R A S K O R A K

Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
Žive!

Advertisements

SUPER LJIGA

Površni odnosi i ne primanje ničega k srcu.
Maksimalno podešen prag tolerancije.
Na jedno uvo čuješ na drugo ispustiš.
Slušaš, odobravaš, a uradiš po svom.
Ne konfrontiraš se u dijalogu i postupcima.
Balansiraš između za i protiv.
Od ljudi uzimaš samo ono korisno, a ostalo ignorišeš.
Sve obećavaš, a samo ispunjavaš ono što hoćeš.
Opravdavaš glasno, kritike zadržavaš za sebe.
Hvališ maksimalno, ne kudiš ni minimalno.
Uvek koketiraš, a nikad ne prelaziš granicu.
Smeješ se po potrebi.
Snuždiš se po potrebi.
Ogovaraš.
Ulizuješ se onima iznad, a one za koje smatraš da su ispod, ignorišeš.
Skromne i nepopularne rođake više ne poznaješ.
Bratimiš se sa poznatima.
Obavezno imaš najbolje prijatelje u svim strankama, za svaki slučaj.
Imaš muža i dečka. Imaš devojku i ženu.
Uvek si u najjačem klanu.
Šetaš bar dvadeset godina mlađeg partnera, da dokažeš da si alfa.
Pišeš kolumnu za tabloide.
Zovu te na radio, pa na televiziju.
Objaviš knjigu, sa dosta seksa i nasilja.
Konačno stiže poziv za rijaliti.
Uspeo si!
Ti si Super Ljiga!

A M O U R

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Borim se
svaki dan
sa sobom
sa tobom.

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Ne želim ništa da znam.
Ne želim ništa da mislim.
Ni o danas
ni o sutra
pobedila je ljubav
pobedio si ti.

Da li ću biti gubitnik
ne mogu da mislim
ne želim da znam.

Ljubav zna.

R E V E N G E

Koliko smo se puta pitali, osetivši na sopstvenoj koži, neko od nas više, neko manje, kako pojedini ljudi mogu da budu tolika đubreta?
Kako mogu da žive s tim kad ostanu sami sa sobom?
Vremenom sam shvatila da su oni duboko nesrećni, ljubomorni, i da samo nanoseći zlo drugima mogu da osete neku vrstu zadovoljstva.
Uz ovo pitanje i mnogih odgovora koji slede, nameće se dilema: da li zaboraviti ili pamtiti? Da li oprostiti ili se osvetiti?
Svako bira način i kompenzacije za nanešenu patnju, štetu i nepravdu koju je pretrpeo.
“Osveta je obrok koji se jede hladan.”, ali je ipak obrok, reći će neki od nas.
Ko se odluči za osvetu, opet se nameće pitanje da li se tako izjednačava sa dželatom? A možda ga privodi pameti da mu više nikada ne padne na pamet da čini slično.
Neko se pak odluči da oprosti i zaboravi.
Neko kaže, oprosti, ali nikad ne zaboravi.
Najgore prođu oni koje nanešena zla slome, nesposobni da se oporave do kraja života.

“Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao nikako ne shvatajući kako uopšte ljudi mogu da budu takva đubreta. I kad se nađeš na ivici rake, nećeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ljudi, a onda možeš da pljuneš i mirno siđeš u raku.”
Luj Ferdinand Selin, Putovanje nakraj noći

R I V A L I

Temperatura oko 30C, idealna za sunčanje.
Blag vetar ljuljao je talase. Lenjo su udarali u beton stvarajući prijatan šum. Posmatrala je goluba, kljucao je ostatke sendviča koji je upravo pojelo neko dete.
Vreo beton grejao je ispod peškira.
Pokušavala je da izdvoji neku zanimljivu misao iz Uelbekovog romana Platforma.
Bio je to miks pornografije i satirične kritike savremenog društva. Drugačiji odnosi između muškaraca i žena. Rivalstvo. Rat do istrebljenja. Ljubav koja je čini se nestala kao osećanje. Turizam u egzotične zemlje, gde su u cenu aranžmana uključene i seksualne usluge. Surovo.
Pitala se kad je to počelo da se dešava?
Da li sa emancipacijom žena? Možda su se od te pojave muškarci uplašili i više ih ne doživljavaju kao nežna, mila bića, već kao rivale koji ih ugrožavaju?
“Pretpostavljao sam da ste tu.” Prenuo je glas.
Sunce joj je direktno sijalo u lice. Nije mogla jasno da vidi ko je. Mladić od dvadesetak godina nosio je voće i sladoled.
“Pogrešili ste.”, rekla je.
“Ne, poslao me je da vam ovo donesem. Prijatno.” Brzo se udaljio, nije stigla da reaguje.
Deca su vrištala i igrala se u vodi pored. Pozvala ih je da se posluže.
Šteta što je sve radio na pogrešan način. Na momente je u njemu videla davno potisnutu ljudskost. Čistu dušu dečaka. Možda joj se samo učinilo. Imala je običaj da docrtava te osobine. Već sutradan, to je bio hladnokrvni bezdušnik.
Voda je bila divna. Osvežavajuća.
Zaplivala je ka drugoj obali.

“Ne verujem da se stvari mogu vratiti nazad, to ne. Ono što će se, verovatno, dalje dešavati jeste da će žene postajati sve sličnije muškarcima; one sada još uvek drže do zavođenja, dok se muškarcima jebe da zavode, oni hoće pre svega da tucaju.” Platforma, Mišel Uelbek

D E S E R T

Uključim TV i slučajno kliknem na Farmu.
Rekoh, hajde da pogledam malo o čemu se radi, čisto da ne budem baš skroz isključena. Mislim da je desetak minuta bio maksimum. Ugasim TV.
Između boravka na Farmi, u takvoj razornoj energiji sa debelim honorarom i sama u pustinji prepuštena sebi, da se hranim kao beduin i tražim vodu uz pomoć majmuna kome sam dala zadnji grumen soli, izabrala bih drugo.
Uverena da bih u drugoj varijanti preživela, ili bih stradala časno od divljih zveri ili oluje.
U prvom slučaju ne bih preživela ni par dana, rastrgnuta od zveri u ljudskom obliku.

“Vas je ovdje mnogo, a ja sam sâm. Činite sa mnom što god hoćete, jer vukovi rastržu janje u noćnome mraku, ali tragovi krvi ostaju na tlu sve do jutra i izlaska sunca.”

 

DESERT

J’allume la TV et tombe sur la l’émission de téléréalité La Ferme.
Je me dis, voyons voir de quoi ça parle, juste histoire de ne pas être totalement déconnectée. Je crois qu’une dizaine de minutes m’ont suffit et j’ai éteint la télé.
A chosir entre La Ferme avec ses énergies destructrices aux honoraires monstrueux et être seule dans le désert, abandonnée, me nourrissant comme un bédouin et cherchant de l’eau avec l’aide d’un singe à qui j’ai donné le dernier grain de sel, je choisirai le désert.
Je suis convaincue de survivre dans le second cas ou je périrais honorablement mise en pièces par des monstres à apparence humaine.

« Vous êtes très nombreux ici, et je suis seul. Faites de moi ce que vous voulez, car les loups déchiquètent l’agneau dans la nuit noire, mais les traces de sang restent jusqu’au levé du soleil. »

EGO-HRANA

“Da li treba uopšte pokazati ljubav muškarcu?”, pita me prijateljica pre neki dan. “Čini mi se sve što mu je više pokazujem i pružam, sve je oholiji. Umam utisak da mu služim kao hrana za ego koji se svakodnevno goji i jača dok sam ja sve slabija i sve se gore osećam.”
Ovo pitanje me je navelo na razmišljanje. Nisam znala šta da joj odgovorim, a ono što mi je prvo palo na pamet je da voli pogrešnog muškarca.
Ljubav treba pokazivati i pružati nesebično, ako je ima naravno, tako ja bar mislim.
Na dobro i lepo se čovek lako navikne, pa i da ga neko bezrezervno voli. Desi se da to uzme zdravo za gotovo i obezobrazi se prosto rečeno. Tek kad izgubi ono što je smataro da se podrazumeva shvati šta je imao.
Koliko nam se često dešavalo u životu da smo ljubav pokazivali i davali, pokušavali sve, ali povratne informacije nije bilo, ili je bila nedovoljna i retka. S druge strane, koliko nas je neko voleo, obasipao pažnjom, zvao, a nama je bilo svejedno dok to nije prestalo.
Da li smo se pitali: “Gde li je moja ego-hrana? Zašto me ne zove? Prosto fali.”
Svi smo mi verovatno bili nečija ego-hrana, a verovatno smo je i sami imali. Sve je to život.
Mnogi od nas znaju razne ljubavne taktike, kao u šahu. Od otvorenog pokazivanja emocija i njihovog ogoljavanja, do ekstremnih taktika napuštanja i ignorisanja, nadajući se da će osoba koja nam se sviđa potrčati za nama i pojačati iskazivanje emocija. Treba računati i sa tim da ignorisanje i napuštanje ne bude shvaćeno kao zavođenje, već kao odluka u svom bukvalnom smislu.

“Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje.” Paskal

“Postoji u čoveku neka tajna koja ga tera da čini ono što oseća, a ne ono što bi, po mišljenju drugih trebalo da radi.”

13403253_10206909347634438_9050816159322617256_o.jpg

Z A U V E K

Nije više mogao da zamisli dan bez nje.
Životne prepreke razdvojile su ih zauvek.
Nije više mogao da prihvati to zauvek.
Reč koja kada se na nju pomisli, cepa srce.
Kada se izgovori, čupa ga…
Stao je tamo, na onom mestu gde su se rastali.
Nije mogao da krene dalje.
A morao je.
Život nosi kao bujica posle oluje.
Kao divlji talas okeana posle zemljotresa.
Život nema milosti.
Ili te gazi, ili ga gaziš.
A njegovo srce je zastalo onog trenutka.
Otvrdlo, steglo se, hladno kao čelik.
Živ, a mrtav.
Nasmejan, a ne smeje se.
Otićiće i oteće je.
Iščupaće je iz njenog života ne priznavajući sudbinu.
Sudbina su oni.
Stajala je na ulici i čekala taksi.
Nešto je probolo u grudima.
Podigla je ruku i prislonila na to mesto.
Zatvorila oči.
Videla mu lik.
Mislio je na nju, znala je.
Ponavljala je njegovo ime kao molitvu.
Stigao je taksi.
Otvorila je vrata i sela.
“Kuda gospođo?”
“Njemu.”

 

POUR TOUJOURS

Il ne pouvait plus imaginer un seul jour sans elle.
Les embuches quotidiennes les avaient séparés finalement.
Il ne pouvait plus le supporter pour toujours.
Les mots qui font penser à elle, lui arrachait le cœur,
Qui sont prononcés, le déchirait…
Il se tint là-bas, où ils se sont séparés.
Il ne pouvait continuer.
Mais il devait.
La vie emporte tout comme un torrent après une tempête.
Comme une vague océanique sauvage après un seisme.
La vie n’est pas tendre.
Tu la piétines ou elle t’écrases.
Et son cœur s’est arrêté à cet instant précis.
Il s’est durci, s’est contracté, froid comme l’acier.
Vivant et mort à la fois.
Souriant, mais sans l’être.
Il irait la chercher et la prendrait.
Il l’arracherait à son quotidien n’acceptant pas la fatalité.
Le destin c’est eux.
Elle était dans la rue attendant le taxi.
Quelque chose transperça sa poitrine.
Elle porta sa main à cet endroit,
Ferma les yeux,
Vit son visage.
Il pensait à elle, elle le savait.
Elle répétait son prénom comme une prière.
Le taxi arriva.
Elle ouvrit la portière et s’installa.
« Je vous dépose où, Madame ? »
« Chez lui. »

I G R A

Balkon je toliko strm, da samo malim pokretom napred, ja padam u ambis koji ispred mene zjapi, na glave u parteru.
Ti si tu negde u mraku.
Pokušavam da te razaberem u masi lica koja se prelivaju između svetla i tame.
Sedim nepomično, paralisana strahom.
Gde si ti?
Zašto dozvoljavaš sve to?
Počinje muzika.
Svetla su se ugasila mrak je potpun.
Više ne nazirem granicu izmešu mene i ambisa.
Svakog momenta očekujem tvoje ruke.
Počinje igra.
Još uvek sam u grču.
Muzika.
Samo muzika i igra.
Ne sećam se trenutka kada je nestalo straha.
Ambis više ne zjapi.
Opet sam snažna.
Gde si ti?

LE JEU

Le balcon est si abrupt que j’avance à petits pas, je tombe dans l’abîme béant, la tête la première.
Tu es là quelque part dans le noir.
J’essaie de te discerner dans cette masse de visages qui flottent entre lumière et obscurité.
Je suis assise immobile, paralysée par la peur.
Où es-tu ?
Pourquoi permets-tu tout cela ?
La musique démarre.
Les lumières sont éteintes, la nuit est totale.
Je ne délimite plus la frontière entre l’abîme et moi.
A chaque instant, je guette tes bras.
Le jeu commence.
Je suis toujours crispée.
La musique.
Seule la musique et le jeu.
Je ne me souviens pas du moment où toute peur a disparu.
L’abîme ne s’ouvre plus.
Je suis de nouveau forte.
Mais où es-tu ?

GAME

The balcony is so steep that only small move forward and I could fell
into the abyss that yawns in front of me, the head first to parterre.
You’re somewhere in the dark.
I’m trying to recognize you in the crowd of faces overflowing between
light and darkness.
I’m sitting still, paralyzed by the fear.
Where are you?
Why are you letting all of this?
The music starts.
The lights went out and darkness is complete.
I no longer recognize the border between myself and the abyss.
I expect your hands at any moment.
The game starts.
I’m still cramped.
Music.
Only music and dance.
I don’t remember the moment when the fear disappeared.
No longer gaping abyss.
I’m strong again.
Where are you?