N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

Advertisements

Poetry

Previše je bio zgodan. Stalno okružen ženama lako je gestikulirao, dok su se one kikotale i gutale ga zažarenim očima. Nepodnošljivo. Svaki dan je prolazila pored knjižare i nailazila na isti prizor. Priroda je baš bila izdašna u njegovom slučaju. Nije mu bilo dosta što piše, već je otvorio i sopstvenu knjižaru. Uvek u isto vreme organizovao je susrete, a publuke nikad nije falilo. Nepodnošljivo. Zašto joj je sve to iritantno nije mogla da prizna ni sebi, jer bi tada i ona bila u ekipi obožavateljki. Trudila se da ga ignoriše, ali bilo je teže nego što je mislila.
Tog dana, nebo otežalo od sivih oblaka, obećavalo je kišu. Vetar je pojačavao tempo i prijatno hladio. S vremena na vreme čule su se policijske sirene. Negde u krošnji gavran je gakao.
“Gospođo, vidim da svaki dan prolazite pored knjižare. Želim da vas pozovem na književno veče sutra u 20h.”
Tako nešto ličilo je na njega.
“Hvala. Ljubazno od vas, ali ne mogu ništa da obećam.”
Kakav tip. Kakav narcis. A opet činilo joj se da leti.
Tačno u 20h otvorila je vrata knjižare. Bila je krcata. Mesta za sedenje nije bilo. Ljudi su stajali sa strane. Nastupi tajac i prijatan ženski glas poče da čita stihove. Lepota poezije preplavi sve.
Postoje ljudi protiv kojih ne možeš da se boriš. Jednostavno se predaš, pa šta bude.

Šarenilo i vanila

Gužva je na ulici. Deo raskrsnice zatvoren je zbog radova. Crni pežoi sa zatamljenim staklima klize u kolonama. Pogledom pokušavam da uhvatim još neku boju, ali osim ponekog belog, druge ne vidim. Na stolici, na trotoaru, ispred zatvorene kapije dvorišta stambene zgrade, sedi mlad crnac i zavija povelik džoint. Prolazim tik pored u neverici. Kasno je popodne oko šest. U Parizu je dan do deset i daje osećaj da imaš vremena. Žena u crnoj marami izviruje kroz prozor. Čujem kako neko glasno govori na arapskom. Kosooka devojka pretrčava na crveno. Zaškripaše kočnice. Mladić projuri na skuteru dovikujući psovku. Stariji par gura dete u kolicima. Ne mogu da odgonetnem da li su roditelji. Beli su i smeđokosi. Shvatam da su jedini belci koje sam videla. Crnkinje u šarenim haljinama smeju se glasno. One se ne boje boja. Grupa Arapa stoji na sred trotoara, bez namere da se pomeri. Skrećem pogled i ubrzavam. Shvatam da sam homofobičnija nego što sam mislila. Naslonjen na zid, crnac pokazuje rukom drugom pored, dok mu džoint dogoreva i pepeo pada na crnu majicu. Gde se završava rukav, a gde počinje koža? Zavija sirena, projuri kombi sa rotacijom. Možda sanjam, ili sam u nekom filmu B produkcije. Ništa od toga, to je samo svakodnevnica predgrađa. Džointi igraju pred očima. Zapahnu me miris vanile. Ubrzavam, uskačem u autobus. Iza ostaje šareni svet periferije metropole.

 

 

 

Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

EGO-HRANA

“Da li treba uopšte pokazati ljubav muškarcu?”, pita me prijateljica pre neki dan. “Čini mi se sve što mu je više pokazujem i pružam, sve je oholiji. Umam utisak da mu služim kao hrana za ego koji se svakodnevno goji i jača dok sam ja sve slabija i sve se gore osećam.”
Ovo pitanje me je navelo na razmišljanje. Nisam znala šta da joj odgovorim, a ono što mi je prvo palo na pamet je da voli pogrešnog muškarca.
Ljubav treba pokazivati i pružati nesebično, ako je ima naravno, tako ja bar mislim.
Na dobro i lepo se čovek lako navikne, pa i da ga neko bezrezervno voli. Desi se da to uzme zdravo za gotovo i obezobrazi se prosto rečeno. Tek kad izgubi ono što je smataro da se podrazumeva shvati šta je imao.
Koliko nam se često dešavalo u životu da smo ljubav pokazivali i davali, pokušavali sve, ali povratne informacije nije bilo, ili je bila nedovoljna i retka. S druge strane, koliko nas je neko voleo, obasipao pažnjom, zvao, a nama je bilo svejedno dok to nije prestalo.
Da li smo se pitali: “Gde li je moja ego-hrana? Zašto me ne zove? Prosto fali.”
Svi smo mi verovatno bili nečija ego-hrana, a verovatno smo je i sami imali. Sve je to život.
Mnogi od nas znaju razne ljubavne taktike, kao u šahu. Od otvorenog pokazivanja emocija i njihovog ogoljavanja, do ekstremnih taktika napuštanja i ignorisanja, nadajući se da će osoba koja nam se sviđa potrčati za nama i pojačati iskazivanje emocija. Treba računati i sa tim da ignorisanje i napuštanje ne bude shvaćeno kao zavođenje, već kao odluka u svom bukvalnom smislu.

“Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje.” Paskal

“Postoji u čoveku neka tajna koja ga tera da čini ono što oseća, a ne ono što bi, po mišljenju drugih trebalo da radi.”

13403253_10206909347634438_9050816159322617256_o.jpg

D U Š A

Najbolje je kad si ušuškan i posmatraš svet “kroz prozor” i u njega odlaziš samo po potrebi i iz ličnog zadovoljstva.
Suočavanje sa svetom koji ume da bude krvoločan nije lako onima koji od te krvoločnosti nemaju ni traga.
Da ne bi postao plen, moraš da se preobraziš u ratnika. Taj preobražaj pitomog čoveka u ratnika je više nego nužan, jer biti hrana u krvoločnom svetu nije ni malo poželjno.
Kako da se senzibilna duša preobrazi u ratnika, naizgled teško pitanje.
To nekako dođe spontano, taj preobražaj, da ga nismo ni svesni, i to u trenutku kada se lomi. Na toj prelomnoj tački.
Kada nemate kud.
Ili ste plen ili ratnik.
Senzibilna duša, nesvesna ratničkih sposobnosti, sumira svoje prve pobede u mirnodopskom okruženju. Bori se za opstanak i sprečava ubijanje duše.

U modernom svetu, strada se od ubijanja duše, dok se ranije ratovalo otvoreno, mačem, pištoljem… i ginulo od telesne rane.

worth-6

L’AME

L’idéal est lorsque nous sommes logés et observons le monde « vue du balcon » et lorsque nous y déambulons uniquement en cas de besoin, par pur plaisir personnel.

Faire face à un monde qui peut être barbare n’est pas simple pour ceux qui n’ont pas la moindre trace de cruauté en eux.
Pour ne pas devenir une proie, nous devons nous transformer en guerrier.
Cette transformation d’un individu affable en guerrier est une vrai nécessité, car être le gibier dans un monde sanguinaire n’est pas le moins du monde souhaitable.
Apparemment le changement d’une âme sensible en combattant est une question compliquée.
Cette mutation vient spontanément, nous n’avons pas conscience de la cassure qui s’opère jusqu’au point de rupture.
Quand nous sommes pris au piège…
Soit nous sommes la proie, soit nous sommes le combattant.

L’âme sensible, inconsciente de ses qualités guerrières, fait l’addition de ses premières victoires dans un milieu de paix. Elle se bat pour sa survie et empêche l’assassinat de son âme.

Dans le monde moderne, nous périssons de la destruction de l’âme alors qu’autrefois on guerroyait ouvertement, l’épée à la main, au pistolet… et on mourrait de blessures physiques.

S O U L

The best feeling of being snugged at home, looking at the world “through the window”, and leaving only in case of the need or personal pleasure.
Dealing with the world that can be pretty bloodthirsty is not an easy task for those with no sign of the bloodlust.
In order not to become a prey, you have to transform into a warrior. This evolution of the tamed man into a warrior is more than necessary, since becoming a food in the bloodthirsty world is not at all desirable.
How to transform a sensitive soul into a warrior, seems as a challenging task.
But somehow, it comes spontaneously, that change, when we are not quite aware of it, at the breaking moment. At this critical point.
When you have nowhere else to go.
Either you are a prey or a warrior.
Sensitive soul, unaware of its warrior skills, sums up the initial victories in the peaceful environment. It fights for survival and prevent its soul from dying.
In the modern world, people suffer from killing their souls, while long ago wars were fought openly, with a sword, a gun… and died from the physical wounds.

 

 

ANTIREKLAMA

Kupim dva para debljih hulahopki i dobijem dva kupona za dva parčeta pizze. Na kuponu piše da se može iskoristiti u roku od mesec dana. Zaboravila sam skroz na to. S vremena na vreme tašnu ispraznim, i to onda kad više ne mogu da se snađem od nebitnih sitnica koje često pobacam. U toku tog uspostavljanja reda u tašni, ispadoše neki papirići i taman da ih bacim, setim se, pa to su pizze.

Pozovem drugaricu, rekoh: “Kad možeš, častim pizzu?” Spremimo se i odemo u navedenu pizzeriju. Izvadim ja kupone, a ljubazna devojka kaže: “Ne možete ih iskoristiti u ovom objektu, već u drugom.” Rekoh, “Nigde to nije naglašeno.” Kaže, “Žao nam je ali takve su instrukcije.” “Dobro, dajte nam dva parčeta pizze.” Tu se mi poslužimo, proćaskamo i dogovorimo da sutra odemo u taj drugi objekat.

Sledeće veče stignemo na odredište, izvadim ja kupone, rekoh: “Dajte nam dva parčeta pizze.” Kaže mi ljubazna devojka: “Ne može, kuponi ne važe.” “Kako?”, pitam, “Piše lepo na njima da važe mesec dana, a to nije isteklo.” “Izvinite molim vas, ali ja moram da pitam.”

“Mislila sam da ovi kuponi treba da reklamiraju vašu pizzeriju, a ne da budu antireklama.”

Već mi polako želja za pizzom opada, kad glas sa druge strane slušalice odobri kupone. I tako, pokušaj reklame postade antireklama. Prijatno!