L O U D E R

Otuđen, obezbožen, savremen čovek okrenut porocima, alkoholu, drogama, cigaretama, seksu bez emocija… klizi u depresiju i destruktivne misli.
Potpuno odvojen od tradicionalnog, koje je vremenom prevaziđeno kao zaostalo i demode, on oslobođen, otvorenih ruku grabi poroke, koji mu se nude na svakom koraku. Izgubljen u svemu tome i dalje oseća prazninu koja je sve veća, koja prerasta u crnu rupu koja ga guta i uvlači u samog sebe, gde se potpuno gubi. Pada u depresiju, obuzimaju ga crne misli, sve više misli o samoubistvu i ubistvu. Dolazi do kraja.
Da li može da shvati zašto? Poneko može. Većina ne.
Ono suštinsko što nas čini normalnim i srećnim ljudskim bićima jeste ljubav. Saznanje da samo nekome potrebni, da nam je neko potreban. Osećaj da naš život ima smisao. Da je naše postojanje nekome veoma važno. Da možemo da usrećimo druge i neko nas. Tradicionalne vrednosti, povratak prirodi, vera u Boga (za one koji veruju), ljubav, drže čoveka u ravnoteži, sreći i smirenju.
Snažan roman Mišela Uelbeka Proširenje područija borbe, doživela sam kao vapaj, kao krik očajnika za ljubavlju, toplom ljudskom reči drugog ljudskog bića, što je još jedna potvrda da čovek kao socijalno biće ne može da opstane potpuno sam, osim ako nema Boga u sebi.
Evo par rečenica o ljubavi iz ovog maestralnog romana:

“Što god ljubav bila, ona postoji, jer u mogućnosti smo da vidimo njene posledice.”

“Želja za ljubavlju duboka je kod ljudskog bića, ona seže do samih korena, do zadivljujućih dubina, a ti nebrojeni korenčići zadiru u samo tkivo srca.”

“Ljubav, ta retka pojava, veštačka i odocnela, može da cveta samo u posebnim mentalnim okolnostima, okolnosti kakve se retko sustiču, a koje su po svemu u suprotnosti sa slobodnim običajima kojima se odlikuje savremeno doba.”

“Ljubav kao nevinost i kao sposobnost za iluziju, kao umeće da se čitav jedan pol sažme u jednom jedinom voljenom biću, retko odoleva jednogodišnjem, a nikad dvogodišnjem iskustvu seksualnog lutanja.”

Mišel Uelbek, Proširenje područija borbe

Advertisements

S E B E

Okrenimo se oko sebe.
Toliko ima lepog cveća, drveća, trave.
Tu je nebo, oblaci, pa sunce, mesec, zvezde.
Kiša, barica, voda, reka, jezero, more, okean. Kamen, staklo.
Trčkara pas, mačka, pile, guska, patka, miš.
Toliko toga na svetu divnog, sve priča svoju priču.
Ima svoje mesto, svoje boje, nešto nam pokazuje, nečemu nas uči.
Postoji svet oko nas. Drugi ljudi u pokretu, u osmehu, sa suzom, brigom.

Ali mi vidimo samo sebe.
Slikamo neprekidno sebe. Posmatramo u ogledalu sebe.
Stavljamo u prvi plan sebe. Grabimo samo za sebe.
Gazimo druge zbog sebe, sebe, sebe, sebe.
“Ja volim samo sebe
svog jedinog sebe
ja volim samo sebe
svog predivnog sebe.”
Invazija selfija, bombardovanje sobom.
Na kraju će čovek ugušiti sam sebe od tolikog sebe.

Pustimo svež vazduh u sebe.
Nove mirise, zvuke.
Provetrimo sebe.

Sa sobom, za sebe, zbog sebe, sobom, sebe, sebi, ja.
Niko kao ja.
Samo treba da gledate mene.
Moju lepotu, moj seksipil, moje oči, moj nos, usne.
Ja, ja, ja i samo ja.
Moja garderoba i sve moje sam ja sebi.
Sa sobom.
Moje noge, moje nokte, ja.
Samo ja.
I opet ja.
Mene,
sebe,
ja!

U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From

J U T R O

Voda je bila hladna, ali posle kraćeg prilagođavanja prosto neodoljivo prijatana za plivanje. Svako popodne se kupala, dok je on komponovao. Onda im je pripremala večeru.
On je ustajao rano. Budio je miris kafe, pečene slanine ili kajgane.
Volela je te momente. Nije htela da otvori oči. Pravila se da spava, dok ga je posmatrala kroz trepavice. Trudio se da ne pravi buku. Nije znala koji je dan. Nije želela da zna. Tu je bio on, muzika, knjige, jezero… Šuma okolo kao zaštita od spoljnjeg sveta. Njihov svet, njihov raj.
Pisao je roman i već je odmakao prilično. Ovde je želeo da ga završi. Falio mu je preokret na kraju i verovao je da će mu sinuti ideja.
Nije joj davao da ga čita. Još nije bio spreman. Bio je perfekcionista. Stalno je tražio novu reč. Mnogo je polagao na detalje, dok je njoj bila presudna suština.
“Kad pojedemo hranu, ti da loviš.”
“Ovde napada sneg dva metra.”
“Ti da prtiš sneg.”
“Ima i medveda.”
“Da okačiš kožu iznad kamina.”
Začuo se zvuk trube. Dolazio je spolja. Ogrnula se ćebetom i izašla da pogleda. Grupa od njih nekoliko je mahala sa obale. Jedan je duvao u trubu.
“Izgleda da se naš odmor završio.”
“Videćemo…”, promrmljao je sebi u bradu.

“Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Čini mi se da je to bilo u leto ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

P A R A D I S E

Prizor je zadivio.
Kao sa razglednica iz Kanade. Šuma se ogledala u tirkiznoj vodi jezera. Planinski vrhovi sa snežnim kapicama uzdizali su se u plavetnilo u zlatnom sjaju letnjeg sunca.
“Ovo je bajka koju sanjam.”, pomislila je.
Kuhinja je bila puna hrane.
“Planiraš da ostaneš zauvek ovde, koliko vidim.”
“Ne, nego znam koliko možeš da pojedeš za mesec dana.”
Gađala ga pomorandžom, ali je spretno izbegao iznenadni napad.
Pustio je muziku na najjače.
Sela je na terasu. Stolica na ljuljanje je bila baš po njenoj meri.
Doneo je limunadu i kafu.
“Kao u dobra stara vremena.”
Pročitala mu je sa usana, jer nije čula od muzike koja je lebdela jezerom i topila snežne kapice planina.
Jako se uštinula za ruku, ali se nije probudila.
Bilo je stvarno.

“Počinje leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u srce leta, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L I M U N A D A

Nosila je pune ruke povrća i voća sa pijace. Možda je i previše kupila, jer joj je postajalo sve teže. Goste je očekivala tek za večeru.
“Mogu li da pomognem?”
Okrenula se i zastala u neverici.
Jabuke koje su se kotrljale trotoarom, vešto je kupio, a pomorandže i limun je vraćao u torbu. Ruke su joj slobodno visile kraj tela, nesvesna da je sve ispustila.
Posmatrala ga je kako kupi i ostatke prosutog povrća. Kosa mu se sijala na suncu, gusta, smeđa. Poželela je da provuče ruke kroz nju kao nekad. Nije mogala da progovori, ni da se pomeri. Uvek je tako delovao na nju. Parališuće. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.
“Treba.” uspela je da kaže, posle ni sama ne zna koliko minuta.
Nasmejao se najčarobnijim osmehom na svetu. Polako su krenuli.
Otkud on danas ovde, bilo bi logično pitanje, jer je živeo u sasvim nekom drugom, dalekom gradu, i toliko godina se nisu videli. Bila je to jedna od onih strastvenih nemogućih ljubavi, koje se dese u sekundi, kao oluja, naprave haos i nestanu. Poslednje što bi joj bilo potrebno sada je bilo kakva oluja. Ma, povetarac joj ne treba.
Nisu progovarali. Povremeno bi im se pogledi sreli i nasmejali bi se jedno drugom.
“Stigli smo.”, rekla je.
Otključala je. Uneo je sve u kuhinju.
“Napraviću nam limunadu.”
“Kao u dobra stara vremena.”
Ćutke je cedila limun.
Nije mogla da misli. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.

 
“Sve počinje iznova, kao nekad. Isti dani, iste noći, ista mesta, isti susreti. Večno vraćanje istog.“ Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

“Oduvek sam verovao da vas neka mesta privlače kao magneti kada se nađete u njihovoj blizini. I to na neprimetan način, tako da ne posumnjate.” Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

Za vrele dane malo ljubavne limunade. Sve je fikcija. Nastaviće se…

M I N E

Kad nikog ne volim
i kad mi se sve smrači
volim samo tebe
ako ti to nešto znači.

Kad ništa ne govorim
i kad mi se stalno ćuti
pričam samo tebi
jer znam da ćeš čuti.

Kad mi je sve glupo
i kad smeha nemam više
nasmejem se samo tebi
jer ti duša tugu briše.

 

MINE

Quand je déteste tout le monde
Et que tout s’assombrit autour de moi
Je n’aime que toi
Est-ce que cela signifie quelque chose pour toi.

Quand je ne dis rien
Et que je suis toujours silencieuse
Je parle que de toi
Car je sais que tu entendras

Quand tout est ridicule autour de moi
Et que je n’ai plus de joie en moi
Mon sourire ne s’adresse qu’à toi
Car ton âme essuie le chagrin.

 

 

Kafa ili čaj?

Nepredviđene životne prepreke učine da ponekad pokleknemo i pomislimo: “Kako dalje?”
Pogledavši se u ogledalo, a da ne poželimo da ga razbijemo, veoma je ohrabrujuće i već može da bude polovina rešenja.
Svako od nas se različito nosi sa točkom života.
Ono što znam je da nikada ne treba odustati. Sve što je moguće promeniti nije izgubljeno.
Teško je prihvatiti ono što ne možemo promeniti.
Kada nam se neko ko nam neizmerno znači preseli na drugi svet.
Kad sanjamo uporno nemoguć san.
Kad nam ponestane snage, a baš tad treba trčati sprint.
Mnogima je teško da potraže pomoć, jer otkriti nekome svoje tajne, dajemo mu opojnu moć u ruke. Nikad ne znamo kako će na kraju postupiti, jer ljudi su kvarljiva roba. Tada preuzimamo dupli rizik.
Živeti svoju dramu, nije ni malo lako. U današnje vreme, bezdušnih ljudi, ona ili privlači pažnju gledalaca ili su oni potpuno nezainteresovani. I kad privuče pažnju, većinom čekaju da vide kako će čovek pasti. Snaga održavanja ravnoteže je od čoveka do čoveka specifična. To vam je kao sa večernjom kafom. Neko je popije da ga održi budnim, a neko je popije i zaspi.
Važno je živeti ispravno, to je najbolja osveta neprijateljima, a velika lična satisfakcija.

“Točak života okreće se takvom brzinom da nijedan čovek ne može dugo da ostane uspravan. I najzad točak se uvek vrati na plaznu tačku.” Stiven King

“Misliću o tome sutra.” što bi rekla Scarlett O’Hara.

 

CAFE OU THE

Les pièges imprévus de la vie font que quelquefois nous capitulons et pensons « comment aller plus loin ? »
Se regarder dans le miroir sans vouloir le briser est encourageant et un bon début comme solution.
Chacun de nous réagit différemment avec la roue de la vie.
Ce que je sais, c’est qu’il ne faut jamais abandonner. Tout ce qui est possible de changer n’est pas perdu.
Il est difficile d’accepter ce qui est immuable.
Lorsqu’un être que l’on chérit plus que tout déménage dans un autre pays.
Lorsque nous révons de l’impossible.
Lorsque nous n’avons plus d’énergie alors qu’il faut courir un sprint à cet instant précis !
Il est difficile pour beaucoup de demander de l’aide, car on dévoile ses secrets à quelqu’un d’autre qui a un pouvoir enivrant entre ses mains. Nous ne savons pas comment il réagira à la fin, car les gens sont des êtres que l’on peut corrompre. Là, nous prenons un double risque.
Vivre son drame personnel n’est pas simple du tout. Dans le monde actuel déshumanisé, soit les spectateurs s’y intéressent soit ils ne s’en préoccupent pas du tout, la plupart attend de voir notre effondrement. La force de maintenir l’équilibre est spécifique d’une personne à une autre. Comme avec le café du soir. On le boit pour se maintenir éveillé ou on le boit puis on s’endort.
L’important est d’être droit dans la vie, c’est la meilleure vengeance envers les ennemis, et une satisfaction personnelle.

La roue de la vie tourne si vite que personne ne peut rester debout bien longtemps, et la roue revient toujours à son point de départ. Stephen King.

« J’y penserai demain. » Comme dirait Scarlett O’Hara

EGO-HRANA

“Da li treba uopšte pokazati ljubav muškarcu?”, pita me prijateljica pre neki dan. “Čini mi se sve što mu je više pokazujem i pružam, sve je oholiji. Umam utisak da mu služim kao hrana za ego koji se svakodnevno goji i jača dok sam ja sve slabija i sve se gore osećam.”
Ovo pitanje me je navelo na razmišljanje. Nisam znala šta da joj odgovorim, a ono što mi je prvo palo na pamet je da voli pogrešnog muškarca.
Ljubav treba pokazivati i pružati nesebično, ako je ima naravno, tako ja bar mislim.
Na dobro i lepo se čovek lako navikne, pa i da ga neko bezrezervno voli. Desi se da to uzme zdravo za gotovo i obezobrazi se prosto rečeno. Tek kad izgubi ono što je smataro da se podrazumeva shvati šta je imao.
Koliko nam se često dešavalo u životu da smo ljubav pokazivali i davali, pokušavali sve, ali povratne informacije nije bilo, ili je bila nedovoljna i retka. S druge strane, koliko nas je neko voleo, obasipao pažnjom, zvao, a nama je bilo svejedno dok to nije prestalo.
Da li smo se pitali: “Gde li je moja ego-hrana? Zašto me ne zove? Prosto fali.”
Svi smo mi verovatno bili nečija ego-hrana, a verovatno smo je i sami imali. Sve je to život.
Mnogi od nas znaju razne ljubavne taktike, kao u šahu. Od otvorenog pokazivanja emocija i njihovog ogoljavanja, do ekstremnih taktika napuštanja i ignorisanja, nadajući se da će osoba koja nam se sviđa potrčati za nama i pojačati iskazivanje emocija. Treba računati i sa tim da ignorisanje i napuštanje ne bude shvaćeno kao zavođenje, već kao odluka u svom bukvalnom smislu.

“Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje.” Paskal

“Postoji u čoveku neka tajna koja ga tera da čini ono što oseća, a ne ono što bi, po mišljenju drugih trebalo da radi.”

13403253_10206909347634438_9050816159322617256_o.jpg

C I LJ

Najveća zabluda je kada želje prezentujemo kao trenutnu pojavu.

Zrela ličnost zna da razdvoji želje od trenutnog realnog stanja i sposobna je da osmisli strategiju za ostvarenje cilja.

Na osnovu ličnih sposobnosti i okolnosti, strategija ostvarenja cilja treba da je pokrenuta motivacijom i istrajnošću.

Osnovno je ne obazirati se na podle i ljubomorne, zbog kompleksa koje nisu uspeli da prevaziđu energija im je destruktivna i koriste je za povređivanje i uništavanje.

Čovek oslobođen kompleksa, koji je prihvatio sebe, ne nosi u sebi ljubomoru i zlobu, već je sposoban da se raduje tuđem uspehu i da da podršku drugom ljudskom biću.

Novac, uspeh, moć, nisu dovoljni za umirenje destruktivne energije, naprotiv, ona dobija na snazi i bez kontrole, razara sve oko sebe.

Ako ste napravili mali iskorak i spremni ste za novi, najveća opasnost vam preti ne od sitnih duša, one sitno grizu, već od onih na izgled sitih i moćnih, jer zbog svoje zle prirode nisu sposobni da podnesu ničiji uspeh, ma koliko beznačajan bio. To je u njihovoj prirodi i nema veze sa njihovom moći. Smetaće im i na beskućniku nove cipele, jer žele da bude bedan i u blatu. Kada bi moglo, samo bi oni postojali, a drugima bi određivali sve na kapi.

Unutrašnji mir i odsustvo ljubomore, saosećajnost, ljubav i radost, odlike su dobrih duša. Sve su ređe, jer zlo lako uzima pod svoje, ali ih ima. Moguće ih je sresti i osetiti plimu čiste, plemenite energije.