Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

T R E Z N A

Sede na klupi dve devojčice, nemaju više od šesnaest-sedamnaest godina maksimalno, po mojoj proceni .
U prolazu, slučajno čujem deo dijaloga:
“Ja sam se izgubila. Nisam znala šta da mu kažem. Uopšte ne poznajem sebe takvu, a ništa taj dan nisam pila.”
Zatečena, nastavim, ali mi u glavi neprekidno odzvanja dečiji glas: “ništa taj dan nisam pila.”
Znači pije svaki dan. Ili skoro svaki. Ili…
Da bi mi bilo jasnije pokušam da se vratim u te godine. Da se setim kad sam prvi put probala alkohol. Vratim se u vreme kada su moja deca bila u tim godinama.
Zaključim da su to ipak bila druga vremena.
Kakva su sada vremena?
Zašto su nam uvek prošla vremena bolja?
Da li zamagljujemo i idealizujemo prošlost, ili su zaista uvek nova vremena gora?
Da li je ovo samo usamljen primer ili dimna strela koja pogađa u osinjak i pokreće more pitanja, o društvu, porodici, deci…
Kao ključ koji slučajno otvara mračna vrata iza kojih se kriju teme o kojima nerado govorimo.
Sećanje o boljim prošlim vremenima, najlepše opisuje Preverova pesma,

Dobra mlada vremena

Reke su bile bistre
more cisto
hleb je bio dobar
godisnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

14883475_10207939728033304_3425720979477450853_o

L O U D E R

Otuđen, obezbožen, savremen čovek okrenut porocima, alkoholu, drogama, cigaretama, seksu bez emocija… klizi u depresiju i destruktivne misli.
Potpuno odvojen od tradicionalnog, koje je vremenom prevaziđeno kao zaostalo i demode, on oslobođen, otvorenih ruku grabi poroke, koji mu se nude na svakom koraku. Izgubljen u svemu tome i dalje oseća prazninu koja je sve veća, koja prerasta u crnu rupu koja ga guta i uvlači u samog sebe, gde se potpuno gubi. Pada u depresiju, obuzimaju ga crne misli, sve više misli o samoubistvu i ubistvu. Dolazi do kraja.
Da li može da shvati zašto? Poneko može. Većina ne.
Ono suštinsko što nas čini normalnim i srećnim ljudskim bićima jeste ljubav. Saznanje da samo nekome potrebni, da nam je neko potreban. Osećaj da naš život ima smisao. Da je naše postojanje nekome veoma važno. Da možemo da usrećimo druge i neko nas. Tradicionalne vrednosti, povratak prirodi, vera u Boga (za one koji veruju), ljubav, drže čoveka u ravnoteži, sreći i smirenju.
Snažan roman Mišela Uelbeka Proširenje područija borbe, doživela sam kao vapaj, kao krik očajnika za ljubavlju, toplom ljudskom reči drugog ljudskog bića, što je još jedna potvrda da čovek kao socijalno biće ne može da opstane potpuno sam, osim ako nema Boga u sebi.
Evo par rečenica o ljubavi iz ovog maestralnog romana:

“Što god ljubav bila, ona postoji, jer u mogućnosti smo da vidimo njene posledice.”

“Želja za ljubavlju duboka je kod ljudskog bića, ona seže do samih korena, do zadivljujućih dubina, a ti nebrojeni korenčići zadiru u samo tkivo srca.”

“Ljubav, ta retka pojava, veštačka i odocnela, može da cveta samo u posebnim mentalnim okolnostima, okolnosti kakve se retko sustiču, a koje su po svemu u suprotnosti sa slobodnim običajima kojima se odlikuje savremeno doba.”

“Ljubav kao nevinost i kao sposobnost za iluziju, kao umeće da se čitav jedan pol sažme u jednom jedinom voljenom biću, retko odoleva jednogodišnjem, a nikad dvogodišnjem iskustvu seksualnog lutanja.”

Mišel Uelbek, Proširenje područija borbe

T I R A Ž

Naiđem slučajno na stari, davno zaboravljeni, debeli notes, a pošto pokušavam da napišem nešto lepo i pametno, padne mi na pamet da bih mogla u njega po nešto da pribeležim kad nisam pri kompjuteru i ostalim uređajima. Čisto onako hipsterski, olovkom na papiru, a i da sebe proverim što se rukopisa tiče.
I tako počnem ja da piskaram tu i tamo po nešto.
Cepam, gužvam, pišem i negde oko sredine naiđem na jednu ispisanu stranu.
Okrenem pozadi, nema dalje. Prelistam, nema ništa. Listam detaljno list po list, nema. Očigledno se autor predomislio što se mesta pisanja tiče i odlučio da uzme drugi notes.
Tekst datira iz 2002. godine, i ne mogu vam opisati koliko me je u istom momentu: obradovao, iznenadio, dirnuo, nasmejao, zadivio, rasplakao, ohrabrio, zamislio, podsetio, naučio, objasnio da se za OVAKVE MOMENTE ŽIVI.
Neka mi oprosti cenjeni autor što bez njegovog znanja i odobrenja objavljujem širokom auditorijumu, ovaj slučajno pronađeni tekst, koji zvuči toliko samouvereno, proročanski i neodoljivo šarmantno, uverena da mi neće zameriti.

13517608_10206969200130713_939702164019332924_o

DIFFUSION

Je suis tombée par hasard sur un vieux cahier oublié. Comme j’essaie d’écrire des choses intéressantes et belles, j’eu l’idée de l’utiliser pour y prendre des notes lorsque je ne suis pas à côté d’un ordinateur ou d’autres outils informatiques. Comme ça, naturellement, faire glisser le stylo sur le papier, tester mon écriture.
Et me voilà, commençant à noter par-ci par-là des pensées.
Je déchire, je froisse, j’écris. Soudain, vers le milieu du cahier, je tombe sur une page toute manuscrite.
Je la tourne, pas de suite. Je feuillette, plus rien. Je parcours en détail les autres pages une à une. L’auteur a manifestement changé d’avis quant au support à utiliser et a décidé de prendre un autre cahier.
Le texte date de 2002. Je ne peux vous décrire à quel point, à cet instant précis, il m’a rendu heureuse, m’a surpris, m’a touchée, m’a fait rire, m’a fait admirer, m’a fait pleurer, m’a rendu courageuse, m’a fait me souvenir, m’a appris, m’a expliqué qu’on vit POUR CES MOMENTS-LA.
Que l’auteur estimé me pardonne si je diffuse sans qu’il le sache et sans son autorisation ce texte trouvé par hasard, à tout l’auditorium. Texte qui sonne vrai, prophétique et tellement charmant. Je suis persuadée qu’il ne m’en voudra pas.