R A S K O R A K

Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
Žive!

Advertisements

F E R D I N A N D

“Navikla sam da biram i da se branim.”
“Kada te neko bira ti bežiš.”
“Pregrubo je reći da bežim, ali odlazim.”
“To je čudno.”
“Ne mislim da je čudno. To je moj način.”
Izgleda da nije bio povoljan momenat za razgovor. Znao je da onaj ko je bude izabrao mora pustiti da bude izabran.
“Srećna sam danas. Sunce je tako žuto. Nebo baš plavo onako kako volim. Cveće miriše. Trava je zelena.”
“Ptice cvrkuću.”, nastavio je podrugljivo.
“Vidiš, tebi je smešno, a ja to zaista osećam i mislim. Moguće je imati čista, jaka osećanja zbog naizgled običnih stvari. Zbog života.”
“Dugo nisam čuo tako nešto. Sada si ti mene obradovala.”
Šetali su jedno pored drugog polako. Krišom je preko obrve pogledao nebo. Bilo je plavo i čisto. Osetio je prijatnu toplotu prolećnog sunca. Sagnuo se i ubrao cvet. Prineo ga je licu. Nije mirisao. Zagledao ga je bio je narandžast i nežan. Preplavilo ga je smirenje i blagi talasi nadolazeće radosti.
“Ličiš mi na Ferdinanda.”
“Eto šta od mene napravi nebo, sunce i cvet.”
Postideo se, ali je bio srećan.