E R N E S T

U Torontu im se rodio sin. Ernest je radio kao novinar, i često je dobijao ponižavajuće zadatke. Jednom je poslan u zoološki vrt da dočeka belog pauna.
“Trude se da me satru. Smrt od neuvažavanja, najgadnija od svih smrti.”

U Parizu se izgrađuje kao pisac uz čvrst oslonac i nesebičnu ljubav svoje žene Hedli. Ne odoleva iskušenjima i zaljubljuje se u Polin, njenu prijateljicu.
“Ali ljubav je ljubav. Tera te da radiš tolike gluposti”, rekla je Hedli.
“Mogla bih da ga mrzim koliko god hoću, što me onako povređuje, ali nikad neću uspeti da prestanem da ga volim zbog onoga što jeste.”

“Želeo ih je obe, ali nije mogao da ima sve i ljubav mu sad nije bila od pomoći.”

Buran život velikog pisca bio je inspiracija za njegova dela.

U svom romanu Bludni sin, Bukovski opisuje kako doživljava Hemingvejevu genijalnost.
“On je znao da sroči rečenicu. Uživao sam. Reči nisu bile dosadne, reči su postale stvari koje mogu da ti pokrenu duh. Ako ih čitaš i prepustiš se njihovoj magiji, mogao si da živiš bez patnje, s nadom, bez obzira šta ti se desilo.”

7aad6066e41aec6a49a3094ad40dd18b

Ernest Hemingway & Hadley Richardson & their son Bumby 1920’s

Advertisements

Š A N S A

“Je l’ bi te ubilo da čoveku pružiš priliku?” Pitao je Hemingvej Hedli.
“Voleo bih kad bi me volela bar neko vreme.”

Devet godina mlađi… Da li je on premlad ili je ona prestara?

Koliko je potrebno hrabrosti za ljubav?
Koja je cena?
I da li ubija?
Ne znamo koliko će trajati.
Potpuna neizvesnost.
Opasnost.
Skok padobranom.
Prepustiš se, pa šta bude.
Hoće li se otvoriti u pravo vreme?
Hoćemo li se dočekati na noge?
Pitanje za pitanjem, a ne znamo ni jedan odgovor.
Znamo samo da li volimo ili ne volimo.

Pisao joj je pisma. Svaki dan.
Onako kako je samo Hemingvej umeo. Nekada po dva, tri.
Nekad ih je čekala, pa je vadila kutiju sa starim i čitala ih ponovo.
Iznova, i iznova…

“Jesi li na mojoj strani?”
“Uvek sam na tvojoj strani.”
“Mogu da uradim sve kad si sa mnom.”

 

CHANCE

« Cela te tuerait de donner la chance à l’autre ? » demanda Hemingway à Hadley.
« J’aimerai qu’elle m’aime au moins un certain temps. »

Neuf ans plus jeune… Est-ce qu’il est trop jeune ou elle trop vieille ?

Quel courage faut-il pour l’amour ?
Quel en est le prix ?
Est-ce qu’il tue à petit feu ?
Nous ne savons pas combien de temps il peut durer.
La totale incertitude.
Le danger.
Le saut en parachute.
Nous nous laissons porter, et advienne que pourra.
Est-ce qu’il s’ouvrira à temps ?
Est-ce qu’on se réceptionnera sur les pieds ?
Interrogations sur interrogations, et nous ne connaissons aucune des réponses.
Nous savons seulement si nous sommes amoureux ou pas.

Il lui écrivait des lettres. Tous les jours.
Comme seul pouvait le faire Hemingway, jusqu’à deux voire trois par jour.
Elle les espérait parfois, et sortait d’une boite les vieilles pour les relire.
Encore et encore…

« Tu es de mon côté ? »
« Je suis toujours de ton côté. »
« Je suis capable de tout quand tu es avec moi. »