EGO-HRANA

“Da li treba uopšte pokazati ljubav muškarcu?”, pita me prijateljica pre neki dan. “Čini mi se sve što mu je više pokazujem i pružam, sve je oholiji. Umam utisak da mu služim kao hrana za ego koji se svakodnevno goji i jača dok sam ja sve slabija i sve se gore osećam.”
Ovo pitanje me je navelo na razmišljanje. Nisam znala šta da joj odgovorim, a ono što mi je prvo palo na pamet je da voli pogrešnog muškarca.
Ljubav treba pokazivati i pružati nesebično, ako je ima naravno, tako ja bar mislim.
Na dobro i lepo se čovek lako navikne, pa i da ga neko bezrezervno voli. Desi se da to uzme zdravo za gotovo i obezobrazi se prosto rečeno. Tek kad izgubi ono što je smataro da se podrazumeva shvati šta je imao.
Koliko nam se često dešavalo u životu da smo ljubav pokazivali i davali, pokušavali sve, ali povratne informacije nije bilo, ili je bila nedovoljna i retka. S druge strane, koliko nas je neko voleo, obasipao pažnjom, zvao, a nama je bilo svejedno dok to nije prestalo.
Da li smo se pitali: “Gde li je moja ego-hrana? Zašto me ne zove? Prosto fali.”
Svi smo mi verovatno bili nečija ego-hrana, a verovatno smo je i sami imali. Sve je to život.
Mnogi od nas znaju razne ljubavne taktike, kao u šahu. Od otvorenog pokazivanja emocija i njihovog ogoljavanja, do ekstremnih taktika napuštanja i ignorisanja, nadajući se da će osoba koja nam se sviđa potrčati za nama i pojačati iskazivanje emocija. Treba računati i sa tim da ignorisanje i napuštanje ne bude shvaćeno kao zavođenje, već kao odluka u svom bukvalnom smislu.

“Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje.” Paskal

“Postoji u čoveku neka tajna koja ga tera da čini ono što oseća, a ne ono što bi, po mišljenju drugih trebalo da radi.”

13403253_10206909347634438_9050816159322617256_o.jpg

Advertisements