L O U D E R

Otuđen, obezbožen, savremen čovek okrenut porocima, alkoholu, drogama, cigaretama, seksu bez emocija… klizi u depresiju i destruktivne misli.
Potpuno odvojen od tradicionalnog, koje je vremenom prevaziđeno kao zaostalo i demode, on oslobođen, otvorenih ruku grabi poroke, koji mu se nude na svakom koraku. Izgubljen u svemu tome i dalje oseća prazninu koja je sve veća, koja prerasta u crnu rupu koja ga guta i uvlači u samog sebe, gde se potpuno gubi. Pada u depresiju, obuzimaju ga crne misli, sve više misli o samoubistvu i ubistvu. Dolazi do kraja.
Da li može da shvati zašto? Poneko može. Većina ne.
Ono suštinsko što nas čini normalnim i srećnim ljudskim bićima jeste ljubav. Saznanje da samo nekome potrebni, da nam je neko potreban. Osećaj da naš život ima smisao. Da je naše postojanje nekome veoma važno. Da možemo da usrećimo druge i neko nas. Tradicionalne vrednosti, povratak prirodi, vera u Boga (za one koji veruju), ljubav, drže čoveka u ravnoteži, sreći i smirenju.
Snažan roman Mišela Uelbeka Proširenje područija borbe, doživela sam kao vapaj, kao krik očajnika za ljubavlju, toplom ljudskom reči drugog ljudskog bića, što je još jedna potvrda da čovek kao socijalno biće ne može da opstane potpuno sam, osim ako nema Boga u sebi.
Evo par rečenica o ljubavi iz ovog maestralnog romana:

“Što god ljubav bila, ona postoji, jer u mogućnosti smo da vidimo njene posledice.”

“Želja za ljubavlju duboka je kod ljudskog bića, ona seže do samih korena, do zadivljujućih dubina, a ti nebrojeni korenčići zadiru u samo tkivo srca.”

“Ljubav, ta retka pojava, veštačka i odocnela, može da cveta samo u posebnim mentalnim okolnostima, okolnosti kakve se retko sustiču, a koje su po svemu u suprotnosti sa slobodnim običajima kojima se odlikuje savremeno doba.”

“Ljubav kao nevinost i kao sposobnost za iluziju, kao umeće da se čitav jedan pol sažme u jednom jedinom voljenom biću, retko odoleva jednogodišnjem, a nikad dvogodišnjem iskustvu seksualnog lutanja.”

Mišel Uelbek, Proširenje područija borbe

Advertisements

Dobro jutro!

Uradiš nešto dobro, većina se pravi mrtva.
Ignoriše. Kao ne vidi. Nije primećeno.
Dobro delo u bilo kom smislu, postupak, projekat, ne vapi za potvrdom.
Dobro uvek nađe svoj put. Zato osuda stiže brzinom munje.
Napraviš grešku, skaču skoro svi. Kao vojnici na komandu.
Tu su i oni za koje si zaboravio i mislio da ne postoje.
Svaka greška je višestruko korisna. Mnogo nas nauči.
One nam nepogrešivo detektuju zavidne i podle ljude.
Poput čuvenog trik pozdrava: “Dobro jutro zla ženo!”

Podrži me kad najviše grešim.
Kad sam na kolenima i u blatu.
Kad me rastrže gomila.
Lažni prijatelji i samo po krvi rođaci.
Kad dodaju i što nije, kad tovare i svoje i tuđe.
Kad si kriv za sve.
Tad stani kraj mene pred celim svetom i brani me.
Brani me najbolje što znaš.
Brani me najbolje što umeš.
Samo ću tebi priznati krivicu i moliti za oproštaj.
Samo si mi ti prijatelj i brat.

 

BONJOUR

Tu fais quelque chose de bien, le plus grand nombre fait le mort.
Jouant l’indifférent. Fait semblant de ne rien voir. C’est impercéptible.
Une bonne action quelle qu’elle soit, par le moyen, le projet, n’hurle pas à la .
Le bien trouve toujours son chemin. C’est pour cela que le jugement arrive à la vitesse de l’éclair.
Tu commets une erreur, les gens se redressent comme des soldats au garde à vous.
Sont même présents, ceux que tu avais oubliés voire estimés qu’ils n’existaient pas.
Chaque erreur a des usages multiples. Elle nous apprend beaucoup.
Elle détecte indubitablement les gens jaloux et sournois.
Comme le coup du salut : « Bonjour, méchante femme ! »

Soutiens moi quand je fais des erreurs.
Quand je suis à genoux dans la boue.
Quand la foule m’écartèle.
Les faux amis, les parents uniquement par le sang.
Quand ils en rajoutent encore et encore et même plus.
Quand tout est de ta faute.
Tiens-toi près de moi à cet instant, face au monde entier et défends-moi.
Défends-moi comme tu sais le faire.
Défends-moi comme tu peux le faire.
Je n’avouerai qu’à toi ma faute et demanderai ton pardon.
Car tu est mon seul ami et mon frère.