KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

Advertisements

Išta i ništa

Na pitanje: “Kako ste?”
Dikens bi verovatno rekao: “Teška vremena, ali gajim velike nade.”

Između onih koji se drže principa “Sve ili ništa” i onih “Bolje išta nego ništa” na prvi pogled i nema neke razlike.
Prvi nemaju ništa jer žele sve.
Drugi to išta često vide kao ništa jer nije ono što zaista žele.
Ponekad sa išta budu i zadovoljni, obično dok posmatraju ove sa ništa koji čekaju sve: “Bolje mi je i sa išta nego sa ništa.”

Druga strana opet tvrdoglavo se drži svog principa, dok čeka sve. Teši se svojim ništa posmatrajući njihovo išta : “Ma bolje mi je ništa, nego sa išta.”
I tako okreni, obrni i jedni i drugi nisu zadovoljni.

Desi se da se prvi izbore za sve.
Za ono o čemu su sanjali, težili danima i noćima.
Tada se ovima sa išta potpuno izoštri slika.

Kako sad da čovek bude pametan?

Nezgodno je na primer, kad si išta nekome ko ti je sve.

MIEUX QUE RIEN

A la question : « comment allez-vous ? »
Dickens dirait sûrement : « les temps sont durs, mais je nourris de grandes espérances. »

Entre ceux qui se tiennent aux principes du « tout ou rien » et ceux qui se tiennent à celui du « c’est mieux que rien », il n’y a pas de différence au premier regard.
Les uns n’ont rien car ils veulent tout. Les autres voient le mieux comme étant le rien car il ne représente pas ce qu’ils souhaitent vraiment.

Quelquefois, ils sont même satisfaits avec ce mieux, et quand ils observent en général ceux qui n’ont rien et qui attendent tout, ils se disent : « tant mieux, faute de mieux ! »

Les partisans du tout ou rien maintiennent avec entêtement leur position. Ils se consolent en observant les partisans du mieux, et se disent : « je préfère rien que faute de mieux ! »
Et voilà, ils tournent en rond et aucun des 2 camps n’est satisfait.

Il arrive que les uns luttent pour tout, pour leurs rêves qu’ils se sont efforcés d’atteindre jours et nuits.
Alors, tout devient limpide pour les autres qui ne demandent pas mieux…

Dans ces conditions, comment l’homme peut-il être intelligent alors ?

C’est embarrassant, par exemple, d’être mieux que rien pour celui qui est tout pour toi.

 

M A R I O N E T A

On je iz senke povlačio konce ćuteći.
Ona je na svaki pomak odgovarala poslušno, prateći instrukcije.
Komunikacija je bila neverbalana. Mislena.

Prepustila se.
Taj stepen bliskosti je najviši za koji je znala. Bliže nema. Kada se misli dodiruju i razmenjuju. Govor pogledom. Migom. Blagim pomeranjem obrve ili tek neprimetno stezanje usana. To su bile čitave rečenice. Dijalozi.

Znala je da je zarobljena. Da iz ovoga ako pođe po zlu, neće izaći bez posledica. Ulog je veliki. Ulog je sve. Za nazad je kasno. Racionalni deo nje je želeo da pobegne. Emotivni je grabio sve dublje.

On konce drži čvrsto. Verovala je da neće odustati tek tako. Tek je počeo da se igra. Možda je ona baš ta njegova omiljena lutka.

P U P P E T

He pulled the strings from the shadow in silence. She responded on every move, obediently following the instructions. Communication was non-verbal. Telepathic.

She let herself go. That was the highest level of intimacy she ever knew. There is no closer. When thoughts are touching and sharing. Talking with the eyes. By nodding. Gently moving the eyebrows or just silently tightening the lips. These were the entire sentences. Dialogues.

She knew she was trapped. If something goes wrong, she won’t leave this without consequences. The stakes are high. The stake is everything. Too late to come back. The rational part of her wanted to run away. Emotional rushed even deeper.

He held the strings tightly. She believed he wouldn’t give up so easily. He’s just started to play. Maybe it’s her that favorite doll of his.

 

LA  M A R I O N N E T T E

Dans l’ombre, il tirait les ficelles silencieusement.
A chaque mouvement, elle répondait sagement, suivant les instructions.
La communication était non-verbale. Télépathique.

Elle se laissait faire.
C’était le plus haut degré d’intimité qu’elle connaissait. Quand les pensées se touchaient et se partageaient.Le langage visuel. Clins d’œil. Doux mouvements de sourcils ou pincement furtif des lèvres. C’était des phrases entières. Des dialogues.

Elle savait qu’elle était prisonnière. Si quelque chose tournait mal, elle n’en sortirait pas indemne. L’engagement est grand. L’engagement est tout. Il est trop tard pour revenir en arrière. Sa part rationnelle d’elle-même voulait s’enfuir. L’émotionnelle creusait plus profond.

Il tenait solidement les fils. Elle était persuadée qu’il n’abandonnerait pas si facilement. Il venait juste de commencer à jouer. Peut-être que c’est elle, sa poupée favorite.