A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

Advertisements

P U Z Z L E

Bestidne, debele žene šepure se sa slika i kipova, dok se neočešljane, mršave probijaju kroz gužvu. Grabeći krupnim koracima one nezainteresovano, mehanički tipkaju po mobilnim telefonima. Muškarci u majicama kratkih rukava, iako je februar, dočekuju prve sunčane dane hrabro, pušeći cigarete, zamišljeni. Niko nikoga ne gleda. Svi su na nekom drugom mestu, i u nekoj drugoj priči.

Da bi se uklopio, Marko je obukao majicu kratkih rukava i stavio slušalice. Javio se devojci i zamolio je da pričaju, jer treba da razgovara dok žuri. On ne puši, pa bi trebao da priča. Kupio je kinesku hranu i seo u park da ruča. Knjiga mu je virila iz torbe. To će u metrou, kad se bude vraćao. Radio je na tome da savlada svoj temperament, da ne priča glasno i da ne gestikulira. Dodatak za kulturu koji je dobio od firme upotrebiće za kupovinu karata za pozorište.

Sutradan se probudio sa osećajem da mu je glava kao televizor, kijao je i imao groznicu. Izgleda da mu i kineska hrana nije prijala, jako ga je boleo stomak. Devojka mu se nije javljala, sigurno je juče preterao sa pričom. Oči su mu suzile, nije mogao da čita, pa je kovao plan kako da se odseli u Australiju. Imao je strah od letenja, ali će nekako pretrpeti odlazak. Tonuo je u san…

N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

Mir Božiji, Hristos se rodi!

Danas hrišćani pravoslavne veroispovesti po Julijanskom kalendaru proslavljaju Božić, najradosniji hrišćanski praznik.

Mir, radost, ljubav, zdravlje i svako dobro svim ljudima dobre volje, poruka je koju nosi ovaj poseban, svečan dan. U krugu porodice, sa najvoljenijima proslavljamo Hristovo rođenje. Dragi prijatelji, braćo i sestre,

Mir Božiji, Hristos se rodi!

 

Adoration Of The Shepherds, Rembrandt, 1646.

Klanjanje pastira, slika koja prikazuje Isusovo rođenje je fascinantna. Ta božanska svetlost koja obasjava sve, izaziva strahopoštovanje, budi ljubav i nadu. To je jedna od prvih holandskih slika koja se nalazi u Nacionalnoj Galeriji u Londonu. Postoje polemike stručnjaka, da li je to Rembrandtovo delo ili njegovog učenika, ali to ostavljam njima. Ono što nikoga ne ostavlja ravnodušnim je neverovatna lepota slike.

 

 

 

Riba-frajer

Nekad su “Godišnja doba padala kad im je doba” kaže Prever.

Danas primećujemo u svemu promene pa tako i u odnosu muškarac-žena. Reći ću da je došlo vreme feminiziranih muškaraca i muškobanjastih žena. Agresivnih žena i nežnih muškaraca. Žena koje kad padnu odmah ustanu. -Pa ne moraš odmah da ustaneš, sačekaj malo. Možda naiđe pravi pa te podigne.- kaže jedan drugar.

Da, zaista da li žene moraju da jačaju svoju mušku stranu jer u muškarcima ne nalaze dovoljno muškosti? Da li je to instinkt, ili svesno žele da ih nadjačaju? Zašto se oni povlače pred ženskom agresivnošću? Da li se ne osećaju dovoljno sigurno i ne mogu da im pariraju, ili se svesno povlače jer ih to odbija? Možda taj odnos muškarca i žene treba da se uspostavi prirodno, a ne po modelu. Da jači partner po prirodi stvari bude dominantniji. Nasilan pokušaj dominacije muškarca slabijeg od žene izaziva konflikt, pa odnos nema budućnost. Muškarac ako je prirodno dominantniji od žene, superiorniji u više segmenata, sve je lakše i uspostavlja se tradicionalan odnos. Mislim da mnoge žene žele takav odnos snaga i takvog muškarca. Šta kad je žena u svemu superiornija od muškarca? Možda on uživa u toj podređenoj, zaštićenoj ulozi. Manje ga boli glava kako se boriti u životu i opstati, pa se svesno povlači, ušuškan. Neki se pak guše u takvom odnosu. Pritajena muškost im se poljulja i pobegnu glavom bez obzira.

Ma koliko promene bile vidne i na izgled neprirodne, prava žena i pravi muškarac pronađu put jedno do  drugog.

Svako od njih prirodno preuzme ulogu koja mu pripada i odgovara. Zajednički se razvijaju, podstičući jedno drugo nesebično, dopunjujući se, u želji da oboje budu srećni i jaki.

 

B O Ž I Ć

Hrišćani širom sveta danas slave Božić po Gregorijanskom kalendaru.

Po Julijanskom kalendaru Božić se proslavlja 7. januara .

U nekim porodicama dočekuju ga oba puta.

Posebna atmosfera koju nosi ovako veliki praznik obuzima sve plemenite duše pune ljubavi koje je nesebično dele s drugima.

Poštovani prijatelji, srećan Vam Božić!

Georges de La Tour je oko 1644. godine naslikao Rođenje deteta, slika se nalazi u gradu Rennesu u Bretanji.

N A D I M A K

Kada se pojavio film Titanik 1997. godine, na svim radio stanicama su se vrtele pesme Selin Dion. Često smo je gledali i na televiziji. Njeno izvođenje, nikoga nije ostavljalo ravnodušnim, pa ni mog sina koji je tada imao četiri godine. Jednom prilikom, ne sećam se baš tačno kojom, spremala sam se za neki događaj i pred polazak sam pitala decu kako izgledam, da li mogu da krenem.

-Možeš. Lepa si kao Selin.

-Možeš Šela.

Selin sigurno nije lepa, ali je u očima moga sina zbog lepote svoga glasa bila lepotica. Slatko sam se nasmejala. Tada sam dobila drugi deo nadimka.

-A što Šela? – kroz smeh sam pitala ćerku.

-Mama, Mamiša, Mamišela, pa skraćeno Šela.

I tako ja dobih nadimak Šela-Selin koji se piše ShelaSelin.

Godine su prošle, nadimak je ostao.

Nekad nešto zaboravim pa se drugi deo pretvori u  Senil, ali brzo pređe u Selin, dok je prvi deo čvrst kao stena.

 

LE SURNOM

Lorsque le film Titanic est sorti en 1997, on entendait en boucle sur toutes les radios, les chansons de Céline Dion. Elle passait également souvent à la télévision. Elle ne laissait personne indifférent, pas même mon fils qui à l’époque avait 4 ans. Un jour, je ne me souviens plus pour quelle occasion, je me préparais à sortir et j’ai demandé à mes enfants si j’avais belle allure et si je pouvais partir ainsi.

  • Tu peux, Tu est belle comme Céline.

  • Tu peux Sheila.

Céline, n’est pas forcément une belle femme, mais aux yeux de mon fils, à cause de sa belle voix, elle était une beauté. J’ai pouffé de rire. Et ce jour-là j’ai reçu un autre surnom.

  • Et pourquoi Sheila ? demandai-je à ma fille, en riant.

  • Mama, Mamicha, Mamisheila, ben raccourci à Sheila !

Et c’est ainsi que je reçu le surnom de Sheila-Céline que j’écris ShelaSelin.

Les années ont passées, et le double-surnom est rest !

Quand j’oublie quelque chose, la deuxième partie du surnom se change en Cénil (Sénile), mais revient rapidement à Céline, tandis la première partie du surnom est solide comme le roc.