C I LJ

Najveća zabluda je kada želje prezentujemo kao trenutnu pojavu.

Zrela ličnost zna da razdvoji želje od trenutnog realnog stanja i sposobna je da osmisli strategiju za ostvarenje cilja.

Na osnovu ličnih sposobnosti i okolnosti, strategija ostvarenja cilja treba da je pokrenuta motivacijom i istrajnošću.

Osnovno je ne obazirati se na podle i ljubomorne, zbog kompleksa koje nisu uspeli da prevaziđu energija im je destruktivna i koriste je za povređivanje i uništavanje.

Čovek oslobođen kompleksa, koji je prihvatio sebe, ne nosi u sebi ljubomoru i zlobu, već je sposoban da se raduje tuđem uspehu i da da podršku drugom ljudskom biću.

Novac, uspeh, moć, nisu dovoljni za umirenje destruktivne energije, naprotiv, ona dobija na snazi i bez kontrole, razara sve oko sebe.

Ako ste napravili mali iskorak i spremni ste za novi, najveća opasnost vam preti ne od sitnih duša, one sitno grizu, već od onih na izgled sitih i moćnih, jer zbog svoje zle prirode nisu sposobni da podnesu ničiji uspeh, ma koliko beznačajan bio. To je u njihovoj prirodi i nema veze sa njihovom moći. Smetaće im i na beskućniku nove cipele, jer žele da bude bedan i u blatu. Kada bi moglo, samo bi oni postojali, a drugima bi određivali sve na kapi.

Unutrašnji mir i odsustvo ljubomore, saosećajnost, ljubav i radost, odlike su dobrih duša. Sve su ređe, jer zlo lako uzima pod svoje, ali ih ima. Moguće ih je sresti i osetiti plimu čiste, plemenite energije.

Advertisements

Z A K L O N

“Nije mi jasno kad vidim zrele ljude a u njihovo ime govore žene, muževi, roditelji. Šta ste vi? Da li ste možda osobe sa posebnim potrebama?”

Posmatrati čoveka od trideset-četrdeset godina, kad kažem čoveka nije važan pol, kako ga zastupa majka ili otac. Muž ili žena. U njegovo ime govori. Uzima ulogu drvenog advokata, to je tako jadno, tužno i smešno. A on zdrav, prav. Nije retardiran, ne fali mu na izgled ništa. Krije se iza ramena drugog. Ko se u toj priči oseća gore? Onaj koji zastupa, svestan slabosti i nesposobnosti onoga koga zastupa, ili onaj koji se krije?

Oslonac i podrška je važna, naravno. Svi za njom težimo, ali prvo treba da naučimo da budemo sebi oslonac. Da se oslanjamo na sopstvene snage. Da savladamo strah od borbe, sukobljavanja, krčenja puta… Ako je taj oslonac ojačan nekim to je divno. Ako imamo podršku, to je blago.

Kad sam trebala nešto da uradim a nije bilo prijatno pitala bih majku: “Kako ću?” Ona je uvek odgovarala: “Lepo. Sama. Sama si se i rodila.”
Tada mi je to bilo tako surovo.
Kasnije sam shvatila da sve korisno nije lepo. I sve potrebno slatko. Što pre shvatimo bolje.
Neko se rodi sa tim, neko nauči, neko do kraja života traži i nalazi u drugome zaklon od života i nije ga sramota.

Još!

Zoru dugo nije viđala i često se pitala gde li je, da li je zdrava. Vreme je prolazilo, dani su se nizali jednolični, posao, kuća. Obaveza preko glave. Maštala je o putovanju. Razmišljala da zauvek ode iz ove učmale, malograđanske, negativne sredine, gde je ljudima glavna zabava razgovor o drugim ljudima, spletke, podmetanja, smišljanje klopki i uvlačenje u njih, podsmeh…To im je izazivalo bolesno zadovoljstvo. Tad su bili svoji. Što bi se reklo, svoji na svome. Malo je bilo onih s kojima je mogla da proćaska šta čitaju, koju muziku slušaju, gde planiraju ili bar maštaju da otputuju, koji film su gledali, seriju… A tek da joj neko otkrije nešto novo, zanimljivo, to je bio pojam. Prazni ljudi, duše pune zla i ljubomore šetale su gradom. Zora, luckasta beskućnica imala je više zanimljivog i dobrog u sebi od mase “normalnih”.

Na uglu ulice tog popodneva skupila se grupa ljudi. Vrištali su i smejali se gromoglasno. Šta li se dešava, pitala se dok je žurila u piljarnicu po povrće. Približavajući se videla je Zoru kako se ljubi sa nekim čovekom. Viđala ga je i ranije par puta s njom, ali uvek su išli u žurbi. On napred bez ičega u rukama, a ona za njim sa džakom prepunim hleba. Grupa je podvriskivala i navijala. Njih nekoliko je držalo pare u rukama.

– Hajde, ljubi ga, još, još!!

Scena je bila mučna i potresna. Osećanja su joj se mešala, tuga, sažaljenje, bes, zbog ljudskih monstruma. Požurila je ka piljarnici, u tom momentu je spazi Zora. Ona se pravila da je ne vidi. Zora pođe prema džaku i podiže ga na rame. Grupa se uskomeša.

– Još! Još! Hajde! Ljubi ga!!

Kao gluva Zora krenu…Odmicala je brzo. Kao da je bežala. Muškarac je kupio pobacan novac. Pošao je za njom. Grupa se razilazila.

Neka gorčina je bivala sve veća dok je ulazila u piljarnicu.

 

Inspirisano stvarnim ličnostima i događajima, nastaviće se…