive oblake probijali su se poslednji zraci sunca. Veče je osvajalo svojom tamom.
-Kad me je od blata pravio nisam bila tu da vidim.
-Kasno shvaćena vrednost bilo čega, a pre svega pružene nam ljubavi, gora je od neznanja. Ne osvrtati se, a stečeno iskustvo iskoristiti na pravi način.
-Pomisliš da te niko ne razume. Da govoriš zaboravljenim jezikom prvih ljudi. Onda čuješ svoje misli kako ih neko izgovara i ostaneš zatečen.
-Prepoznaju se duše.

“Zaljubljeni ljudi, kao i mučenici, osećaju da su braća po mukama. Ništa na svetu nije razumljivije od ta dva slična bola.” Balzak

-Sujeta i inat, braća blizanci u službi uništenja ljubavi.
-I ljubomora, posestrima.
-Kad bi čovek snagu ljubomore koristio kao pogon, gorivo se ne bi kupovalo.
-Posmatranje događaja kroz prizmu inata, a ne na realan način dovodi da se opravdavaju potpuno nekorektni postupci.
-Lakoveran prihvata, mudar kritički razmišlja…
Mrak je prekrio sve.
Jedina svetlost bio je sjaj reke i njen zavodljiv šum.
I kao što se jutrom rađa novi dan i svetlost osvaja, tako nova ljubav osvetljava i vraća u život.

O P T I M I Z A M

Šta je optimizam?
Čaša do pola puna?
Radost što ruže imaju trnje?
Optimizam je kad sedneš u Café de Flore, poneseš Francuski roman i čekaš da se pojavi Begbede. Uživaš u kafi. Posmatraš ljude.
Pomisliš, što li ga nema, baš sad, baš danas, kad si tu da ti potpiše roman.
To je optimizam.
Čaša rozea i novine. Zgodan konobar koji se sapliće oko tebe.
Osećaš da je sve moguće.

Kad poklekne optimizam tu je upornost.

Upornost podupire inat dok se ne vrati optimizam.

Optimizam je kad znaš da posle teškoća dolazi radost, i da je potrebno samo izdržati.
Ako te malo i zagrebu nedaće, na suncu sve brže zaceljuje.

“Među snovima biraj onaj koji ti najbolje greje dušu.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”

“Treba požuriti i nasititi se snova, da bi se probilo kroz život koji vas čeka napolju, na izlazu iz bioskopa, da bi se trajalo koji dan duže u surovom svetu stvari i ljudi.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”
(Begbede je 1994. godine osnovao književnu nagradu „Prix de Flore“, nazvanu po čuvenom Café de Flore na Sen Žermenu, kafeu u kome se nakon Drugog svetskog rata okupljala intelektualna elita, kao što su bili Žan-Pol Sartr, Simon De Bovoar i drugi. Nagrada se u ovom kafeu dodeljuje svakog novembra talentovanim mladim fransukim piscima. Među dobitnicima su bili i Mišel Uelbek i Ameli Notomb.)

20160819_175650

B L O C K

Ko ne vodi bar delić života na društvenim mrežama, kao i da ga nema.

Umrežavamo se međusobno, znani i neznani, rođaci, prijatelji…
Zezamo se, saznajemo, učimo. Poneko ima i šta da pokaže.
Neko pak vruće informacije, a neko sve samo pomno prati…
U tom povezivanju, često dođemo u situaciju da se susrećemo sa ljudima s kojima smo prijatelji, na primer na Fejsbuku, a ne pozdravljamo se na ulici kada se sretnemo, jer se ne poznajemo u realnom životu.
Neko tu barijeru lako premosti, pa se srdačno javi i upozna.
Neko za to nije sposoban, pa se pravi da ne vidi, i ne poznaje. U prevodu, glumi ludilo. Svako postupa onako kako zna i ume, i za šta je sposoban.

Ili imamo rođake s kojima smo celu deceniju na Fejsbuku, a nikad nikakvu interakciju nismo imali, dok bi se u realnom životu, ako bi se sreli verovatno javili jedni drugima. Takav postupak, da se oni ubiše lajkujući postove poznatih, dok svoje rođake ignorišu, nameće pitanje: zašto su uopšte umreženi? Ako za deset godina nije dat ni jedan lajk, komentar i slično, čemu uopšte povezanost na ovakav način?

Ovakvih primera ima more.
Navela sam ova dva jer su mi među prvima pali na pamet.
Šta treba činiti?

Biti površan, pa pustiti da ide sve kako ide?
Lajkujmo se i dalje na Fejsu, a na ulici se nećemo poznavati. Uostalom, internet i jeste neka druga stvarnost.

Ili, na Fejsu se ignorišemo iako smo rođaci, poznanici, kolege, jer glumimo nekog drugog, a u realnom životu ćemo se javiti, ako baš moramo, ili ako nam nešto treba.