Z I V O T

Kako sam se uverila da je korona jedna velika obmana.

Korona me je zatekla u Parizu.

U subotu, pred samo zatvaranje u karantin, imala sam par poslova u gradu koje sam ceo dan zavrsavala. Koristila sam gradske autobuse, isla peske. Prodavnice su bile pune ljudi, kao i ulice, kafici, restorani… Sve je vrvelo i bilo potpuno normalno. U utorak se oglasio Makron i pocelo je ogranicavanje kretanja. Maski i ostalih pomocnih sredstava zastite, nije bilo da se kupi nigde.

Pomislila sam, ako je korona zaista tu, svi smo vec zarazeni. Ovoliki grad, toliko ljudi iz celog sveta, svuda guzve, disanje za vrat maltene, kako je moguce izbeci virus? Novine su postale nekrolozi. Samo su brojali mrtve i bili u sluzbi sirenja panike. Bilo je jasno da covek, ako zeli da sacuva razum mora da ostane miran. Prepustila sam se Bogu, pa kako bude. Smrti se ne plasim, samo sopstvene nepotrebnosti, beskorisnosti. Sve dok mogu da doprinesem na bilo koji nacin, bilo kome i bilo cemu, imam svrhu.

Zivot je tekao u izolaciji, najbolje sto se moglo.

Jednoga dana, osetila sam slabost i nesvesticu. U prethodnom periodu sam dosta radila, pa sam pomislila da me je stigao umor i stres, i da ce sve brzo proci. Kako nije prolazilo, sela sam u taksi i otisla u bolnicu u hitan prijem i opisala simptome. Pomislila sam, da li je pametno ici u bolnicu u vreme pandemije, kada moze bas tu da se zakaci korona, ali sta je tu je. Neka bude Bozija volja. U cekaonici je bilo oko dvadesetak ljudi. U roku od deset minuta su me primili, za sat vremena su sve zavrsili, a ostala sam jos nepuna tri sata da sacekam nalaze i izvestaje. To je bila pokazna vezba kako zdravstvo treba da funkcionise.

Kada sam opisala simptome, odmah su mi ugradili braunilu i prikljucili infuziju. Specijalista je izvrsio detaljan neuroloski i kardioloski pregled, izvadjena mi je krv u deset epruveta, odmah su me sproveli i uradili magnetnu rezonancu i skener pluca. Kad sam pitala, zasto skener pluca sa kontrastom, rekli su da je to procedura zbog korone. Svi su imali maske i zastitna odela. Bilo je kao u filmu. Svuda su bile izlepljene nalepnice kovid, opasnost, zracenje, mrtvacke glave, itd. Pomislih, pa odvde skeniraju sve koji dodju, a nisu vrsili nikakvu dezinfekciju, samo su zamenili papir na koji sam legla. Tako je bilo i kod magnetne. Rekoh sebi, ako se korona tako lako prenosi, kao sto kazu, ovde je verovatno bilo i zarazenih, gotova sam, uostalom nek bude sta hoce, sta sam sve izdrzala u zivotu, zahvalna sam Bogu sto sam i do sad ziva. Kada su snimanja zavrsena odveli su me i dalje prikljucenu na infuziju da sacekam rezultate.

Tacno posle cetiri sata bila sam kuci, sve je bilo u redu. Jednostavno, tako je naislo i proslo. Ta pokazna vezba i cela opservacija nije me kostala finansijski nista, jer je sve pokrilo socijalno. Bio je to test i pouka. Suocavanje. Mozda razotkrivanje, ili kako god sve nazvala, to je zivot.

Ostalo je da prodje bar mesec dana da vidim da li sam se mozda zarazila koronom u bolnici, ali srecom nisam. Zapravo ne znam, jer nisam nikad proverila.

KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

I S K R A

Kada ste se zadnji put igrali, da li se sećate?
Ne računam vreme dok ste bili mali, to se podrazumeva.
Mislim sada kada ste postali odrasli, zreli ljudi.
Koliko je igra važna za svakog čoveka do god njegov život traje možda nismo dovoljno svesni. Uvrstiti je u svakodnevni životni ritam, bez izgovora da nemamo vremena. Ko je u tome uspeo osetio je da život može da bude zanimljiv i lep i kada to nije. Mogućnosti su neograničene. Sami ili sa još nekim, zavisi od nas i okolnosti. Uglavnom ono osnovno što je potrebno je mašta.

Mi ne možemo zaustaviti vreme, ali možemo kroz igru zadržati mlad duh do kraja ovozemaljskog života.
Onu dečiju iskru u nama koja će nas nositi i kada nas život zasipa tamnijim bojama, da sve gledamo sa svetlije strane.
Godine čine da starimo.
Telo neminovno propada.
Ljudi postaju mračni, često bezobrazni i zli.
Možda je taj pojačan bezobrazluk sa godinama, samo očajan poziv u pomoć i privlačenje pažnje koja opada, ali na destruktivan, pogrešan način.
Zato ne smemo izgubiti igru.
Ona će nas držati zauvek mladim i vedrim.

“Igra vredi zbog sadržaja koji ti uneseš, a ne zbog lepo pakovanih igračaka.” Umberto Eko

 

ETINCELLE

Vous souvenez-vous de la dernière fois où vous vous êtes amusés ?
Evidemment, sans compter les jeux de votre enfance.
C’est-à-dire, maintenant alors que vous êtes des individus adultes et matures.
Nous ne sommes pas forcément conscients de l’importance de s’amuser tout au long de la vie, d’inclure le jeu dans notre vie quotidienne sans dire que nous n’avons pas le temps.
Celui qui a réussi, a ressenti que la vie pouvait être intéressante et belle même lorsqu’elle est difficile. Les possibilités sont infinies. Seul ou avec quelqu’un, tout dépend de nous et des occasions qui se présentent. En fait, l’imagination est fondamentale pour cela.

On ne peut pas arrêter le temps, mais on peut à travers l’amusement garder une âme d’enfant jusqu’à la fin de notre vie sur cette terre.
Cette étincelle enfantine qui nous porte même lorsque la vie nous éclabousse de couleurs plus sombres. Elle nous permet de voir les choses sous un angle plus lumineux.
L’âge fait que nous vieillissons.
Le corps inévitablement se dégrade.
Les individus deviennent sombres, souvent grossiers et mauvais.
Peut-être que cette méchanceté qui augmente avec l’âge, est seulement un appel au secours désespéré pour attirer l’attention perdue, par un moyen destructreur par lequel on fait fausse route.
Nous ne devons pas perdre la partie.
L’amusement nous gardera toujours jeune et alerte.

« Le jeu a de la valeur par son contenu, et non par le bel emballage cadeau » Umberto Eco

C I M E T i K O K O S

200g kokosa

250g putera

250g šećera

2 jajeta i 500g brašna.

Sve zamesiti i praviti keks.

Još topao posuti prah šećerom i cimetom.

 

Da li ste jeli kokos keks posut cimetom ili keks od cimeta sa kokosom? Možda se čini da to ne ide i da će jedno pokvariti aromu drugog. Da će se belina kokosa izgubiti dodatkom cimeta i da će se aromatičnost cimeta ublažiti aromom kokosa. Nepisano pravilo, cimet i kokos se ne mešaju.

Samo, pravila se krše. Probajte.

 

CANNELLE ET NOIX DE COCO

200 g de noix de coco rapée
250 g de beurre
250 g de sucre
2 œufs
500 g de farine

Malaxer le tout de façon homogène et fabriquer des biscuits.

Saupoudrez-les de sucre glace et de cannelle alors qu’ils sont encore chauds.

Avez-vous manger des biscuits à la noix de coco saupoudrés de cannelle ou des biscuits à la cannelle saupoudrés de coco ? Peut-être que l’association des deux peut gacher le goût de l’un ou de l’autre. Que la blancheur de la noix de coco disparaitra avec l’ajout de cannelle et que l’arôme de celle-ci atténuera celle de la noix de coco. La règle sous-entendue, cannelle et coco ne se mélangent pas.

Seulement, les règles sont faites pour être transgressées. Goûtez !